Starica (4)
Sedim i pušim. Prolazi minut za minutom. Prolećno sunce obasjava prozor i ja žmirkam. Sunce se skriva za dimnjak kuće preko puta i senka dimnjaka klizi po krovu, preleće ulicu i prekriva mi lice. Prisećam se kako sam juče u ovo vreme sedeo za stolom i pisao priču. Evo je: hartija na kocke i na njoj napisano sitnim rukopisom “Čudotvorac je bio visok”.
Pogledao sam kroz prozor. Ulicom je išao invalid sa mehaničkom nogom i glasno lupao nogom i štapom. Dva radnika i jedna starica, podbočeni, kikotali su se smešnom invalidovom hodu.
Ustao sam. Vreme je! Vreme da se pođe! Vreme je da se starica odnese do močvare! Samo još da pozajmim pare od mašinovođe.
Izašao sam u hodnik i prišao njegovim vratima.
– Matveju Filipoviču, jeste li tu? – upitah.
– Tu sam – odgovori mašinovođa.
– Onda izvinite, Matveju Filipoviču, ali da niste pri parama? Prekosutra vam vraćam. Možete li da mi pozajmite trideset rubalja?
– Mogu – reče mašinovođa. Začuo sam zveckanje ključeva i otvaranje nekog sandučeta. Onda je otvorio vrata i pružio mi novu crvenu novčanicu od trideset rubalja.
– Najlepše hvala, Matveju Filipoviču – rekoh.
– Ništa, ništa – reče mašinovođa. Stavio sam pare u džep i vratio se u svoju sobu.
Kofer je mirno stajao na svom mestu.
– A sad na put bez odugovlačenja – rekoh sebi.
Uzeo sam kofer i izašao iz sobe. Marija Vasiljevna me primeti sa koferom i uzviknu.
– Kud vi to?
– Tetki – rekoh.
– Skoro se vraćate? – upita Marija Vasiljevna.
– Da – rekoh. – Moram da odnesem tetki neki veš. A vraćam se možda još danas.
Izašao sam na ulicu. Do tramvaja sam stigao srećno, noseći kofer čas u desnoj, čas u levoj ruci.
Ušao sam na prednja vrata u prikolicu tramvaja i počeo da mašem kondukterki da dođe i naplati kartu. Nisam hteo da kroz cela kola šaljem novčanicu od trideset rubalja, jedinu koju sam imao, niti sam smeo da ostavim kofer i odem do kondukterke sam.
Kondukterka je došla do mene i izjavila da nema sitno. Na prvoj stanici sam morao da izađem.
Stajao sam besan i čekao sledeći tamvaj. Osećao sam laku drhtavicu u nogama i bol u stomaku. I odjednom sam spazio moju simpatičnu gospođicu: prelazila je ulicu, ne gledajući u mom pravcu.
Dohvatio sam kofer i pojurio za njom. Nisam znao kako se zove, pa nisam mogao da je pozovem. Kofer mi je strašno smetao: nosio sam ga ispred sebe obema rukama i podupirao ga kolenima i stomakom. Simpatična gospođica išla je prilično brzo i ja sam bio mokar od znoja, a snaga me je napuštala. Simpatična gospođica je skrenula u sporednu ulicu. Kad sam se dovukao do ugla – nje nigde nije bilo.
– Prokleta starica! – prosiktao sam, bacajući kofer na zemlju.
Rukavi moje jakne bili su skroz mokri od znoja i lepili su mi se za ruke. Seo sam na kofer, izvadio maramicu i obrisao vrat i lice. Dva dečaka su se zaustavila preda mnom i počela da me posmatraju. Napravio sam hladnokrvan izraz lica i uporno gledao u najbližu kapiju, kao da nekoga očekujem. Mališani su se sašaptavali i pokazivali na mene prstima. Gušio sam se od neobuzdanog gneva. Ah, da mogu onako da ih ukočim.
I, eto, zbog tih šugavih dečaka ustajem, podižem kofer, prilazim prvoj kapiji i zavirujem unutra. Pravim drven izraz lica, vadim sat i slažem ramenima. Mališani me poizdalje posmatraju.
Još jednom sležem ramenima i zavirujem u kapiju.
– Čudno – kažem glasno, hvatam kofer i teglim ga prema tramvajskoj stanici. Na železničku stanicu stižem u pet do sedam. Uzimam povratnu kartu do Lisičijeg Nosa i sedam u voz.
Osim mene, u vagonu su još dvojica: jedan, očigledno radnik koji se premorio, spava sa kačketom namaknutim preko očiju. Drugi, još mlad momak, odeven kao seoski đilkoš: ispod kaputa ružičasta košulja, a ispod kačketa viri kovrdžasta ćuba. Puši cigaretu uvučenu u jarkozelenu plastičnu muštiklu.
Stavljam kofer između klupa i sedam. U stomaku mi tako zavija da stiskam pesnice kako ne bih zastenjao od bola.
Dva milicionera sprovode nekog građanina peronom. On ide pognute glave i s rukama na leđima.
Voz kreće. Gledam na sat: sedam i deset. Oh, s kakvim ću zadovoljstvom da spustim staricu u močvaru! Šteta samo što nisam poneo štap jer moram što dublje da je gurnem.
Đilkoš u ružičastoj košulji drsko me zagleda. Okrećem mu leđa i gledam kroz prozor. Hvataju me užasni grčevi u stomaku; stiskam zube, stežem pesnice i zatežem mišiće na nogama.
Prolazimo Lansko i Novo Selo. Svetluca zlatni vrh Budističke pagode, a vidi se more. Tada skačem i, zaboravljajući na sve, sitnim koracima jurim u klozet. Pomahnitali talasi ljuljaju mi i pomućuju svest.
Voz usporava. Ulazimo u Lahtu. Sedam i ne mrdam, bojeći se da da me dok stojimo ne izbace iz klozeta.
Samo da krene! Samo da krene! Voz kreće i ja zadovoljan sklapam oči. O, ti minuti su tako slatki, kao trenuci ljubavi! Naprežem sve snage, ali znam da će me posle ovoga obuzeti užasna slabost.
Voz opet staje. To je Olgino, znači opet mučenje!
Ali sad su to lažni naponi. Hladan znoj izbija mi po čelu i laka jeza treperi mi oko srca. Podižem se, stojim i neko vreme držim glavu prislonjenu uza zid. Voz polazi, klimanje vagona mi prija. Skupljam svu snagu i posrćući izlazim iz klozeta.
U vagonu nema nikoga. Radnik i đilkoš u ružičastoj košulji očigledno su sišli u Lahti ili Olginu. Polako prilazim svom prozoru. I odjednom zastajem i tupo gledam preda se.
Kofera više nema tamo gde sam ga ostavio! Verovatno sam pogrešio prozor. Skačem prema susednom prozoru. Nema kofera. Odskačem nazad, pa napred, prelećem kroz vagon zavirujući ispod svakog sedišta sa obe strane, ali kofera nigde nema.
Pa da, kako se nisam odmah setio. Naravno, dok sam ja bio u klozetu, kofer su ukrali! To se moglo predvideti. Razrogačenih očiju gledam na klupu i odnekud mi pada na pamet kako je kod Sakerdona Mihajloviča uz prasak otpao emajl sa usijane šerpe.
– Šta se dogodilo? – pitam samog sebe. – I ko sad da poveruje da nisam ubio staricu? Još danas će me uhapsiti, ovde ili na železničkoj stanici u gradu, kao onog građanina koji je išao pognute glave.
Izlazim na platformu. Voz se približava Lisičjem Nosu. Promiču beli stubići postavljeni uz prugu. Voz se zaustavlja. Stepenice mog vagona ne dopiru do same zemlje. Iskačem i upućujem se prema staničnoj zgradi. Voz koji se vraća u grad polazi za pola sata.
Prilazim šumici. Vidim žbunove kleke. U njima me niko neće primetiti. Krećem prema njima.
Po zemlji puzi velika zelena gusenica. Spuštam se na kolena i dodirujem je prstom. Ona se snažno i žilavo savija nekoliko puta na jednu pa na drugu stranu.
Osvrćem se oko sebe. Niko me ne vidi. Lak drhtaj prođe mi niz leđa. Saginjem glavu i tiho govorim:
– U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, danas i uvek, i vo vjeki vjekova. Amin…
I ja ovde privremeno završavam svoj rukopis, uviđajući da se ionako već dovoljno otegao.
Danil Harms
