Vreme kad se zbog antiratne pesme mogla izgubiti glava

| June 9, 2019 | 0 Comments

 

Kada joj se jednog dana, te 1992. godine, iz škole vratio dvanaestogodišnji sin, uplakan i prestravljen, ispričavši joj da ga je na ulici nepoznati čovek uhvatio za kragnu, podigao sa zemlje i rekao: „Ako ne kažeš tvojoj mami da zatvori gubicu, kaži joj da će ostati bez sina“, bilo joj je dosta.

Piše: Snežana Čongradin

Tada se, Anica Nonveje, uplašila i odlučila da napusti Srbiju. Bila je treća na listi za odstrel Miloševićeve i Šešeljeve Srbije. Napuštena od prijatelja, kolega, velikog dela rodbine, muzička urednica i autorka nekoliko emisija na Prvom programu Radio Beograda, spakovala je svoj život u tri kofera i zalupila vrata stana, ne pozdravljajući se ni sa kim.

Ušla je u autobus, na glavnoj Železničkoj stanici, u 22 časova, sa svoja dva sina, onim što ga je zli čovek iz Miloševićevog DB-a napao na ulici, na putu od škole do kuće, i drugim, još mlađim, od osam godina. Imala je tri kofera, tri pasoša i sinovljevu ruku u svojoj. I u trenutku kada ih je u autobusu legitimisalo službeno lice, na granici sa Mađarskom.

Dvanaestogodišnji dečak je, takođe, znao isto što i njegova majka, u svojoj zemlji uveliko prozvana i progonjena kao strana špijunka i jedna u prva tri državna neprijatelja koje bi trebalo smaknuti. Da od volje ovog pograničnog policajca zavisi da li će uspeti da se izmakne nasilju i vrlo mogućoj smrti.

Službeno lice je pogledalo pasoš, pročitalo specifično prezime – Nonveje, prepoznalo je, pogledalo… Anica Nonveje kaže da je taj trenutak, to emotivno stanje, koje je strujalo između njene i sinovljeve ruke, živela godinama posle. Zbog jačine, značaja. Službeno lice je zatvorilo pasoš i reklo joj: „Prođi“. I, tako je Anica Nonveje, prva medijska žrtva, javni radnik Miloševićevog režima, sa svojom porodicom otputovala, pobegla od progona ne samo države, već i najbližih, onih sa kojima je delila život, učila, rasla…

A, šta je to učinila Anica Nonveje da se zameri celom društvu, i u sferi javnog i u sferi privatnog života. O tome ovdašnja javnost gotovo ne zna ništa, ni trideset godina posle. Pustila je na Prvom programu Radio Beograda, po njenom miljenju, antiratnu pesmu, pročitavši svoj tekst savesti, jake individualne savesti za buđenje kolektivne. Za otvaranje oči i ušiju učmalih, uplašenih, zabludnih i uveliko u bolesnoj mržnji prema narodima bivše Jugoslavije sugrađana.

Ona je petao koji je, nažalost, rano pevao, napisao je pet godina posle, 1996. godine u režimskoj Politici jedan novinar, prilikom konstatacije da je rat sa Hrvatskom gotov i da se ponovo razmenjuju pesme sa tamošnjim kompozitorima i muzičarima.

Anica Lazin, danas bez prezimena koji je zlikovcima poslužio da je proglase austrijskom špijunkom, pustila je na radiju, na kojem su već početkom rata postavljeni Miloševićevi nemilosrdni kadrovi, pesmu „E, moj druže beogradski“ od Jure Stublića. I to ne jednom. Nakon što joj je zaprećeno i rečeno: „No, no, to ne sme da se radi“, a ona klimnula glavom, posle dva dana, pustila je istu pesmu opet.

„Zašto u toj pesmi Hrvat ubija Srbina a ne Srbin Hrvata“, konstatovao je partijski poslušnik, tada jedan od glavnih urednika na radiju. Nije, dakle, bilo važno to što se ubija, već ko koga ubija, procedila je kroz zube Anica Lazin, dok nam je pričala svoju životnu priču, (pre par dana, u stanu na Vračaru, u Beogradu).

Duga kovrdžava kosa, krupne oči, okretna i zgodna žena, prijatnog i vrlo karakterističnog glasa. Pravog radijskog. Završila je muzičku akademiju, odsek za opstu muzicku pedagogiju i studirala je i solo pevanje. I sa tom diplomom osamdesetih godina dobila posao na Radio Beogradu.

Obožavala je svoj posao. Sagovornica Danasa izgleda kao biće koje zapravo obožava život. I pored svih tragičnih okolnosti koji su je naterali na izgnanstvo, dugo trideset godina. „Iščupala sam decu iz korena…“, rekla je, dok je opisivala stanje dileme, koja ju je pratila svih tih godina: „Ipak, uradila bih opet isto, danas to mogu da kažem. To je moja duša, to je moja priroda“.

„Grujica Spasović je bio jedan od retkih ljudi koji mi je tada pružio ruku, kada su me mnogi napustili, ili se jednostavno udaljili od mene. Nakon toga što se desilo, ostala sam sa samo nekoliko prijatelja. To je bilo jako bolno. Među njima je Svetozar Cvetković, on je bio animator moje emisije Radio Nostalgija na prvom programu Radio Beograda, Snežana Sojiljković, moja prijateljica iz detinjstva, Zorica Alempijević, urednica emisije Zabavnik, dva saradnika iz Nostalgije, LJiljana Biuković i Petar Janjatović, i Grujica, koji mi je ponudio da pišem za Borbu, otvorivši rubiriku – Zabranjeni talasi“, priča sagovornica Danasa.

Priseća se da je nacionalističko ludilo počelo još 1986. „To je polako počelo da se oseća u programu, ali su se izdvajale dve struje među novinarima, urednicima… Ali, nije bilo ničega konkretnog u to vreme. Sve do devedesete, kad je nastupila glad, embargo. Bukvalno smo gladovali u to vreme. Na radiju je bilo više poslušnih, nego nas, sa ove druge strane. Jasno mi je bilo rečeno da ako hoću da postanem urednik redakcije, da moram da postanem član partije. To sam odbila, jer ja u to ne verujem, ne verujem u takve organizacije i zajednice. Nisam htela da idem preko neke svoje granice. Neću biti urednik, pa šta. Obožavala sam moj posao…, kaže Anica Lazin.

Konstatuje potom da je sve vreme „flirtovanja“ sa politikom da bi se dobila pozicija.

„U zabavno-humorističkoj redakciji, za koju sam ja radila, kao što je, recimo, emisija Jovanović, koja je išla svakodnevno u trajanju od po15 minuta, bile su i tada provučene neke istine, ali vrlo elegantno, da niko ne bude suspendovan. I tako je to funkcionisalo godinama. Neka vrsta podnošenja. Bilo je urednika koji su čak podržavali nas koji smo više bili liberalni, slobodnjaci, imali drugačije ideje i poglede. Mene je zanimalo umetničko kreiranje programa. Za mene je biti umetnički urednik u to vreme bilo ne samo puštati muziku koja će biti popularna. Za mene je muzika uvek komentarisala. Ako je bila neka politička situacija, pokušavala sam da u odnosu na ono što novinar priča to ilustrujem, kritikujem, podržim muzikom… Morali smo već tada, u drugoj polovini osamdesetih godina, da idemo u korak sa nekom politikom, ali tada nije bilo presije. Mislim, neke velike presije. Godine 1988. sam napravila emisiju o Bulatu Okudžavi. Reč je o velikom ruskom pesniku, poreklom iz Gruzije, čija je cela porodica bila pobijena i odvedena u Gulag. NJegova poezija je bila strašno aktivna i inteligentna. Nama ga je otkrio Arsen Dedić, početkom osamdesetih. Moja emisija o njemu je bila sa snažnim asocijacijama na našu situaciju. I, ta emisija bude zabranjena. Gordana Rančić, moja urednica je rekla, ja ovo ne smem da pustim sama, moram da pitam urednika Nikolu Mirkova, urednika Prvog programa. On me je, nakon slušanja, pogledao kroz naočare i rekao: „Ti mene zezaš“. Situacija, dakle, već tada nije bila glatka. Išlo je nekako spontano ali vrlo polako. To vam je ona priča o žabi. Ako je stavite u ključalu vodu, ona će iz nje iskočiti. Ali, ako je stavite u hladnu vodu i kuvate, ona će da ostane u toj vodi i umreće. E, to je ono što se nama desilo. Moralna, politička, profesionalna degradacija odvijala se polako, korak po korak. Nije bilo nekog šoka. Ali, bilo je uviđanja da nije moguće da će ovo da se desi, ali to se desi, i onda mi nastavimo dalje, pa onda dođe neki drugi događaj, i tako redom… Kad su 1991. zapucale prve puške, prvo u Sloveniji a onda i u Hrvatskoj, moj kolega od 25 godina je bio mobilisan, vratio se sa ratišta ranjen. Rekli su mu da će ostati invalid. Ja sam u tom trenutku odlučila da moram nešto da uradim“, priča Anica Lazin.

Prelazimo potom na januar 1992. godine.

„Tada je već cenzura bila velika. Ali, nebeležena pismeno, sve je išlo usmeno. Nemojte da puštate slovenačku i hrvatsku muziku, oni su naši neprijatelji. Bila sam jedan od malobrojnih muzičkih urednika na Prvom programu 1992. godine koji su puštali Hrvate i Slovence. Primala sam kritike od moje urednice Vide Korać, ali nikada nisam bila kažnjena. Ti bi mogla malo da smanjiš sa tvojim Hrvatima, rekla bi mi… Prisustvovala u tom vremenu svakodnevno izmenama vesti. Pred nama u studiju su menjali vesti. Dođe dežurni novinar i donese vesti, popravlja na ovakav način – ima trideset mrtvih, recimo, a on kaže, okej, stavićemo pet, nema veze… I, vi to gledate, tome prisustvujete… Pitala sam se kako ću ja jednog dana da gledam moju decu u oči. Moram da priznam da sam se uplašila da rat neće prestati i da će mog sina, kada bude napunio 15 godina moći da mobilizuju. Tada sam rekla da ne postoji zemlja ni stvar kojoj ću dati moju decu. Ako mi savest kaže da mogu nešto da uradim, onda će možda da se probudi neka kolektivna savest. Osetila sam u sebi da je to pitanje časti, ne hrabrosti. Pitanje časti u odnosu na vrednosti koje su mi roditelji dali…“, sada već priča Anice Lazin postaje dosta teška.

Prelazimo u razgovoru na pesmu. Pesmu koja joj je odredila narednih trideset godina života. Ali, istvremeno, i događaj, koji je sačuvao dostojanstvo naše zajednice, društva.

„Radio B92 je prvi emitovao pesmu Jure Stublića. To je bila prva antiratna pesma. Naši muzičari su ćutali. Jedino što su tada naši rokeri uradili, bila je pesma sa rečenicom: Neću rat, jer kad je rat, moram da puzim, a kada puzim ne mogu da guzim… Ja sam mislila da bi to moglo da se kaže na neki drugi način“, priča Anica Lazin, smejući se.

„Uspela sam da nabavim tu pesmu od Stublića, napisala tekst koji sam htela da pročitam uz nju. Ujutru rano sam otišla kod muzičkog urednika. Ona je pročitala tekst ali nije se usudila da da bilo kakvo mišljenje. Onda sam otišla kod glavnog urednika, Slobodana Atanackovića, ali on je bio na sastanku. Zaista sam želela da to pročitam i emitujem, pa sam našla urednicu Magazina 439 i njoj sam to predstavila. Ona je dopustila. Bila je sa mnom u studiju dok sam čitala tekst, ona me je najavila, i, potom, pustila tu pesmu. Sat kasnije je zazvonio telefon. To je bio 18. februar 1992. Rečeno mi je da više ne mogu da se penjem na drugi sprat. Otkazana mi je emisija, sutradan je trebalo da vodim „Susretanja“. Pozvao me je Atanacković, rekao da to više ne smem da radim, da sam povredila ljude… Zašto Hrvat ubija Srbina, a nije obrnuto, upitao se… Dakle, nije bitno to što se ubija već ko koga ubija…“, opisuje događaja za naš list Anica Lazin.

Nastavlja nam priču sa žarom: „Međutim, ja je pustim još jednom! Posle dva dana. Jer, Atanacković mi je nakon prvog puta rekao: „No, no, no, nemoj više“. Ja sam rekla da neću. Pustili su me na program, i ja sam je, opet pustila… E, onda sam suspendovana. Momir Brkić, urednik Prvog programa, postavljen od strane Miloševića, pozvao me je u njegovu kancelariju i rekao da, ako se izvinim javno i prihvatim moju grešku, da sam se ponašala nemoralno, neprofesionalno i bez poštovanja naših profesionalnih i moralnih normi, mogu da razmotre da me eventualno vrate na program. Ja na to nisam pristala…“.

Susret sa Grujicom Spasović inicirala je, kaže Anica Lazin, novinarka Nela Sert.

„Ona je došla da me vidi i prenela mi da Grujica hoće da me intervjuiše. I, tako je to izašlo u Borbu. Onda je počelo o tome da se priča. Ja sam bila iskorišćena kao žrtveno jagnje. Bila prva koja je zaista otvoreno pričala i pokušala da pozove narod da se digne iz te učmalosti, otvori uši i oči, da vidi šta nam rade“, kaže Lazin.

Prelazimo na sledeći sloj tragičnosti sudbine.

„Međutim, nastao je vrlo težak period. Tada sam počela da gubim prijatelje, kolege su prestale da pričaju sa mnom. Uplašile su se. Dolazila sam svakog dana u redakciju ali nisam znala šta da radim. LJudi me ne gledaju, neće da pričaju sa mnom. Nisu me podržavali. Bila je tu jedna jedina osoba, Snežana Misić. Naime, organizovali su mi disciplinsku komisiju, pozvali moje kolege da svedoče protiv mene, da bi dokazali da podržavam Hrvate, da sam hrvatski špijun i da ja sam protiv srpske nacije, sa tim mojim prezimenom – Nonveje …Onda je 6. aprila buknulo Sarajevo. Jedno veće oko devet i deset sati. Nako zvoni na moja vrata. Snežana Misić je na vratima. Prenese mi da je pozvana da svedoči protiv mene, i kaže, da znaš da ću da svedočim protiv tebe, iako mislim kao ti. Ali, ja sam samohrana majka…, osvrnula se Anica Lazin na koleginicino ponašanje, kao paradigmatičan primer tadašnjeg stanja.

Na disciplinskoj komisiji sam pobedila, nastavlja ona. „Urednica koja je odobrila i bila tu kada sam prvi put pustila i pesmu je lagala da nije imala pojma. Sva sreća, veče pred njeno svedočenje, kolega mi javio da on snimio taj trenutak, gde se čuje da ona mene najavljuje, čuje se pesma… Tako da smo najpre pustili nju da ona svedoči, a onda sam ja pustila taj snimak, jer sam ponela kasetofon. I onda je to bilo gotovo. Međutim, to nije pomoglo. Posle mesec dana sam dobila rešenje da sam suspendovana sa programa i da ću raditi u fonoteci.

U međuvremenu sam počela da pišem za nedeljnu Borbu, otvorili su mi rubriku koja se zvala Zabranjeni talas i tamo sam pisala kritiku medija. Nisam žalila ni reči ni kritike, i to je doprinelo i mojoj popularnosti, kada je reč o opoziciji. Ali, sa strane vlasti su pljuvanja postala jako intezivna. Isekli su nam gume na automobilu, prisluškivali razgovore telefonom… Izmišljeno je da je moja mama Nonveje, iako je to bilo muževljevo prezime. Moja majka je prema toj laži bila austrijska…, da ne kažem šta. Moj muž i ja smo rešili da predamo papire za Kanadu. Prošli smo prve dve faze, i, trebalo je da čekamo još šest meseci. Familija mi se udaljila, cela muževljeva familija me je optuživala. Prijatelji… Strašan period…“, priča sagovornica našeg lista.

U novembru 1992. prijatelj joj je javio da je opozicionom listu – Balkan ekspers – izašla Šešeljeva lista. Pedeset ntelektualaca, koje treba zaklati da bi prestali da pričaju gluposti, i to u „kritstalnoj noći“ Srbije koja će se održati nekoliko dana pre izbora.

„Prošlo je devet meseci od kada sam suspendovana. Ja sam se smejala toj listi. Moje je ime bilo treće. Prvi je bio doajen Filozofskog fakulteta, imao je isto strano prezime, isto kao i ja, drugi je bio Vuk Kulenović, kompozitor. Treća ja. Onda je počelo da se priča o tome jako puno. A, ja sam nastavila da živim, radim u fonoteci… I tada je usledio napad na moje dete na putu od škole do kuće. Odmah sam došla do prvog sa liste za klanje, i on mi je rekao da ima veze u policiji, da lista zaista postoji, ali da se ne zna da li će da je ispune… Muž i ja smo odmah potom otišli do kanadske ambasade. Primio nas je agent. Bukvalno nam je okrenuo računar, pokazao, i rekao – mi imamo listu, vi ste na listi. Kanadska, francuska, engleska, australijanska, novozelandska ambasada su se ponudile zajedno, i ko od tih ljudi sa liste zove i traži azil, mi ćemo im dati. Ali, Kanada je daleko, vaši papiri su u procesu… Šta da radimo, ja sve je zatvoreno, zemlja je bila blokirana kompletno. Da li znate Francuski, upitao nas je slućbenik u kanadskoj ambasadi. Ja nisam tada znala francuski, ali moj muž jeste. Otišao je do ambasade, a meni je preporučeno da spakujem kofere i krenem odmah, večeras. U francuskoj ambasadi su nam dali pasoše, sva četiri… Odlučili smo da ja, sa decom, krenem sama, jer nismo imala para. Treba imati para otići i stići do Francuske… Moj muž je ostao da pokuša da proda slike, klavir, stvari… Tada je, dva puta nedeljno, autobus, koji je kretao u 22 časa sa Železničke stanice, odvodio ljude do mađarske granice. Tamo je trebalo da izađemo i pređemo u drugi koji nas vozi preko Mađarske u LJubljanu. Tada sam spakovala svoj život u tri kofera, pokupila decu i bez opraštanja od bilo koga, zalupila vrata od stana i otišla. Deset dana kasnije nam se u LJubljani pridružio moj muž, da bismo kasnije stigli smo u Pariz. Primila nas je jedna porodica u Normandiji“, priča nam Anica Lazin.

Tvrdoglavo je odbijala, kaže, da bude izbeglica, jer se bojala da će da je vrate, kada se rat završi a Milošević ostane na vlasti.

„Boravak u Francuskoj je u početku za mene bio period srama, jer sam ja bila intelektualac, osećala sam se tako, a onda sam morala da uđem u pekaru i pokazujem prstom šta hoću da kupim… Moj prvi posao je bio u jednoj kasapnici. Razumete? Ali, moralo je da se prođe kroz to…“, prepričava nam Anica Lazin početne godine izgnanstva.

Zaključuje da je sada u stanju da o onome što joj se desilo govori bez suza u očima.

„Stavila sam svoj život u opasnost, život svoje dece… Ja sam decu iščupašala iz korena, i imala sam osećaj krivice, koji sam nosila dvadeset godina… Ali, nikada mi nije bilo žao što sam to uradila. To sam ja, to je moja duša, moja priroda, to sam ja… Danas, 27 godina kasnije vam kažem da ne žalim, da sam ponosna i da mi je drago što sam to uradila“, završava svoju životnu priču Anica Lazin.

https://www.danas.rs/nedelja/vreme-kad-se-zbog-autorske-pesme-mogla-izgubiti-glava/

Tags: ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Vreme kad se zbog antiratne pesme mogla izgubiti glava

by admin time to read: 13 min
0