Zanos i stradanje Tome Galusa [Tema: Andrić]

| October 8, 2017 | 0 Comments

 

 

Pred veče jednog od poslednjih dana meseca jula 1914. uplovio je Helgoland u tršćansko pristanište. Brod koji je dolazio iz Crvenog mora nosio je ne samo ljude i robu nego i dah i raspoloženje tropskih krajeva. Luka u koju je brod to veče stigao odgovarala je vrelinom, šarenilom i naročitom živošću, potpuno raspoloženju koje je brod doneo. Bilo je vreme dozrelih vrućina kad se dan i noć gotovo i ne razlikuju, samo što mesec smeni sunce, a u svako doba dana i noći podjednako se radi i šeta, jede i peva. Vreme kad se o životu može pomisliti sve, osim da prolazi. Vreme kad prvo grožđe nagrne u grad i kad koštica u voću počinje da crni. Povrh svega toga, to je bio dan uoči naveštenja rata Srbiji. Mobilizacija je bila već otpočela. Varoš se prelila kao čaša. Ubrzao se i promenio tok života, a u svima mozgovima igrala je po jedna dotle nepoznata iskra. Zato su to veče molovi bili puniji sveta nego obično, i svetla pred kafanama češća i življa. Samo su vinogradi po obroncima palili jednolično i mirno svoje idilične vatre. Pored muzika pred kafanama i svirke koja je ispunjavala radnička predgrađa, javljale su se svaki čas odnekud vojne muzike, sa svojim teškim i svečanim tonovima koji nagone sumanutu jezu uz kičmu i bezrazložne suze na oči.

Sve to nije bilo nimalo neobično Galusu koji je doputovao na Helgolandu iz Adena, i koji nije ni slutio šta se u svetu dešava. Ima više od dva meseca da nije uzeo novine u ruke. Sad, pri povratku, on je na brodu viđao engleske novine sa krupnim naslovima o sarajevskom atentatu, čuo je i razgovore saputnika o tome. Pri reči Sarajevo, kad je prvi put pala, nešto ga je hladno i neprijatno poznato preseklo po pasu. Ali sve to nije dugo trajalo. Danas, nama koji znamo sve što se posle toga dešavalo i dešava, izgleda gotovo neverovatno da jedan čovek tako olako i kao u snu prolazi pored događaja koji će za ceo svet i za njega lično biti od presudne važnosti. Mi danas, rastrzavani i napaćeni svak na svoj način, ne možemo više ni da zamislimo mir, vedrinu i bezbrižnu slobodu s kojom je čovek još u letu godine 1914. mogao da putuje i da — živi. Galusu se to utoliko lakše desilo što je bio u punom jeku svoga »tropskog ludila«, kako je docnije u ratnim godinama zvao svoj zanos iz toga leta. Zato njega sav ovaj huk i šarenilo u Trstu nisu ni najmanje iznenadili. To, štaviše, nije bila dovoljno visoka temperatura za njega. Jer on je još jednako nosio u krvi i na koži oganj kojim se ispunio za onih petnaest dana provedenih u Adenu. Kao krunu i žezlo koje se ne ispušta, on je nosio svoj osećaj »veličine sveta«, i bio slep i gluv za sve ostalo. Treba samo da makne jezikom i obliže nepce i usne, pa da ga svega prođe to njegovo osećanje koje ga je obuzelo još pre nego što je ugieđao Afriku, i nije ga više napuštalo ni časa, ni u snu, za sve vreme.

Tih petnaest dana u Adenu! Već kod dolaska u Aden, silazeći s broda, jednog nečistog francuskog pak-bota, on oseti u sebi dotle nepoznat, snažan i aktivan mir, i brzinu i čvrstoću u odlukama.

— Ovde ću ostati petnaest dana!

Odseca vreme i raspoređuje ga sigurno i bez kolebanja. Sve što vidi, uzbuđuje ga duboko i prijatno. Sve što pomisli, izaziva odmah druge, radosne misli, nove iii znane.

Povazdan go, leži ili hoda iz sobe u sobu. Kraj od čaršava je topal kao krzno. Šeta, peva, čita pri lampi, jer su svi prozori čvrsto zatvoreni. Kad prebaci nogu preko noge, obraduje se tome kao nečem novom i značajnom. Kristina, sobarica, i sluga, jedno Arapče od desetak godina ali sitno i nedoraslo kao ona mala gospodska štenad sa pametnim i živim očima, ulaze i izlaze s vremena na vreme. Svaki put glasno pozdravljaju, i on im svaki put glasno odzdravlja, kao u kakvoj ceremoniji.

Jedno poslepodne, ležeći tako posle jela, potrbuške na hladnoj asuri, prođe ga svega osećanje nekog zanosa, prostruja kroz njega svuda, i konačno se skupi i nagomila u grudima, toliko da mu dah oduze. U tom trenutku oseti bogatstvo i širinu sveta. I to odjednom celo bogatstvo i svu širinu sveta. I kao od udarca, osta izgubljen. Jedva hvatajući dah, dođe sebi. Bio je zgrčio ruke, lice pripio uz asuru, iz usta mu je tekla obilna i bistra pljuvačka. Slično osećanje imao je samo jednom. To je bilo u posve drugim prilikama i na drugom kraju sveta. Bio je novembar mesec. On je išao na neku zabavu. Noć vedra i studena, zvezde bistre i daleke, zemlja smrzla. Koraci su odjekivali. Najednom ču visoko iznad sebe kliktanje divljih gusaka koje se sele na jug. Podiže glavu put vedrog noćnog neba. Tada mu isti ovaj raskoš ispuni grudi, sve do grla. Oseti bogatstvo i širinu sveta.

Petnaest dana u Adenu prolaze polagano, mile kao neko beskrajno platno i šume kao slap. Onakav smrtonosno moćan zanos kao ono poslepodne, na asuri, nije se više ponovio, ali je ostavio u njemu jednu vatricu od koje mu se neprestano zanosila glava i koža na njemu pretvarala u krut, vreo i drag pancir. Taj »svoj osećaj« moći i dostojanstva bez granica on je negovao i razvijao u sebi, tim lakše što u svojoj okolini nigde nije nailazio na otpor koji bi ga ohladio i razuverio.

Uveče se redovno oblačio i izlazio u šetnju, najpre po urođeničkom delu varoši, pa onda pred hotel »Esplanad«. Iz zidova još bije vrelina. Težak zadah mora, prašine, loja, natrula voća. On šeta, razmahuje bičem oko sebe i meša se među svet. Razgoni decu koja uzalud rasipaju vodu iz vodovoda. Grdi nekog kočijaša kome su se zaglavila kola u neku kapiju, i daje kratke i jasne naredbe gde da se upre. Što dalje ide, sve mu se više čini da je on postavijen nad ovom varoši, da je na njemu briga i odgovornost za sve. A ovi polunagi i užurbani ljudi svi su njegovi podanici. Tada bi se još jače isprsio i široko koračao.

— Što ovaj narod ne ide da spava?

Tako bi išao sve do mračnih opkopa gde su počinjala prva adenska utvrđenja i odakle se videlo kako se na bastionima belasaju šiemovi i palucaju bajoneti noćnih stražara. Tada bi se vraćao u varoš.

Pred hotelom, na terasi na kojoj su u četiri ćoška tinjale raspaljene veiike kadionice s nekom materijom koja raskužuje dočekivao ga je sa dubokim poklonima crnac u belom odelu sa zlatnim dugmetima i gajtanima. Galus bi sedao u veiiku pletenu stolicu uz koju je bila pričvršćena lepeza na čekrk. Iza njegovih leđa lepezu je lagano okretao nevidijiv dečak. Pio bi svoje hladno piće držeći visoko glavu.

Nikog nije gledao ni video. A kako su mu uši bile ispunjene šumom lepeze i strujanjem sopstvene krvi, činilo mu se da ostali retki gosti pobožno ćute ili obazrivo šapuću. Tada bi se potpuno prepuštao svome osećanju veličine, i mislima i maštanjima o savršenoj ženi.

Kad se navrši petnaest dana, kako se sve dešavalo lako i kao samo od sebe, poče Kristina da mu vadi i pakuje stvari. On bi sedao u fotelju i pušeći gledao kako se sve slaže u kofere. Kad je sve bilo gotovo, on se još jednom prošeta, nag kao obično, kroz sve sobe, prebrajajući zatvorene kofere i dotičući sve jedan po jedan bičem. Na doksatu, u senci, nađe Kristinu gde jeca, a kraj nje Magbul, njeno Arapče, i ono plače i njenim skutom otire oči. Gotovo se ganu. Nasmeši se.

— Podanici plaču.

Posle, na Helgolandu, dok bi stajao visoko na palubi, gde je provodio najveći deo vremena, činilo mu se opet da on nosi brigu o brodu i njegovom putu. Gledao bi zabrinuto napred i, klimajući glavom, odobravao pravac i brzinu.

I sada. dok se pred njim pružao Trst, u velu dima i prašine, prožete sjajem sunca koje je zašlo, sa svetlima koja se pale kao neočekivane girlande, sa muzikama koje se ukrštavaju, iščezavaju, pa opet javljaju, kao po planu neke igre, njemu dođe sve to prosto i razumljivo, kao posve prirodan nastavak svega što mu se dosada dešavalo. I gledajući s palube kako se pale svetla u nizovima, cele ulice odjednom, on se još samo pitao: kakva mu radosna iznenađenja sprema ova varoš.

Prvi dodir sa gradom prisilio ga je da se malko sabere i otrezni. Strog pregled, policijski i lekarski. Carina. Hladni i bezobzirni Jevreji u menjačnici. Posle večere, idući u hotel, zapahnu ga čamotinja i zabrinuta tišina neobično rano opustelih ulica. Po trotoarima su se beleli, zgužvani i razasuti, večernji listovi i krupnim slovima javljali neodređene i protivrečne vesti. Galus ih nije ni pogledao. Hotelska soba mu se činila uska i bedna. Noću je ustajao i išao na prozor da diše. Ipak ga okrepi čvrst san pred zoru.

Sutra ujutro, izišavši iz hotela, ponovo je osetio da ga grad guši, i kako je trebalo da tek naveče krene iz Trsta, odluči da se popne na Općinu. Bilo je vrlo rano, ali ulice su već odjekivale od nekih užurbanih prolaznika i od dečaka koji su prodavali novine. »Mirno rešenje ili odlučan korak?«, »Ultimatum Srbiji!«, »Delimična mobilizacija?«, »Ministar- predsednik demantuje sve alarmante vesti«. I opet ga taknu nešto hladno i brižno iz tih protivrečnih vesti. Ali samo za trenutak. Pred sobom je gledao vinograde na obasjanoj strmini. I čim sede u tramvaj, koji je pod velikim usponom vozio na Općinu, zaboravi sve. Kako se voz penjao uz strminu, tako u njemu poče da oživljuje staro osećanje iz Adena, osećanje raskoša i obilja. Pod njim se postepeno širio grad u rumenom sjaju i jutarnjoj svežini. More išarano naizmence, vijugavim strujama i velikim glatkim površinama tišina. Brodovi kao zaleđeni. A iznad svega — izmaglica koja predskazuje žegu. S rukama u džepovima, odupirući se nogama o sedalo prema sebi, Galusu se činilo da raste sa uspinjanjem voza.

Pred restoranom na Općini, kao jedini gost, jeo je slatko sve što su mu iznosili i zalevao belim vinom. Posle doručka diže se i iziđe na najvišu glavicu sa kamenitom kulom na kojoj je lepršala zastava. Pope se železnim stepenicama na vrh kule. Kamenita terasa bila je bela i isprana. Jutarnji vetar ćudljivo je pomicao na vrhu visoke motke četiri limena slova OWSN, koja označavaju četiri strane sveta i pokazuju smer vetra. Zarđao lim je škripao i cvileo oštru i isprekidanu melodiju. U visini je zastava vijorila, zategnuta kao jedro; njeno platno je pucketalo: pprppprpp. U daljini se vidik vedrio, na moru su bleštale prostrane tišine uokvirene naboranim strujama. Galus se odupirao rukama o kamenitu ogradu, kao što čine govornici sa balkona.

Ovo pristanište samo je deo jedne uvale koja je deo većeg zatona, koji je u Jadranskom moru, koje je i samo tek jedan zaliv Sredozemnog mora, koje je opet samo mali deo … Tu mu se misao zbuni i zakruži kao onaj limeni Istok-Zapad-Sjever-Jug, iz- nad njegove glave.

Da, evo, tu su beskrajni prostori, mase i daljine; sve između sebe povezano, sve u kretanju i stalnoj promeni. I sve se to odjednom ukazuje Galusu prepleteno, izukrštano i uklopljeno jedno u drugo, i sve mu dolazi nekako nezbrinuto i prepušteno samo sebi. Kao da je ceo svet postavljen na nekoj strmini, uvek u opasnosti da se surva u haos. O tome svemu valja misliti i brinuti. To leži na dnu svih njegovih osećanja, kao pretnja i strah, i mračan talog zanosa koji ga ne napušta.

Pred podne krenu u varoš. Voz se spuštao klizeći naglo i bez šuma, i golicao mu utrobu i prekidao dah. Varoš je vrila. Galus peva, raspevao se još otkako je krenuo s brega, ne što bi hteo da peva, nego što ne moze da zadrži u sebi more glasova koje se talasa i diže neprestano, i mora da oteče. Peva bez reči, što god može tiše, samo za sebe, »za svoju dušu«.

Galus silazi s voza kao u snu. Ulazi u varoš. Prolazeći kroz glavne ulice, jednako pevajući, on posmatra u velikim staklima i ogledalima dućanskih prozora jednog mladića u izbledelom odelu, sa ulupljenim šeširom, sa glavom smešno priklonjenom ka desnom ramenu, sa radosnim, suznim očima u crvenom licu, koje je zgrčeno u zanosnu ali bolnu grimasu. Pogleda se, začuđen, nekoliko puta u tim prozorima, ali pošto ta varka »jevtinih čivutskih ogledala« nije imaia ničeg zajedničkog sa njim i sa njegovim veiikim, dostojanstvenim zanosom, on je prezre i odmah zaboravi, kao i novine i Ijude i sve ostalo oko sebe, i koračaše dalje pevajući. Kad bi ga tramvaji ili automobili zaglušili, on bi podizao glas u želji da ih nadviče i da sam sebe bolje čuje.

Tako stiže u pristanište, na veliki molo koji je bio pun sveta. I opet dečaci viču neke vesti i prodaju vanredna izdanja novina. Galus samo podiže glas i nastavi svoju piskutljivu meiodiju. Jedva se probijao kroz gužvu koja se splela ispred ukotvljenih brodova. Prolazeći između sveta i prazničkog žagora, po belim pločama, na podnevnom suncu, njemu dođe da vikne ili zapeva u sav glas. Aii se svladavao. Na nekoliko koraka od Helgolanda stade i zaćuta posve, jer se nije moglo dalje i jer su ga najbliži začuđeno posmatrali i pokazivali jedan drugom. Možda bi se na tom i svršilo i ne bi se desilo ništa naročito. Ali dok je on tako, gušeći uzbuđenje u sebi, gledao svet i more i lađe i sjaj razliven po svemu, odjednom puče s brega top, a za njim huknu mukla sirena izdaleka, zazvoni jedno zvono, pa drugo, pa treće sa brega Svetog Đusta, dostojanstveno i teško. Kao da se sve na neki znak javljalo. I u sav taj huk i tutanj, i opet kao na neki znak, ciknu sirena i na lađi kraj njega, oštro i radosno, zagiuši i posu sve sitnom rosom. I to povrh svega! Galus zadrhta i zabruja, od tabana do temena se ispuni zvukom. Bilo je nemogućno uzdržavati se više. Podiže šešir i, jedva odišući, viknu nekoliko puta u sav taj šum:

— Ura! Urraaa! Osana, narode i svijete!

Htede da vikne još štogod u još kom jeziku, da bi ga ovaj svet bolje razumeo, ali pogledavši oko sebe — zastade. Video je, kao dosta puta u životu, raširene oči i tuđa lica i na svima onaj sažalno ljubopitljiv izraz kome ne bi znao imena, ali koji je, poznavao odavno, kao što se poznaje naročit ukus ili miris.

Još jednom se u njemu mače nešto kao stid i razum, kao poslednji napor da se zadrži na toj kosini niz koju se otisnuo, da se ne izdvaja iz sveta koji ga okružuje. Ali je bilo dockan. Unutarnji plamen ga obuze celoga. Sve oko njega poče da se koleba i meša. Sunce mu leže na samo lice. Prelomiše se katarke, nakriviše kuće, izmešaše se boje sa zastava, krovova i ženskih šešira: oblivale su ga krupne suze. Grč mu steže lice i grlo. Ljudi mu načiniše mesta da prođe (kao da se u njemu samom protrže ta bolna, studena brazda); svi se sklanjahu. On prođe postiđen, nit je šta video, nit mogao više da pusti glasa. Samo još nekoliko puta u zabuni i kratko mahnu šeširom. Jedva pogodi da ga opet metne na glavu. I izgubi se.

Pola sata docnije bio je uhapšen.

To je bio prvi dan rata sa Srbijom. Naređenje za hapšenje sumnjivih lica bilo je već dostavljeno telegrafski policiji svih većih gradova u Monarhiji. Među prvima koji su u Trstu uhapšeni bio je i taj sumnjivi Bosanac što je doputovao iz inostranstva, čije je čudnovato ponašanje još pri dolasku broda palo policiji u oči, i koji je, konačno, danas u podne, na molu, počeo među masom sveta da viče neke nerazumljive, po svoj prilici revolucionarne pokliče. Njegove stvari prenesoše iz hotela u policiju. Tu su ga ispitivali samo kratko i formalno. Snebivajući se od čuda — jer to što je osećao nije još bio strah nego čuđenje — on je uzalud uveravao da je bio u Adenu zbog nasledstva koje mu je ostavio stric, bivši oficir, trgovac u Adenu, da ne zna ništa o ratu ni o politici. Rečeno mu je samo da će docnije imati dovoljno prilike da objasni svoje držanje. Oko šest sati pred veče odveo ga je jedan žandarm iz policije u glavnu hapsanu u ulici Koroneo.

Bilo je rumeno predveče, puno prašine i zvukova kao i juče kad je Helgoland stigao u pristanište, samo su ulice bile još življe i sve kuće iskićene zastavama. Kao da se čeka samo da se smrkne, pa da otpočne neki sjajan vatromet i svečanosti po ulicama i baštama. U potpunom nerazumevanju, Galus je koračao sitno i brzo, u desnoj ruci je nosio kožnu torbu a za levu ga je pridržavao žandarm, visok i riđ čovek. Kako je to bio jedan od prvih uhapšenika koji se javno sprovodi, i kako su ulice i terase pred kafanama bile pune uzbuđena sveta, pred Galusom je išao šapat i širilo se od usta do usta bezumno govorkanje svetine. Jedni su govorili da je to student iz Bosne koji je hteo da digne u vazduh brod određen za prevoz mobilizovanih rezervista; drugi su govorili da nije, nego da je onaj Bosanac na mestu streljan (danas u podne, na molu, dok je klicao: živela revolucija!), a ovaj što ga vodi žandarm, to je Rus koji je hteo da zatruje vodovod i potruje ne samo garnizon nego i sve građanstvo. Na širokoj raskrsnici kod ulaska u ulicu Koroneo, svetina se zgusnu oko njih. Jedan čovek u uniformi marinskog podoficira viknu prvi:

— Na vešala!

Za njim se osuše povici protiv Srbije i Rusije, protiv atentatora i uhoda. Jedan onizak čovek, opuštenih brkova, odeven u crno, sa isečenim prslukom kao u kelnera, preseče im put, zaobiđe žandarma, i udari Galusa nogom odostrag. Udarac nije bio jak. Galusu samo zubi škljocnuše. Ali u tom kako je taj čovek, sa izgledom kelnera bez posla, ćutke prošao ispred njih, i kako ga je malo zatim mučki i sramotno, opet bez reči, udario, bilo je nečeg i gadnog i strašnog. To Galusa ustraši i unizi, a svetinu ohrabri i zagolica. Povici učestaše. Jedna sredovečna žena sa nabuhlim podočnjacima pljunu dvaput na Galusa i ostade vičući za njim.

— Nieder mit Russland! Dole Rusija!

Žandarm je gonio izbezumljenog mladića da produži korak, tako da gotovo trkom stigoše pred kapiju. Sa raskrsnice su za njima jednako vikaii.

U kancelariji za prijem hapšenika uvedoše ga u spisak, oduzeše mu sve stvari, časovnik, perorez, novac, skidoše mu kožni pas i odvedoše ga i zatvoriše u ćeliju na prvom spratu. Tu je stajao, kao izgubljen, na sredini ćelije i obema rukama pridržavao pantalone koje su mu sada spadale. Pogled mu pade na suncem opaljene ruke, i to ga prvi put ovog poslepodneva podseti na Aden, na put na lađi i celo njegovo dojučeranje »carevanje«. I odmah se taj spomen pretvori u živ i oštar bol. Iako još nije mogao da shvati smisao ni vidi razlog svemu ovom, ipak mu je i taj bol i ova ćelija i oni udarci i pogrde, i sve što se s njim dešavalo od posle podne, dolazilo već kao neka davnašnja stvarnost s kojom se srodio ne zna kada, ali prisno i nerazdvojno.

Trgnu ga svirka i klicanje prigušeno daljinom i zidovima. To demonstranti valjda prolaze pored samih apsana. Kroz šum ljudskih glasova prodiru tanke trube i oštar marš. Tada se prvi put prokide njegov zanos. Oseti u toj svirci nejasnu strahotu nečeg što dolazi i što ga konačno odnosi i baca onamo kud ga je poneo onaj gadni udarac od malopre, na protivnu stranu od celog toga slobodnog i raspevanog sveta napolju, na stranu na kojoj je stradanje, poniženje i poraz. Hteo je instinktivno da začepi uši, ali ništa nije pomagalo, jer je taj marš, sad već kao nešto davno poznato, treštao i harao u njegovoj unutrašnjosti. To su bile prve trube novih vremena, u kojima će nestati, možda zauvek, radosti slobodna života i u kojima će na kraju čovek jesti čoveka  kao zver što jede zver, samo sa manie smisla. Ali tada on to u svojoj »tropskoj glavi« nije mogao još jasno da razabere i potpuno shvati. Samo se spusti na slamnjaču, zadrhta, i obori oči kao krivac.

Ivo Andrić

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Zanos i stradanje Tome Galusa [Tema: Andrić]

by admin time to read: 15 min
0