Kad se čovek već nađe unutra, e onda je zaista zaglavio. Popeli su nas na konje i pošto smo tako proveli dva meseca, opet nas vratiše u pešake. Možda zato što je ono bilo skupo. Najzad, jednog jutra, pukovnik je tražio svog konja, posilni mu beše otišao s konjem, nije se znalo kuda, verovatno na neko mestašce gde kuršumi nisu proletali tako silno kao nasred puta. Jer smo se najzad baš tu našli, pukovnik i ja, nasred srede puta, ja sam držao delovodnik u koji je on upisivao naredbu.
Daleko na putu, čak tamo dokle jedva okom dosežeš, bile su dve crne tačke, nasred puta kao i mi, samo to su bila dva Nemca vrlo zaposlena pucanjem već dobrih četvrt časa.
On, naš pukovnik, možda je i znao našto su ti ljudi pucali, možda su i Nemci znali, ali ja zaista nisam znao. Koliko god sam prebirao po pameti nisam mogao da pronađem šta sam se to zamerio Nemcima. Uvek sam bio vrlo ljubazan i vrlo učtiv prema njima. Pomalo sam ih i poznavao, Nemce, čak sam išao i u njihovu školu kad sam bio mali, tamo u okolini Hanovera. Govorio sam i njihov jezik. Beše to onda gomila drekavih kretenčića, bledih i podmuklih očiju kao u vukova, odlazili smo posle škole zajedno da se hvatamo s curicama po okolnim šumarcima, a i gađali smo iz luka i pištolja, koje smo kupovali za četiri marke. Pili smo slatko vino. Ali od toga pa do ovog sad pucanja u tintaru, i to čak bez da su prvo prišli da nam to kažu, i to nasred puta, e tu je bilo razlike, čak bih rekao čitav ponor. I te kolike razlike.
Rat ti je, u stvari, bio sve ono što ne razumeš. To tako nije moglo dalje da ide.
Da se u tim ljudima nije dogodilo nešto vrlo čudno? Nešto što ja nikako nisam mogao da osetim, ama baš nikako. Mora da nisam na vreme primetio…
Moja se osećanja prema njima uopšte nisu promenila. Nekako sam želeo, uprkos svemu, da pokušam da shvatim njihovu surovost, ali sam još više želeo, snažno, apsolutno, konačno, da odem odavde, toliko mi se sve to odjednom učinilo kao posledica neke užasne greške.
“Kad je već tako, šta se tu može, sem da čovek zbriše”, pomislih najzad…
Iznad naših glava, na dva milimetra, na milimetar možda od slepoočnice, treperili su jedan za drugim oni dugi čelični konci koje iscrtavaju kuršumi u vrelom letnjem vazduhu, pokušavajući da vas ubiju.
Nikad se nisam osetio tako izlišan kao među tim zrnima i na svetlosti toga sunca. Ogromno, sveopšte zavitlavanje.
Bilo mi je u tom času tek dvadeset godina. Opusteli salaši u daljini, prazne i otvorene crkve, kao da su seljaci iz ovih zaselaka otišli na obdanicu, svi, na neko slavlje na drugom kraju sreza i ostavili nam na poverenje sve što imaju: zemlju, kola s rudama koje štrče uvis, svoje njive, zabrane, drum, drveće, čak i krave, psa na lancu, sve to! Da mirno radimo šta hoćemo dok oni nisu tu. Reklo bi se – lepo od njih. “Ipak, da nisu negde na drugom mestu”, pomislio sam, “da ovde još ima ljudi, ne bismo se sigurno ovako bestidno ponašali! Ovako ružno! Ne bismo smeli, pred njima!” Ali nije bilo više nikog da nas vidi. Sami smo bili, kao mladenci koji pređu na svinjarije čim odu gosti.
Mislio sam takođe (čučeći iza drveta) da bih baš voleo ovde da vidim Deruleda, o kome su mi toliko pričali, da mi objasni šta on radi kad ga udari zrno posred-srede.
Oni Nemci, zgureni kraj puta, uporni i neumorni strelci, gađali su loše, samo činilo se da imaju metaka napretek, verovatno pune magacine. Rat, po svemu sudeći, nije bio završen! Naš pukovnik, što jest’ – jest’, pokazivao je zaprepašćujuću hrabrost! Šetkao se samom sredinom puta, pa uzduž i popreko kroz kišu zrna, prosto kao da čeka prijatelja na peronu železničke stanice, jedino je bio malo nestrpljiv.
A pre svega, odmah to da kažem, selo nikad nisam mogao da vidim, uvek mi je izgledalo tužno, s beskrajnim blatom, kućama u kojima nema ljudi, putevima koji ne vode nikud. A kad se još i rat doda tome, zaista je neizdržljivo. Počeo je i vetar, oštar s obe strane jarka topole su mešale šuštave rafale lišća s kratkim suhim pucnjevima koji su odande dolazili prema nama. Ti nepoznati vojnici su nas stalno promašivali, ali tako opkoljeni hiljadama smrti mislili smo da smo u njih umotani. Nisam smeo ni da se mrdnem.
Ovaj pukovnik je, stvarno, pravo čudovište! Sada, u to sam bio siguran, taj stvor gori od psa nije mogao ni da zamisli da bi mogao da pogine. Istovremeno shvatih da takvih junaka mora biti mnogo u našoj vojsci, a sigurno ih ima još toliko i u vojsci preko puta. Ko zna koliko? Jedan, dva, više miliona možda? U tom času mi se strah pretvori u paniku. S takvim stvorovima ova paklena budalaština mogla bi da potraje beskonačno… Zašto bi i prestajali? Nikad nisam jače osetio neumitnost ljudi i stvari.
“Zar sam ja jedina kukavica na zemljinoj kugli?” pomislih. Kakav užas!… Izgubljen između dva miliona ludaka, razbesnelih heroja, naoružanih do zuba? Onih pod šlemom, i bez šlema, onih bez konja i na konju, na motociklu, onih što urlaju, onih u automobilima, onih što zvižde, pucaju, prikradaju se, lete, puze, kopaju, provlače se, jašu stazama, puškaraju, zatvoreni na zemlji kao u kakvoj ludnici, kao da hoće sve da unište: Nemačku, Francusku i kontinente, sve što diše, da unište, bešnji od pasa, zaljubljeni u svoje besnilo (što se psima ne dešava), sto hiljada puta bešnji od hiljadu pasa i koliko puta pokvareniji. Lepo nam se piše! Zaista, to sam sad shvatio, upetljao sam se u apokaliptički krstaški rat.
Čovek je pred užasom nevinašce, kao i pred uživanjem. Zar sam mogao i naslututi ovaj užas kad sam krenuo s trga Kliši? Ko je mogao i da zamisli, pre no što zaista uđe u rat, sve to što krije gadna herojska i lenja duša ljudi? A kad sam zapao u ovu masovnu jurnjavu ka opštem ubistvu, ka vatri… Krenulo je to iz dubina i, eto, buknulo je.
Pukovnik je i dalje bio miran, gledao sam ga, stojeći na nasipu primao je pisamca od generala i cepao ih u sitne komadiće, pošto ih je bez žurbe pročitao pod kišom metaka. Zar ni u jednom nije bilo naređenja da se smesta prekine ova odvratna stvar? Zar mu niko odozgo nije rekao da je u pitanju zabuna? Užasna greška? Pogrešno bačena karta? Da su se prevarili? Da su hteli da izvedu kao bajagi manevre, a ne ubistva? Ali ništa! “Nastavite, pukovniče, na dobrom ste putu!” Eto šta mu je verovatno pisao general De Antrej iz divizije, naš glavni šef, onaj od koga je svakih pet minuta primao pisamce po vojniku za vezu, svaki put sve zelenijem i zbunjenijem od straha. S tim plašljivim momkom bih se pobratimio! Ali ni za bratimljenje nije bilo vremena.
Nije, dakle, bilo greške. Sve ovo što se ovde radilo, ovo pucanje jednih na druge, čak i nasumce, sve to nije bilo zabranjeno! Spadalo je to u one stvari koje možeš da radiš a da pri tom ne zaradiš dobru sučku. To su čak priznavali, verovatno i podržavali, i ozbiljni ljudi, kao lutriju, veridbu, lov na konjima!… Molim lepo! Iznenada sam sagledao rat u celini. Izgubio sam nevinost. Treba biti skoro sam pred njim, kao što sam se ja našao u ovom trenutku, da bi ga čovek dobro video, gada, i spreda i s profila. Zapalili su rat između nas i onih preko puta i sad se to razgorelo! Kao struja između dva ugljena elementa u lampi sa Voltinim lukom. A ugljen nije bio ni blizu dogorevanja! Sve će nas satrti, i pukovnika kao i sve ostale, ma koliko on izgledao mangup, a njegova lešina neće dati više pečenja od moje kad ga struja, dolazeći s one strane, udari među plećke.
Ima mnogo načina da te osude na smrt! Eh, šta bih dao u ovom trenutku da se nađem negde u zatvoru, umesto ovde, ja, budala! Da sam, na primer, kad je to bilo lako, predostrožno negde nešto ukrao, dok je za to još bilo vremena. Ništa čovek ne misli! Iz zatvora izađeš živ, a iz rata ne! Sve ostalo su samo reči.
Da mi je samo bilo još vremena, ali nije ga više bilo. Ničega više nije bilo što bi se dalo ukrasti. Kako bi mi bilo lepo u nekom tihom malom zatvoru, mislio sam, gde kuršumi ne zvižde! Nikad ne zvižde! Znao sam jedan zatvor, spreman, na suncu, u toplom! Sanjao sam o zatvoru u Sen-Žermenu, tako blizu šume, poznavao sam ga dobro, nekad sam onuda često prolazio. Kako se čovek menja! Bio sam dete, tada me je zatvor plašio. Još nisam poznavao ljude. Nikad više neću verovati u ono što oni govore, u ono što misle. Ljudi i samo ljudi se treba plašiti, uvek.
Koliko još treba da traje ovo njihovo ludilo dok se najzad ne zaustave, iscrpljeni? Čudovišta! Koliko ovakav napad može da traje? Mesecima? Godinama? Koliko? Možda dok svi ne izginu, svi ludaci? Do poslednjeg? I pošto su događaji već krenuli očajnim tokom, reših se da sve stavim na kocku, da učinim i poslednji, krajnji korak, da pokušam, ja, sasvim sam, da zaustavim rat! Bar u ovom kraju gde sam se ja našao.
Pukovnik se šetkao tu, na dva koraka, hteo sam da mu se obratim. Nikad dosad to nisam činio. Sad je bio trenutak da se na to usudim. Došli smo dotle da bih teško mogao išta da izgubim. “Šta hoćete?” upitaće me on, zamišljao sam, vrlo iznenađen mojom smelošću da ga uznemirim. Objasniću mu onda stvari onako kako sam ih ja video. Videćemo šta on o tome misli. Glavno je objasniti se u životu. Dvojici je to lakše nego čoveku samom.
Upravo sam hteo da učinim taj presudni korak, kad, baš u tom času, stiže do nas trčećim korakom, premoren, razglavljen, jedan konjanik-pešak (kako se to onda govorilo) sa prevrnutim šlemom u ruci kao Velizar, i drhteći, sav ubrljan blatom, lica još zelenijeg no u onog drugog kurira. Mucao je i izgledao kao da se s neviđenim naporom izvukao, taj konjanik, iz groba, i da mu je još od toga muka. Ni njemu se, aveti jednoj, izgleda nije dopadalo ovo pucanje. Da li je i on predviđao ono što i ja?
- Šta je sad? – upita pukovnik kratko, grubo, besno, ošinuv ovu avet nekakvim čeličnim pogledom.
Videvši tog odvratnog konjanika tako nepropisnog izgleda i uz to izbezumljenog, naš se pukovnik ozbiljno naljuti. Strah nije mogao da smisli. Beše to očigledno. Šlem u ruci, kao polucilinder, zaista je to bilo neprilično u našem jurišnom puku, puku koji je kretao u rat. Izgledalo je kao da ovaj konjanik-pešak pokorno ratu skida kapu prilazeći mu.
Pod prezrivim pogledom teturavi glasnik stade mirno, s malim prstom na šavu pantalona, kao što je red u takvom slučaju. Tako ukrućen klatio se u mestu, znoj mu se slivao niz remen pod bradom, a vilice su mu se toliko tresle da je ispuštao prigušene glasove kao štene u snu. Nije se moglo razabrati da li hoće nešto da kaže ili plače.
Naši Nemci, čučeći na samom kraju puta, baš su promenili oruđe. Sad su nastavili sa svojim glupostima uz pomoć mitraljeza, pucketalo je kao da se pale čitave kutije šibica, a svud oko nas leteli su rojevi razbesnelih metaka, ljutih kao zolje.
Čovek ipak uspe da iz usta ispusti nešto razgovetno.
- Narednik Barus je poginuo, gospodine pukovniče – izgovori u jednom dahu.
- Pa šta?
- Poginuo je dok je išao po kola hleba na putu za Etrap, gospodine pukovniče!
- Pa šta?
- Raznela ga je granata!
- Pa šta, bogamu!
- Pa to, gospodine pukovniče!
- To je sve?
- Da, sve, gospodine pukovniče.
- A hleb? – upita pukovnik.
I to je bio kraj dijaloga, jer, sećam se dobro, jedva je stigao da kaže: “A hleb?” I to je bilo sve. Posle toga vatra i buka uz to. Ali buka kakvu čovek nikad ne bi mogao ni da zamisli. Toliko nam je ispunila oči, uši, nos, usta, sve odjednom, ta buka, da sam se i sam pretvorio u vatru i buku.
Ali ne, vatra je nestala, a buka je još dugo brujala u mojoj glavi, dok su mi ruke i noge drhtale kao da mi ih neko s leđa trese te hoće da se otkače, a eto ipak su ostale. U dimu, koji je još dugo štipao za oči, ostao je oštar miris baruta i sumpora kao da hoće da pobije sve stenice i buve na svetu.
Odmah potom setio sam se narednika Barusa, koji je bio raznet, kako nam to onaj momak reče. Baš dobro, pomislio sam: “Jedna velika mrcina manje u puku!” Hteo je da me izvede pred Ratni sud zbog jedne konzerve. “Svakom svoj rat”, rekoh u sebi. Ako se tako uzme, treba priznati da rat s vremena na vreme kao da nečemu i posluži! Znao sam još trojicu-četvoricu u puku, sve velika đubreta, kojima bih rado pomogao da dođu do svoje granate kao Barus.
A pukovniku, eto njemu nisam želeo zlo. Ipak, i on je poginuo. Prvo ga nisam video. Zato što je bio odbačen na nasip, eksplozija ga je oborila na bok i odbacila u naručje onom konjaniku-pešaku, glasniku, s kojim je isto tako bilo gotovo. Zagrlili su se sad, zauvek, samo u konjanika nije bilo glave, ostala je rupa iznad vrata, puna krvi, koja je krčkala i mućkala kao slatko u šerpi. Pukovniku je bio otvoren trbuh, lice iskeženo. Mora da ga je zabolelo u času kad ga je raspalilo. Tim gore po njega! Da se sklonio čim su zazviždala prva zrna, to mu se ne bi desilo.
Sve je to meso užasno krvarilo.
Granate su se još rasprskavale levo i desno od scene.
Napustio sam mesto događaja, jer nisam tvrdoglav, i te kako srećan što imam lep povod da zbrišem. Čak sam, čini mi se, i pevušio, teturajući se kao kad se čovek vraća s dužeg veslanja, pa mu noge malko klecaju. “Samo jedna granata! Ipak brzo sređuju stvari, samo jednom granatom!” govorio sam sam sebi. “Vidi, vidi!” ponavljao sam sve vreme, “Vidi, vidi!”
Nikog više nije bilo na kraju puta. Nemci su otišli. Međutim, tu sam vrlo brzo naučio da se ubuduće treba kretati samo od stabla do stabla. Žurilo mi se da stignem do logora i čujem da li ih je još koliko iz puka poginulo u izviđanju. Mora da postoje neke smicalice, razmišljao sam, da padneš u zarobljeništvo! … Tu i tamo dronjci oštrog dima zakačinjali su se za grudve zemlje. “Možda su dosad svi izginuli” pitao sam se. Pošto baš ništa neće da shvate, bilo bi najbolje i najpraktičnije da svi što pre izginu… Tako bismo s tim odmah završili… Otišli bismo kući… Možda bismo opet trijumfalno prošli trgom Kliši… Samo jedan ili dvojica preživelih. U mojim sanjarijama… Simpatični i kršni momci iza generala, a svi ostali bi izginuli kao pukovnik… kao Barus… kao Vanaj (još jedan gad) … itd. Zasuli bi nas odlikovanjima, cvećem, prošli bismo kroz Trijumfalnu kapiju. Ušli u restoran, tamo bi nas častili, ništa ne bismo plaćali, nikad više u životu! “Pa mi smo heroji!” rekli bismo kad dođe do plaćanja… “Branioci domovine!”… I to bi bilo dovoljno!… Plaćali bismo francuskim zastavicama!… Kasirka bi, šta više, odbijala da primi novac od heroja i još bi nam ga i davala, uz poljupce, dok prolazimo kraj njene kase. Tako bi vredelo živeti!
Bežeći, primetih da mi ruka krvari, samo malo, rana sasvim nedovoljna, ogrebotina. Trebalo je sve iznova početi.
Opet je počela kiša, flandrijska polja su slinavila prljavu vodu. Dugo još nikog nisam sreo, samo vetar i malo posle sunce. S vremena na vreme, ne znam odakle, potražilo bi me kroz vazduh i sunce neko veselo zrno, uporno u nameri da me ubije u ovoj osamljenosti, baš mene. Zašto? Nikad više, ma živeo i sto godina, neću se šetati poljem. Zakleo sam se.
Idući tako pravo, setio sam se sinoćnje svečanosti. Na livadi, gde se održavala ta svečanost, na padini brežuljka, pukovnik je svojim snažnim glasom harangirao puk: “Glavu gore!” rekao je… “Glavu gore i živela Francuska!” Kad čovek nema mašte umreti ne znači ništa, kad je ima umreti znači nešto užasno. To je moje mišljenje. Nikad nisam toliko stvari shvatio odjednom.
Pukovnik nikad nije imao mašte. Sva nesreća tog čoveka poticala je odatle, a naša pogotovu. Zar sam ja jedini u celom puku imao mašte da zamislim smrt? Više bih voleo da moja smrt zakasni… Dvadesetak godina… Tridesetak godina… Čak i više, u odnosu na ono što su mi namenili odmah: da zagrizem flandrijsko blato, da mi ono napuni usta, i više od usta, razvučenih do ušiju gelerom. Čovek ima pravo na svoje mišljenje o sopstvenoj smrti. Ali kuda sad? Pravo napred? Leđa okrenutih neprijatelju? Ako me žandari uhvate u skitnji, čini mi se da će sa mnom biti brzo gotovo. Sudili bi mi iste večeri, na brzu brzinu, preko kolena, u učionici raspuštene škole. Mnogo je bilo praznih učionica tu gde smo se muvali. Poigrali bi se suđenjem i sa mnom, kao što se igra kad učitelj ode. Visoki činovi za katedrom, sedeći, a ja bih stajao, s lisicama na rukama ispred malih klupa. Ujutru bi me streljali: dvadeset metaka plus jedan. Dakle?
I opet sam pomislio na pukovnika, hrabrog kakav je bio, s oklopom, šlemom i brkovima. Kad bi ga prikazali u nekom mjuzik-holu onakvog kakvog sam ga ja video da se šeta kroz kuršume i granate, bila bi to predstava i te kakva, da ispuni ondašnju Alhambru, bacio bi u zasenak Fragsona, glavnu zvezdu onog doba o kome vam govorim. Eto šta sam ja mislio. Dole glave! mislio sam ja.
Posle časova i časova pritajenog i opreznog hoda najzad ugledah naše vojnike ispred zaseoka od nekoliko imanja. Bila je to naša predstraža. Predstraža eskadrona koji se tu ulogorio. Nijedan od njih nije poginuo, rekoše mi. Svi živi! A ja sam doneo krupnu novost: “Pukovnik je poginuo!” doviknuh im, čim sam se približio straži. “Bar pukovnika ima napretek!” odgovori mi kao iz rukava kaplar Pistil, koji je bio na straži, a pored toga i požarni.
- Dok ne zamene pukovnika, hajde sad, rotkvo jedna, za sledovanje klope s Ampujem i Kerdonkifom, i svaki da uzme po dva džaka, tamo iza crkve se deli… Vidiš tamo!… I nemoj opet da mi donesete same koske kao juče i gledajte da mi budete ovde u jedinici pre mraka, bitange!
I tako nastavismo put sva trojica.
“Ubuduće ništa više neću da im pričam”, mislio sam uvređeno. Bilo mi je jasno da ne vredi govoriti tim zvrndovima o drami koju sam ja video, bilo bi to prosto suva šteta govoriti ovim smradovima, dockan je, više ih to ne zanima. A samo osam dana ranije bila bi sigurno četiri stupca u novinama, i moja fotografija, povodom smrti pukovnika, koja se tako odigrala. Divljaci!
I tako se na jednoj avgustovskoj livadi delilo meso za ceo puk – u hladu trešanja već opaljenih zrelim letom. Na rasprostrtim džakovima i šatorskom krilu, čak i po travi, bilo je na kilograme rasturenih škembića, loja u žutim i belim pahuljama, rasporenih ovaca s drobom u neredu, koji se cedio nestašnim potočićima u okolno zelenilo, čitav vo rasečen na dve polutke visio je na drvetu, a četiri pukovska kasapina upinjala su se psujući da iz njega izvuku drob. Oštro su se jedinice svađale oko masti, a naročito oko belih bubrega, okružene rojevima muva, kakve se viđaju samo u takvim prilikama, krupne i milozvučne kao ptičice.
I opet krv, mnogo krvi svuda, po travi, u razlivenim baricama koje se sustižu u traženju dobrog pada. Klali su poslednju svinju na nekoliko koraka odatle. I već su se četvorica ljudi svađala s kasapinom oko iznutrica.
– Eh, lopove, ti si juče maznuo ružu!
Stigao sam još dva-tri puta da pogledam tu svađu oko hrane, oslanjajući se na neko stablo i podlegao sam neodoljivoj potrebi da povraćam, i to ne malo, već do besvesti.
Vratili su me do bivaka na nosilima, pošto su mi prethodno digli moja dva sivomaslinasta platnena džaka.
Probudilo me je novo kaplarovo psovanje. Rat nikako da prođe.
Luj Ferdinand Selin – Putovanje na kraj noći
Priredio: Stefan Cikić
