Zid i knjige [Tema: Borhes]

| January 24, 2017 | 0 Comments

wall

He, whose long wall the wand ‘ring
Tartar bounds…

Dunciad, II, 76

 

Pročitao sam, ovih dana, da je čovek koji je naredio izgradnju gotovo beskonačnog kineskog zida bio prvi car, po imenu Ćin Š’huang, i da je on takođe naredio i da se spale sve knjige napisane do trenutka njegovog rođenja. To što su ova dva velika poduhvata – pet ili šest stotina milja kamena podignutog protiv varvara i nemilosrdno ukidanje istorije, to jest prošlosti – potekla od jedne iste osobe i bila na neki način njeni atributi, neopisivo me je obradovalo i, istovremeno, uznemirilo. Istražiti uzroke tih emocija jeste cilj ove beleške.

Istorijski gledano, nema ničeg tajnovitog u tim dvema odlukama.

Savremenik Hanibalovih ratova, Cin Š’huang, vladar iz dinastije Cin, podveo je pod svoju vlast Šest kraljevstava i poništio feudalni sistem; podigao je zid, jer su zidovi bili odbrana; spalio je knjige, jer su se protivnici pozivali na njih kad god su veličali drevne careve. Spaljivanje knjiga i podizanje utvrđenja jesu opšte delo svojstveno prinčevima; kod Cin Š’huanga jedino su neobične razmere dela. Tako ga tumače neki sinolozi, ali ja osećam da pomenute činjenice znače nešto više od pukog preterivanja ili hiperbole uobičajenih sposobnosti. Ograditi dvorište ili vrt nešto je sasvim normalno; ali, ograditi carstvo, nije. Takođe nije beznačajno stremiti ka tome da narod najviše uronjen u tradiciju odbaci pamćenje sopstvene prošlosti, mitske ili verodostojne. Tri hiljade godina hronologije imali su Kinezi (i u tim godinama, Žutog Cara i Čuang Cea i Konfučija i Lao Cea) kada je Cin Š’huang naredio da istorija počne od njega.

Ćin Š’huang je proterao svoju majku jer je bila raspusna; u njegovoj okrutnoj pravednosti, pravoverni nisu videli ništa drugo do bezdušnost; Ćin Š’huang je, možda, želeo da izbriše kanonske knjige, jer su ga one optuživale; Ćin Š’huang je, možda, želeo da izbriše celu prošlost ne bi li ukinuo pamćenje jednog jedinog događaja: sramotnog ponašanja svoje majke. (Zbog istog razloga je jedan kralj, u Judeji, naredio da se ubiju sva deca ne bi li ubio jedno dete.) Ova pretpostavka je opravdana, ali ona nam ništa ne kaže o zidu, drugom licu tog mita. Ćin Š’huang je, po kazivanju istoričara, zabranio da se pominje smrt, tražio je eliksir besmrtnosti i povukao se u živopisnu palatu koja je imala soba koliko i dana u godini; ovi podaci sugerišu da su zid u prostoru i vatra u vremenu bile magijske prepreke sa ciljem da se zaustavi smrt. Sve stvari nastoje da opstanu u svojoj biti, pisao je Baruh Spinoza; možda su car i njegovi magovi verovali da je besmrtnost iznutra te da truljenje ne može prodreti u ograđen prostor. Možda je car želeo da ponovo stvori načelo vremena i nazvao se Prvim, i nazvao se Š’huang, kako bi na neki način bio Š’huang, legendarni vladar koji je izmislio pismo i busolu. On je, po Knjizi obreda, dao stvarima njihovo istinsko ime; i Ćin Š’huang se hvalio, u tekstovima koji su ostali do danas, da sve stvari, pod njegovom vladavinom, poseduju njima odgovarajuće ime. Sanjao je da zasnuje besmrtnu dinastiju; naredio je da se njegovi naslednici nazivaju Drugi car, Treći car, Četvrti car, i tako u beskraj… Pomenuo sam magijsku radnju; takođe bi trebalo pretpostaviti da podizanje zida i spaljivanje knjiga nisu bila dva istovremena čina. To bi nam (prema redosledu koji sami izaberemo) dočaralo sliku kralja koji je u početku rušio, a potom se odlučio da čuva, ili pak sliku razočaranog kralja koji je na kraju uništio ono što je nekad branio. Obe pretpostavke su dramatične, ali im nedostaje, koliko je meni poznato, istorijska podloga. Herbert Alen Džajls kaže da bi onaj ko sakrije knjige bio žigosan usijanim gvožđem i osuđen da do kraja života gradi ogromni bedem. Ovaj podatak je dragocen, odnosno dopušta drugačije tumačenje. Možda je zid bio metafora, možda je Ćin Š’huang osuđivao one koji su obožavali prošlost, jedno tako obimno delo kao sto je prošlost, tako glupo i tako beskorisno. Možda je zid bio izazov i Ćin Š’huang je razmišljao: „Ljudi vole prošlost i ja protiv te ljubavi ne mogu ništa, niti nešto mogu moji krvnici, ali jednom će se pojaviti čovek koji će osećati isto što i ja, i on će uništiti moj zid, kao što sam ja uništio knjige, i on će izbrisati sećanje na mene i biće moja senka i moje ogledalo, a da to neće znati.” Možda je Ćin Š’huang Shih bedemom okružio svoje carstvo, jer je znao da je ono krhko, i uništio knjige, jer je shvatio da su one svete knjige, odnosno knjige koje uče o onome o čemu uči ceo univerzum, ili svest svakog čoveka. Možda su spaljivanje biblioteke i podizanje zida radnje koje se na neki tajnovit način poništavaju.

Otporan zid koji u ovom trenutku, i u svakom, baca svoj sistem senki na zemlje koje neću videti, jeste senka jednog Cezara koji je naredio naciji dostojnoj najvećeg poštovanja da spali svoju prošlost; potresa nas ta pomisao sama po sebi, van svih pretpostavki koje dopušta. (Njena snaga možda leži u suprotnosti reči graditi i razgraditi, u ogromnom rasponu.)

Ukoliko bismo ovu temu uopštili, mogli bismo zaključiti da svi oblici nose snagu unutar sebe samih, a ne u nekakvom pretpostavljenom „sadržaju”. To bi se podudarilo sa tezom Benedeta Kročea; Pajter je, još 1877, izjavio da sve umetnosti teže da dostignu stanje muzike, a ona nije ništa drugo do forma. Muzika, stanje sreće, mitologija, lica oblikovana vremenom, neki sutoni i neka mesta, žele nešto da nam kažu, ili su nam nešto rekli što nismo smeli da izgubimo, ili će nam nešto reći; ova neumitnost otkrovenja, nečega što se ne izrađuje, možda jeste estetska činjenica.

Horhe Luis Borhes

Buenos Ajres, 1950.

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Zid i knjige [Tema: Borhes]

by admin time to read: 4 min
0