Žil Laforg – Pakao [Tema: Antologija svjetske poezije]

| April 22, 2017 | 0 Comments

Kad pogledam nebo, samotnička ljutnja
što ne mogu taknut azur ravnodušni
što nada mnom večno vlada tajna mutna
što mi samo nemoć ostaje i ćutnja,
izgnanička ljutnja u srcu me guši!

Kad mislim na prošlost, i na istoriju,
na tu kosturnicu gde su vêci pleva,
oh! turobne tuge senke me pokriju
i ja mrzim sreću, jer bolje od sviju
shvatam beznadežnost budućih rajeva!

Kad vidim Budućnost, čovek starog kova
sišuć bedno vime ovog tužnog Globa
što pod mrtvim suncem ispod lednog krova
nestaće bez traga u tmini vekova,
obuzme me očaj, strah, bol i tegoba.

Kad posmatram kako ide brat za bratom
mravinjak odnesen preko gluvog neba
pred tim mnoštvom gde je svak samo atom,
pred tim bogovima, tom bedom, tim blatom,
mučnina me hvata i srce koleba!

Al’ sit svega u dno sebe silaz dubim,
i pred Idealom, što gorčinu zrca,
vodim to nečisto Biće koje ljubim,
što grca i kune, svladano zlom grubim,
val gađenja starog pređe mi vrh srca.

Al’ pošto muzika još uvek mi leva
svoj opijum moćni, njom blažim svoj nemir.
Tad, sklopivši oči, moj duh sluša, sneva.
U bezbroj zvukova biće se razleva
i sve samo san je, i čovek i svemir.

 

Žil Laforg

(Jules Laforgue 1860 – 1887)

Prevod:

 

 

Enfer

Quand je regarde au ciel, la rage solitaire
De ne pouvoir toucher l’azur indifferent

D’être à jamais perdu dans l’immense mystère
De me dire impuissant et réduit à me taire,
La rage de l’exil à la gorge me prend!

Quand je songe au passé, quand je songe à l’histoire,
À l’immense charnier des siècles engloutis,
Oh! je me sens gonflé d’une tristesse noire
Et je hais le bonheur, car je ne puis plus croire
Au jour réparateur des futurs paradis !

Quand je vois l’Avenir, l’homme des vieilles races
Suçant les maigres flancs de ce globe ennuyé
Qui sous le soleil mort se hérissant de glaces
Va se perdre à jamais sans laisser nulles traces,
Je grelotte d’horreur, d’angoisse et de pitié.

Quand je regarde aller [le] troupeau de mes frères
Fourmilière emportée à travers le ciel sourd
Devant cette mêlée aux destins éphémères,
Devant ces dieux, ces arts, ces fanges, ces misères,
Je suis pris de nausée et je saigne d’amour!

Mais si repu de tout je descends en moi-même,
Que devant l’ldéal, amèrement moqueur,
Je traîne l’Etre impur qui m’écœure et que j’aime,
Étouffant sous la boue, et sanglote et blasphème,
Un flot de vieux dégoûts me fait lever le cœur.

Mais, comme encor pourtant la musique me verse
Son opium énervant, je vais dans les concerts.
Là, je ferme les yeux, j’écoute, je me berce.
En mille sons lointains mon être se disperse
Et tout n’est plus qu’un rêve, et l’homme et l’univers.

 

Laforg

Rođen je u Montevideu, gdje provodi djetinjstvo, ali mu se porodica, koja je emigrirala u nadi da će se obogatiti, vraća u Francusku. Mladićka novela Stefan Vasiljev opisuje tužni period proveden kod rođaka u Tarbesu [Tarb], prije no što se porodica nastanila u Parizu: junak bježi iz gimnazije, gdje se dosađuje i uskoro umire od pluća, što je sudbina i njenog autora – Laforgue umire u 27. godini od sušice. Ostavio je neujednačeno djelo koje uz svu originalnost dobro predstavlja duh dekadencije, a sastoji  se od tri zbirke: Tužbalice objavljene u vlastitom izdanju 1855, Imitacija Naše Gospe Lune (1866) i Vilinski sabor (1866). Nakon njegove smrti izaći će Posljednji stihovi (1890) i zbirka priča Legendarne pouke (1890). Nakon nekoliko neuspješnih pokušaja da položi maturu, Laforgue se priključuje Hidropatima u kafanama na desnoj obali Sene. Sklonost morbidnim farsama njegovih prijatelja dekadenata nalazimo i u njegovom djelu, npr. u obraćanju Margarethinoj glatkoj lobanji od slonovače, tako praktičnoj jer se iz nje može piti, a može se i prodati. No kad znamo da je Laforgue u petnaestoj godini do ludila volio jednu drugu Margaritu, koja se ubrzo udala za drugog, još je očitija njegova sklonost profanisanju, ismijavanju i okrutnosti.

Zahvaljujući preporuci Gustavea Kahna, postaje sekretar Charlesa Éphrussija, bogatog kolekcionara i vrlo obaviještenog likovnog kritičara (poslužio je Proustu kao model za Swanna). Laforgue je uz njega odnjegovao ukus i do kraja života je pravio zapise o slikama koje je vidio. Zahvaljujući prijateljima, 1881. postao je dobro plaćeni čitač carice Auguste u Berlinu, ali, iako mu taj posao omogućavao da izdržava braću i sestre, i pored ljubavnih veza (jedna se završava brakom s Engleskinjom Leah Lee, koja će godinu prije njega takođe umrijeti od tuberkuloze) i prijateljstava, dosada mu je nepodnošljiva i vraća se u Pariz, gdje će umrijeti u bijedi.

​          U Njemačkoj je u času nadahnuća definirao svoju estetiku kao “spoj Hartmannovog nesvjesnog, Darwinovog transformizma, Helmoholtzovih radova”. Pjesme piše slušajući Théodorea Isayea i one su veoma muzikalne sa svojim refrenima, tužaljkama, litanijama. U njima ima Verlainea, Rimbaudovih zanosa, pobuna i mržnje, oslobađanja od stega versifikacije da bi se pronašao slobodni stih, Lautréamontovih gotovo nadrealističkih pronalazaka, Baudelaireovog spleena, Mallarméovog lomljenja sintakse. Međutim, svi ti uticaji su neznatni i kratkotrajni i njegovo  djelo ostaje zaista jedinstveno.

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Žil Laforg – Pakao [Tema: Antologija svjetske poezije]

by admin time to read: 4 min
0