Živa dosada

| July 30, 2017 | 0 Comments


Ne­ki­ma da­le­ki­ma to je bes­ko­nač­no oteg­nu­ta si­je­sta. Oni­ma što pro­vo­de spa­ru­ška­ne uže­gle da­ne u la­žnoj hla­do­vi­ni som­bre­ra. I ne raz­mi­šlja­ju ni o če­mu ona­ko oša­mu­će­ni zun­za­ra­njem de­be­lih mu­va i mr­ša­vih da­na.
Na­ma je to – ži­va do­sa­da. Ako smo po­et­ski na­dah­nu­ti on­da je to – do­sa­da ži­va. I ne­ma ve­ze sa jul­skom že­gom. Ne­ma ve­ze sa me­te­o­ro­lo­škim iz­vje­šta­ji­ma. Ni sa vre­men­skom prog­no­zom. Ni­ti sa zun­za­ra­njem mu­va…
Ta ži­va do­sa­da je neo­do­lji­vi ples mon­te­ne­grin­ske me­ta­fi­zič­ke je­ze. Slat­ki žu­bor me­di­te­ran­sko-brd­skog on­to­lo­škog ko­lap­sa. Če­žnji­vi va­paj te­o­lo­škog do­ma­ša­ja ko­ji je pre­sko­čio ne­bo i opet se u bri­šu­ćem le­tu sur­vao na ze­mlji­cu. Ži­va do­sa­da ili, za na­dah­nu­te po­je­din­ce, do­sa­da ži­va, ve­li­čan­stve­no je ko­smo­lo­ško ogu­gla­va­nje, bez ko­ga ni be­smi­sao ne bi imao bi­lo ka­kvog smi­sla…
I sve se to pri­tvr­di i pri­ve­že za soč­nu psov­ku ko­ja po­či­nje iz­ja­vom bo­la, a za­vr­ši se po­mi­nja­njem mu­škog re­pro­duk­tiv­nog or­ga­na ko­ji je, uz­gred bu­di re­če­no, iz­gu­bio svo­ju osnov­nu funk­ci­ju i do­bio svo­ju uz­vi­še­nu me­ta­fo­rič­nost na ko­joj se te­me­lji oso­bi­ti po­gled na svi­jet i sve osta­le zlo­či­ne bez ka­zne…
Ži­va do­sa­da je sa­svim pri­rod­no sta­nje na­šeg nat­pri­rod­nog gra­đa­ni­na. Nat­pri­rod­ni gra­đa­nin se pri­kri­va ži­vom do­sa­dom kao spa­so­no­snom po­kriv­kom. Uosta­lom, bo­lje je bi­ti za­to­če­ni­kom ži­ve do­sa­de ne­go se upu­sti­ti u uza­lud­nost ak­ti­vi­zma. Bi­lo ka­kva pro­mje­na po­sto­je­ćeg sta­nja, po mi­šlje­nju za­to­če­ni­ka ži­ve do­sa­de, do­vo­di do vas­po­sta­vlja­nja sta­nja ko­je je go­re od pre­đa­šnjeg. Zar ni­je bo­lje do­sa­đi­va­ti se ne­go iz­mo­ta­va­ti se?
Ži­va do­sa­da ni­je obič­na do­sa­da. Obič­na do­sa­da je ne­u­po­re­di­vo ži­vlja i smi­sle­ni­ja od ži­ve do­sa­de. Sa­svim je pri­rod­no da se naš nat­pri­rod­ni gra­đa­nin u na­mre­ška­noj ba­ru­šti­ni ži­ve do­sa­de osje­ća kao ri­ba u br­za­ku. To što se na­ša nat­pri­rod­na per­so­na ži­vo do­sa­đu­je sa­svim je pri­rod­no, jer je ži­vo do­sa­đi­va­nje eli­ti­stič­ki znak, sim­bol nad­ze­malj­skog dru­štve­no-po­li­tič­kog uspje­ha. Ži­va do­sa­da je zlat­ni žig i cr­kve­nog i kul­tur­nog i ma­fi­ja­škog eli­ti­zma ko­ji se sta­če u je­din­stve­nu usta­ja­lost…
Elem, nat­pri­rod­na per­so­na ko­ja se ži­vo ne do­sa­đu­je, sa­svim pri­rod­no, je iz­gu­blje­ni uza­lud­nik ko­me su svra­ke po­pi­le mo­zak. Svra­ke ko­je su po­pi­le mo­zak, sa­svim oči­gled­no, pri­pa­da­ju eli­ti­stič­kom ser­klu onih ko­ji se ži­vo do­sa­đu­ju…
Pod­ra­zu­mije­va se da je per­so­na ko­ja se ži­vo do­sa­đu­je is­ku­si­la sve bla­go­u­god­no­sti ovo­ze­malj­skog do­sa­đi­va­nja. Od pre­žde­ra­va­nja i pre­lo­ka­va­nja, pa do ostva­re­nja uz­vi­še­nih ego­ma­ni­ja­kal­nih am­bi­ci­ja. Ostva­re­nje naj­lu­đih am­bi­ci­ja uti­če u mir­nu lu­ku ži­vog do­sa­đi­va­nja. Za­to nas oni ko­ji se ži­vo do­sa­đu­ju pod­sje­ća­ju na po­zla­će­ne to­te­me žu­đe­nog uspje­ha…
Ži­va do­sa­da ili­ti do­sa­da ži­va, is­klju­ču­je mo­guć­nost bi­lo ka­kvog iz­ne­na­đe­nja. Onaj ko­ji se iz­ne­na­đu­je ne mo­že bi­ti pri­pad­nik pod­zem­nog Olim­pa na ko­jem uži­va­ju oni ko­ji se ži­vo do­sa­đu­ju. Sva­ki po­gled u da­lji­nu onih ko­ji se ži­vo do­sa­đu­ju za­vr­ša­va se zi­je­va­njem kao mar­ki­ra­nim zna­kom ži­ve do­sa­de. Što vi­še zi­je­va­ju, vi­še do­pri­no­se sop­stve­nom pla­sma­nu na ta­be­li ži­vog do­sa­đi­va­nja…
Oklop smra­če­nog ci­ni­zma ta­ko­đe je per­so­nal­ni znak na­ših nat­pri­rod­nih per­so­na. Sa­svim je pri­rod­no da na­še nat­pri­rod­ne per­so­ne ne že­le da se po­na­ša­ju vo­đe­ni bi­lo ka­kvim za­ko­ni­ma ci­vi­li­zo­va­nog svi­je­ta. In­stinkt ži­ve do­sa­de od njih je na­pra­vio in­stink­tiv­ne per­so­ne ko­je su iži­vje­le sve svo­je in­stink­te. Vo­đe­ni smla­če­nim in­stink­ti­ma ži­vog do­sa­đi­va­nja oni još uvi­jek le­te sa cvi­je­ta na cvi­jet iako taj let pod­sje­ća na bum­bar­sko po­sr­ta­nje vi­še ne­go na pče­li­nje preg­nu­će. Sti­ca­nje me­do­no­snog ka­pi­ta­la je je­di­ni ži­vi im­puls ko­ji je pre­o­stao u na­pon­skoj mre­ži onih ko­ji se ži­vo do­sa­đu­ju…
Ni­šta što se de­ša­va u spo­lja­šnjem svi­je­tu ne mo­že po­re­me­ti­ti ži­vu do­sa­du onih ko­ji vla­da­ju na­šim ma­le­nim čo­vje­čan­stvom. Buk­ne li po­žar-uga­si­će se, na­do­đu li vo­de-po­vu­ći će se, otvo­ri li se ze­mlja-za­tvo­ri­će se. Bit­no je, je­di­no je bit­no, da se ži­va do­sa­da na­sta­vi u ne­do­gled i da je pli­jen onih ko­ji se ži­vo do­sa­đu­ju na si­gur­nom mje­stu. Ma­gi­jom cr­nih ma­đi­o­ni­ča­ra sva uz­bu­đe­nja kr­šte­no­ga i ne­kr­šte­no­ga svi­je­ta pre­tvo­re­na su u-ži­vu do­sa­du. Po­ne­ki na­dah­nu­ti po­je­di­nac za­ne­sen po­et­skim lu­di­lom pro­mu­ca­će: do­sa­da ži­va i ti­me će se okon­ča­ti i obe­smi­sli­ti izo­lo­va­ni in­ci­dent…
Ži­va do­sa­da ko­ja se po­vre­me­no us­ta­la­sa i pre­tvo­ri u do­sa­du ži­vu, po­la­ko ali si­gur­no po­sta­je je­di­no uto­či­šte za sve ko­ji su pri­hva­ti­li da je je­di­na mo­guć­nost ži­vo­ta- do­sad­no pre­ži­vlja­va­nje.

Tags: ,

Category: Notes

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Živa dosada

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0