Intervju (3)
Komplikacija nije retka, i biće sve češća?
- Sedamdeset godina, ali većinom dnevno samo sat-dva, katkada ni toliko, često ništa. U okolini gde je čovek sa svojim poslom sumnjiv, ali je uvek protiv propisa. I ako je taj posao strastven, još je sumnjiviji. Treba naučiti da to nije razlog za pobunu, nego ga smatrati atmosferskom pojavom. Ali naučiti kako ne upasti u rezignaciju ne sme da bude ono s čime će se čovek pomiriti. Čovek postaje budžaklija, jede i pije i živi u budžaku, skriva se da ga bar ostave da jede, ili pije, onako kako mu prija, u ćošku kafane, ili u žbunu, da može da bude sam sa svojim jelom. Ko živi u budžaku, kako mu se drugi ne bi upetljavali, on krade drugima vreme, tačno je suprotnost sanjasinu kome je osama njegova sopstvenost života, nije bekstvo niti loša savest. Sanjasin se ne krije, nego stupa u šire formulisan život. Hitno treba osnovati instituciju, ako neko želi da istupi iz delatnog života, bilo nekoliko sedmica, bilo nekoliko meseci, bilo konačno, neka ima usamljenu ćeliju u manastiru, u planini ili na obali, i da ga tamo ne muče ni radijom, ni kaluđerskim propisima. Po nevolji sam postao budžaklija, bio mi je težak dodir sa svima, samo zato što sam krišom morao da kradem vreme za sopstvene zahteve. Život u budžaku se može pretvoriti u duševnu bolest, na koncu čovek počinje da zavidi drugome na svakom trenutku sopstvenog života, sve hoće da zadrži za sebe kako bi se sladio u svom zapećku.
Sve je to par excellence dvadeseti vek.
- Što se tiče karakteristike čoveka dvadesetog veka, to je, posredstvom Ničea, nečuveno pojačana životna svest koju nije bio u stanju da poremeti ni fašističko-boljševički atak.
Šta podrazumevate pod životnom svešću?
- Ona koja ne odlaže stupanje u besmrtnost za posle smrti, nego ga započinje sada i ovde. Za mene je to most koji povezuje drevno doba i ovaj vek. Čovek je večni ideal besmrtnosti. Ranije se život žrtvovao za spasenje na drugom svetu. Kasnije se spasenje drugog sveta žrtvovalo životu. Tako je raspolućen život i drugi svet. Neocenjivost života se sastoji u tome što onome koji to zna večnost se otvara u svakom trenutku. Za to su znali samo drevni ljudi. Za večnost se ne treba boriti, ona se ne zaslužuje dobrim delima, jer to nije nagrada, nego fakat. Treba je zapaziti. Ona je uvek tu i za svakoga. U onom trenutku kada jedno odbacim zbog drugoga, gubim oboje.
Nije li to isuviše raširen stav?
- Sigurno, ali “meni je jedan više od deset hiljada”. Nisam demokrata i ne verujem da ispravno zavisi od broja glasača. Neograničena većina i ne zna šta joj treba.
Fašističko-boljševički pokušaj je eksperiment za ostvarivanje totalne laži života. Ono što on kaže, i ono što čini, ne dotiče se ni u jednoj jedinoj tački. Krajnja faza evropskog idealizma, poslednje poglavlje platonizma kada se kida i poslednja nit između teorije i prakse. Kada reči lebde daleko iznad života, i one nisu ništa drugo do ideali koji se ne mogu realizovati, jer i ne postoje zato da bi se realizovale, nego da bi sakrile podlost. Fašizam-boljševizam ne smatra ideale ostvarljivim, nego ih shvata kao taktiku koja služi za skrivanje zločina.
Ako neka duhovna konstrukcija lebdi iznad života, nepovezana sa životom, kao posebna ideja, a da ne prožima život, nije prosto praznina, nije ništa, nije indiferentna spiritualnost. (Überbau). To ne postoji. Ideja tada već postaje teorija za pokrivanje, pseudos, koja preuzima ulogu sistema laži, I demonizuje život, odnosno truje ga. Zbog toga fašizam – boljševizam zvanično objavljuje slobodu, I čovek u stvarnosti živi kao osuđenik.
Niče?
- Ono što je Niče rekao može se smatrati radikalnim pranjem egzistencije. Živeti život oslobođen laži. Niče je zastupao kritiku resantimana. Kritika koja izvire iz resantimana pouzdana je samo u slučaju ako čovek resantiman podigne iznad svesti. Čovek mora da zna da u njemu deluju zavisnost i osveta, jer samo tako on jasno vidi. Nije dovoljna kritika, neophodna je i kritika kritičara. Ko je to učinio, u njemu se tamni i raspomamljeni otrov preobražava u smisao.
Kritični stav prema korumpiranoj civilizaciji ne može se smatrati bezuslovnom istinom..
- Može biti mnogo gori od korupcije. Svako neka sam potraži primer, i videće da jedva i postoji nešto drugo sem primera. Čak i Tolstoj. Čovek započinje na taj način što sprema osvetu protiv onoga koji je na putu njegovom častoljublju, zatim sprema osvetu protiv grupe, pa protiv klase, zatim protiv celog društva, protiv države, protiv doba, protiv civilizacije, protiv čovečanstva. Ova osveta je u poslednje vreme jedini pokretač istorije. Ne znaju za njega. Zbog toga je najopasnije postaviti pitanje u kakvom je odnosu čovekovo mišljenje, odnosno veličina čovekovog životnog dela sa njegovom stvarnom istinom i čistotom i egzistencijom I verodostojnošću.
Sve to postaje aktuelno
- Sredinom dvadesetog veka u ljudima kao što su Panvic, Baltazar, Berđajev, Bulgakov, Sent- Egziperi, Kami, Simon Veil, Bataj. Prešao sam šezdesetu kada sam mogao da pružim takvo književno ostvarenje kao što je bilo koji od pomenutih mogao da pruži u svojoj tridesetoj. Osećao sam da sam u odbacivanju svakojakih pseudoegzistentnih obličja dosegao određene pozitivne rezultate. To je ono što ja nazivam, po Ničeu, pojačana životna svest. Ne ostaviti na cedilu život, čak ni zbog samog života. Pribaviti autentičan glas. Autentičan glas poseduje onaj ko se u sebi obračunao s pseudoegzistencijom.
Naravno, biti pisac…
- Ne priznajem pisanje kao zanimanje. Pisanje nije ni talenat, kao da je neko dobar slikar, klavirista ili džeparoš. Postoje u logosu snažniji i slabiji ljudi. Ko je u logosu snažniji on je zapravo slabiji, toliko slab da je žedan logosa. Ništa nije komičnije nego kad neko u formular, u rubriku zanimanje upiše da je pisac. Snaga u logosu je autentična egzistencija.
Zanima me definicija autentične egzistencije.
- Autentična egzistencija je ona koja postoji. Za mene postojati znači biti u krizi. Ovaj stav je obavezan od Kjerkegora.
Kao da se danas zbilo, jedva da sam bio minuo dvadesetu, kada mi je u biblioteci, ni sam ne znam kako, došla do ruku Kjerkegorova studija Kritika vremena. Nema društva, nema države, nema poezije, nema filozofije, nema religije, ono što postoji pokvarena je i lažna zbrka. Tačno je tako, pomislio sam. Ali to je nekada moralo da započne. Počeo sam da tražim tamnu tačku. Proton pseudos, odnosno prvu laž. Tada sam bio u krizi, i od tada nisam iz nje izašao. Otkrio sam da je danas moguće postojati samo ako se kriza prihvati u svoj njenoj celini. Napredovao sam unazad od sredine prošlog veka do francuske revolucije, do prosvetiteljstva, do racionalizma, do humanizma, preko srednjeg veka do Grka, do Jevreja, do Egipćana, do primitivnih. Svuda sam nalazio krizu, ali je svaka kriza ukazivala na još dublje vreme. Tamna tačka je još dalje, još ranije. Počinio sam karakteristično evropsku grešku, tražio sam tamnu tačku izvan sebe, mada je ona bila u meni. Centar krize svako nosi u sebi. Kriza ne znači drugo do biti u krizi, odgovarati, birati, odvajati se, prihvatati. Znači prisustvovati, i ne skrivati se i ne zaglađivati i ne zbijati šale i ne bežati nikuda, ni u teoriju, niti u pogled na svet, niti u poeziju, niti u religiju. Prihvatiti znači znati da je tamna tačka, prva laž u meni samom. Zajedno sa životom dat je i med života koji svemu prethodi, kao što Đataj veli, neobrazloženi i neobrazloživi i neprinuđeni na obrazloženje praznik, smeh, ples, orgija, koji se podruguju sopstvenom koncu, materijalu, moralu, to je životni med koji je “tako duboko da ga suze ne dosežu”. I u tom medu, tamo gde je najslađi, i gde je u njemu najviše uživanja, i gde je najgušće zlato meda, tamo u središtu, tamo je ona tamna tačka, i u gorkom i mučnom metežu tamne tačke, i u osami i strahu noći, patnji i nemiru, tamo gde je najdublje, tamo se nalazi med. Kao što uči tao, u sredini belog je crna tačka, u sredini crnog je bela tačka. Drevni ljudi su sve to znali. Belo i crno je jedno. Tamna tačka i med su jedno. U središtu života smrt i u središtu smrti život i oboje je jedno. Advita, kao što kaže hindu kultura. Hen panta einai, kao što piše Heraklit.
Geografska situacija…
- Istočna Evropa. Prva od tri stepenice Evrope je Sredozemlje. Ne samo prirodna, nego i duhovna klima. To je orfejski svet. Bivstvo muza. Bezbojna svetlost. Druga je bleđa, belo-žuta svetlost koja se naziva Zapad. Treća je još maglovitija, već je zelenkasto-plava, kao da je ispod vode, provincija, Istočna Evropa. Nije izvor svetlosti, nego odsjaj. Bitno svojstvo joj se samo po sebi ni ne može razumeti.
Za mene je Istočna Evropa Rilke i Kasner, Šagal, Kandinski, Kle, Bartok, Kafka. U odnosu na čoveka Mediterana i Zapada oni su deca zato što su naivni, ali i nezreli. Biti odrastao u prvom redu znači da je čovek ugrađen u zajednicu. U Istočnoj Evropi nema istinskog socijaliteta, i zbog toga nemamo u šta da se ugradimo, i zbog toga živmo u labavom prividu, gde nema ni ličnosti, ni zajednice. Rilke, Kasner, Kle i ostali, budući da nemaju faktične okoline, prisiljeni su da pružaju više nego što to zapravo mogu. Ova neprilika nigde nije vidljivija nego kod Rusa. Solovjov, Florenski, Mereškovski, Berđajev, univerzalniji su više nego što je opravdano i više nego što je dopustivo, kao i svako istočno-evropsko delo, nauštrb pojedinosti, egzaktnosti i naročito baštine. Čovek tu ne vidi nijanse, dela su celovitija, ali i nisu celovita, samo su površno urađena. Čovek je tek odjednom tu, bez bilo kakvih prethodnika (predaka, baštine), i liči na siroče, ili na golaća. Nigde ne pripada, nema sledbenika, izvan je ljudske društvene zbrke, kao što se Francuzi ne mogu zamisliti jedni bez drugih, ovi ovde se ne mogu zamisliti jedni s drugima. Svakome neprekidno preti opasnost propasti. Duhovni poduhvat ima obeležje samovolje, i u ovoj samovolji zaista nešto postoji, jer se poduhvat nalazi na granici potpunog besmisla. Ne obraća se Zapadu, jer on sam ulazi u poduhvat, ne obraća se Istoku, jer ovde za njega nema zahteva. Ovde treba primeniti jači glas, ali ono što je ovde jače više je grubo, neotesano, necivilizovano, sirovo i otuda oslabljeno. Nisam ničiji ni potomak, ni predak, ni preduslov, ni drug, ni ogledalo, ni protivnik. Na Zapadu složenost spoljašnjosti civilizacije odgovara jednostavnosti života, ovde je spoljašnjost jednostavna, život je nečuveno komplikovan, kao u nekom crnačkom selu. Nema organa kod kojega bi se saznale vrednosti, i to je teže nego da se greši, jer se ostaje beznačajan. Čovek ovde živi u zaboravu.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
