Životopis (1) – Nesretan kao svi artisti. Ambiciozan. Osetijiv. Ukratko: ima budućnost [Tema: Andrić]

| October 16, 2017 | 0 Comments

Piše: Radovan Popović

 

Za pisanje ovog životopisa koristio sam periodičnu štampu, zatim časopise i listove u kojima je Andrić sarađivao. Takođe sam koristio: Ivo Andrić — bibliografija dela, prevoda i literature, Srpska akademija nauka i umetnosti, Biblioteka, Beograd, 1974. godine; Vjekoslav Lise, „Ivo Andrić, bio-bibliografska kronologija”, Život, 10/1974; Miroslav Karaulac, Rani Andrić, Prosveta, Beograd, 1980.

Služio sam se i pismima koja je Andrić u raznim vremenima i u raznim prilikama slao svojim prijateljima ili, pak, pretpostavljenima. (U arhivi Franjevačke gimnazije u Visokom čuvaju se Andrićeva pisma Tugomiru Alaupoviću; Pisma Mihovilu Tomandlu nalaze se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu; pisma Svetislavu B. Cvijanoviću su u arhivi Srpske akademije nauka i umetnosti i u Narodnoj biblioteci u Beogradu; Maja Culić,Niželić čuva Andrićeva pisma u porodičnoj arhivi, a ostala pisma koja u ovom rukopisu pominjem nalaze se u Muzeju književnosti Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Arhivu SSlP-a, Spomen-muzeju Ive Andrića u Beogradu, Zavodu za književnost i teatrologiju JAZU u Zagrebu, kao i u privatnom viasništvu.

Pisma su data izvorno. Izvršene su najnužnije izmene uglavnom u interpunkciji. Koristio sam i podatke koje sam dobio od Andrićevih najbližih dugogodišnjih saradnika i prijatelja. Svima njima dugujem veliku zahvalnost.

R.P.

 

„Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali, ali za života samo ovo drugo.”

Ivo Andrić (Znakovi pored puta)

1892—1901.

U „Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja”, u Travniku (sv. II, str. 67), pod rednim brojem 70, župnik Juraj Pušek upisao je: „1892. oktobra 9, Ivan Antun Andrić (otac), podvornik, Katarina r. Pejić (majka), rimokatolici, Travnik …”

Ivana je majka još u povoju odnela u Sarajevo, gde joj je muž službovao.

Godine 1894. umire Antun Andrić, od tuberkuloze. Katarina je sina odnela sestri svoga muža u Višegrad Ani Andrić, udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednika Ivana Matkovćika, sa kojim nije imala dece. Njih dvoje su prihvatili mališana i očinski se brinuli o njemu, u svojoj kući na samoj obali Drine, u neposrednoj blizini ćuprije Mehmed Paše Sokolovića.

U Višegradu Ivo Andrić pohađa osnovnu školu. Učitelj mu je Ljubomir Popović.

1902—1911.

Završava osnovnu školu u Višegradu.

U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziJu u Sarajevu, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Stanuje s majkom na Bistriku, Ulica Basamaci 21. Majka radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima. On je nežnog zdravlja. Dobar je đak (jedino slabe ocene ima iz matematike — u drugom, petom i šestom razredu gimnazije padao  je na popravni iz ovog predmeta, a šesti razred je ponavljao zbog matematike). Često svraća pred izlog poznate sarajevske knjižare „Studnička i drug’, na sredini Rudolfove ulice. U Gimnaziji je pročitao celog Strindberga na nemačkom jeziku. Bliski su mu drugovi Jovo Dunđerovič i Miloš Vidaković. U jednom pismu Vidakoviću piše iz Višegrada, sa ferija, bez oznake datuma:

Ljudi su u kasabi brbljivi, brutalni i glupi, a život im je smradan i pust, pun jada i komičnosti. Gogoljeve komičnosti.. . Nećeš vjerovati, ali samo se u ovoliko promijenio. U meni je mirna misao: Radili, prestići ostale (O, to je trebalo davno), a u sebi živjeti svojim životom. I ja ću — to je prvi korak — početi raditi matematiku. Sve više vjerujem u svoju snagu. Valja nadoknaditi, što se ludo propustilo.

Vidaković, mlađi i daroviti pisac, objavljuje u Bosanskoj vili i pesmu posvećenu Andriću:

Gle, Ivo, već su i jablani žuti / I sve je sumorno, sumorno..

Obojica su bliski pokretu Mlada Bosna. Andrić je jedan od osnivača i predsednik je tajne omladinske organizacije, „koja je bila u vezi sa sličnim studentskim organizacijamu u Beogradu i radila na tome da među srpskom i hrvatskom omladinom proširi i učvrsti ideju oslobođenja i ujedinjenja sa Srbijom”.

U gimnaziji mu je posebno drag profesar dr Tugomir Alaupović, koji 1900. godine dolazi da predaje hrvatsko- srpski jezik. I sam pesnik, Alaupović je zapazio Andrićev književni dar. Marljivo uči slovenački jezik.

U leto 1910. godine, sa svojim drugovima. odlazi u Vareš a zalim u obilazak Bobovca, nekadašnje prestonice bosanskih kraljeva, i manastira Kraljeve Sutjeske.

U Bosanskoj vili (br. 18, 1911) objavljuje prvu pesmu u prozi U sumrak.

 

1912.

Među gimnazistima zapažen je kao pripadnik nacionalističke omladine. 8. juna u svoj dnevnik, koji je zaplenila austrougarska policija, zapisuje:

Danas je Jukić počinio atentat na Cuvaja. Kako je lepo, da se zatežu tajni konci dela i bune. Kako radosno slutim dane velikih dela, i diže se i gori hajdučka krv. Bez čednosti i dobrote i žrtava prolazi moj život. Ali volim dobre. Neka žive i oni, koji umiru po trotoarima onesvešćeni od srdžbe i baruta, bolni od sramote zajedničke. Neka žive oni, koji povučeni, ćutljivi u mračnim sobama spremaju bune i smišljaju uvek nove varke. A ja to nisam. A neka žive i oni.

U Velikoj gimnaziji u Sarajevu 24. juna položio je veliku maturu.

Prevodi sa slovenačkog jezika stihove Vide Jarajeve, Jo- sipa Murna, Antona Medveda, Otona Župančiča i Vladimira Levstika i objavljuje ih u Bosanskoj vili. U tom časopisu će objaviti Andrić i prevode sa engleskog jezika: „Pesme o sebi” Volta Vitmena i odlomak iz romana “Crne zastave” Augusta Strindberga (sa potpisom prevodioca Iv. An.)

Na Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa I u Zagrebu upisuje se 14. oktobra. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva. Stanuje u Kačićevoj 21, a potom u Medulićevoj 1G. Sluša predavanja na prirodnoslovno-matematičkom odseku (mehaniku i akustiku, zoologiju beskičmenjaka, opštu mineralogiju, anatomiju čoveka, geoiogiju i druge predmete). Upoznaje se sa A. G. Matošem.

1913.

U drugom semestru sluša predavanja iz specijalne zoologije, fizikalne optike, morfologije bilja i dr. Druži se sa Pjerom Križanićem, Ljubom Viznerom, Viadimirom Čerinom i drugim mladim piscima i slikarima Zagreba. U Gornjem gradu često posećuje porodicu Gojmerac (Jurjevska 25), sa čijom će najmlađom kćerkom Evgenijom sve do njene smrti (1915) biti u veoma prisnoj prepisci.

Overava drugi semestar u Beču. Stanuje u Severin Gasse 4/I. U tom gradu prvi put će sresti dela Kjerkegora. Od njegove dvotomne knjige Ili-ili, štampane u Jeni, neće se rastajati narednih godina. Sluša predavanja iz istorije država i naroda Balkanskog poluostrva u XIII i XIV veku, iz filozofije, hrvatskosrpske književnosti XVII i XVIII veka (profesor mu je Milan Rešetar). Oboljeva na plućima. Početkom decembra dolazi u Zagreb, za božićni raspust.

Iz Zagreba, 12. decembra, piše Tugomiru Alaupoviću:

Moj odlični prijatelju, svoje obećanje da ću Vam se javiti, ispunio sam donekle već iz Beča, a sada ga evo i zloupotrebljavam. Jedva sam sačekao božićne ferije da se maknem iz Beča, moje življenje u tom gradu bilo je dobro i korisno: biblioteke, seminari, predavanja, obilje knjiga, vremena i sredstava, ali moje zdravlje veoma slabo, nisam ni zapažao dok nije bilo gotovo kasno: liječnik je ustanovio jak katar i ozbiljno mi savjetovao da ostavim Beč. Dobri prijatelji saznaše za moju nevolju i pozvaše me ovamo. Slab sam ja još i vidno opao, ali će ovaj zrak sve popvaviti. Nego ono što hoću da Vas molim: Zagrebački liječnik, moj prijatelj, tvrdi da Beč nije nikako za moja pluća, ali ja ću se morati u januaru povratiti, da do Uskrsa položim kolokvija. No za drugi semestar bi se moralo pobrinuti, ja sam učio i i ruski i ponešto francuski, a pošto u Zagrebu neću, a u Beču ne smijem da studiram, molim Vas da mi javite: da li bi općina dozvolila da ja drugi semestar provedem na kom malom izvanjskom univerzitetu a to je glavno: Molim Vas da mi kažete šta Vi mislite o tome, Vaš savjet će biti odlučan za mene. Naročito bih se radovao kad bih mogao u Rusiju jer ruski znam dobro, učenje francuskog bi me stalo još i vremena i nov- ca. Molim Vas da mi oprostite što Vas zloupotrebljavajući Vaše prijateljstvo zamučih. Voli Vas i poštuje…

 

1914.

Četvrti semester upisuje na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, u Poljskoj. Stanuje u Bonerovskoj 12. Sluša predavanja na odseku za istoriju. U tom gradu često je sa bosanskim slikarima Jovanom Bijelićem, Romanom Petrovićem i Petrom Tiješićem. Profesori su mu ugledni naučnici i pisci, među kojima i Jan Nepomucen Loš, pisac Gramatike poljskog jezika, Marjan Zdjehovski, Ignaci Zfanovski i drugi.

Povodom smrti Gustava Matoša 17. marta govori u Hrvatskom studentskom klubu „Zvonimir” u Beču. (List Vihor će preneti taj njegov govor.)

Iz Krakova 17. aprila piše prijatelju Mihovilu Tomandlu (potonjem muzičkom piscu i istoričaru):

Veseli me kad mi se javite i ako mi nije mogućno pisati Vam o svom življenju; ono je onako kako mora da bude: od sebe se ne može pobjeći; ako mi ne pomogne Maj i Blažena Djevica biće rđavo. Ovdje sam kao ocijepljen od svega našeg. Uklet grad; sve muzeji i grobnice i oltari; mrtvi kraljevi. . . Inače vedro i svijetlo; moj ostatak pluća diše radosno…

Nešto kasnije ovom prijatelju javlja:

Ne smijem reći da je moje življenje ovdje dosadno, gotovo slučajno mi smo ušli u veoma odlična društva, gdje ima stvari koje su inače rijetke: dobrih ljudi, duhovitih žena i svježih sendviča – i da sam ja dobar bilo bi sve dobro.

Blagodaran sam Vam na brizi, ali moje zdravlje je odista nepopravljivo. Ovi moji novi poznanici hoće da me odpreme u neko lečilište u Karpatima. ali ono se zove Zakopane i meni se neće tamo ići; ako bude gore moraću.

Duhan sam posve poturio, ali noćnih šetnja ne mogu. — Ja mislim da ću u maju ili ozdraviti ili umrijeti…

U junu izlazi antologija Hrvatska mlada lirika, izdanje Društva hrvatskih književnika, u kojoj je šest Andri- ćevih pesama. U belešci o autoru tih stihova napisano je:

Najčudesniji Sarajlija: bez i najmanjeg turskog atavizma: nježan, bijel i bolno-tanko mirisave duše kao oni bijeli njegovi cvjetovi što zare slatku tugu njegovih ženstveno čežnjivih snova. Odviše bez energije, da bi pisao duge članke. Kratak kao prolaznost avanturisličke Ijubavi. Princ bez dvora, paževa i princeza. Zimi se nadiše kavanskog zraka, da bi se u proljeće liječio dahovima razbujalih livada. Nesretan kao svi artisti. Ambiciozan. Osetijiv. Ukratko: ima budućnost.

Sarađuje u Hrvatskoj riječi, Hrvatskom pokretu, Savremeniku — objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama. U Hrvatskom pokretu (od 18. aprila do 19. jula) objavljuje četiri Pisma iz Krakova.

Dvadeset osmog juna saznaje od svog prijatelja Durbešića da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik. Iste večeri napušta Krakov. Vozom stiže u Zagreb, a potom na Rijeku i onda brodom „Višegrad” u Split.

Stiže u Split 28. jula, kod prijatelja Vladimira Čerine, pesnika i kritičara. Stiče nove prijatelje, među kojima Jerka Čulića i Maju Nižetić.

Policija ga hapsi, kao pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine.

U splitskom zatvoru, 28. avgusta, zabeležiće stihove:

A jutros su me izveli na sunce.
Mračna i vlažna, kad se vratih, bješe
ćelija moja, a stražar sa mačem
i licem onih koji nekog tješe –
mišljaše, jadan, da od sunca plačem …

Iz Splita ga, brodom „Višegrad”, sprovode u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu. Na polasku iz Splita svojoj mladoj prijateljici Evgeniji Gojmerac u Zagreb poručuje: Draga, mala Evgenia, pozdravljam te s „Višegrada” i biagodarim na nežnostima i poklonima koje nisam video i koje — Bog zna hoću li vidjeti. A!i hoću! Možeš mi pisati gdje budem ako ti se — možda — javim, ali svakako me zadrži u dobroj uspomeni, jer sam tvoj blagodarni prijatelj — Ivo Andrić sasvim bijedan čovjek.

Iz mariborske tamnice 9. novembra piše u Split Jerku Čuliću:

0va tamnica je zdrava, svaki dan imam sat šetnje (po dvorištu), a po katkad čak i malo sunca.

U drugom pismu ovom prijatelju kaže:

Moje življenje: čitam, pišem, igram šah; dani prolaze brzo.

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Životopis (1) – Nesretan kao svi artisti. Ambiciozan. Osetijiv. Ukratko: ima budućnost [Tema: Andrić]

by admin time to read: 8 min
0