Jasan Pogled

Antiratni Džon Keri

Piše: Danilo Mandić

Zaista morate biti američki državnik da govorite o nedopustivosti kršenja međunarodnog prava i gaženju suvereniteta. Ipak, kada Džon Keri srceparajuće priča o ruskom ponašanju na Krimu kao o „akciji iz 19. veka”, to izaziva posebnu mučninu. Gotovo da nema ilegalne invazije i vojne agresije koju Keri lično nije podržao. Neke je zamalo stvorio (u Iranu i Siriji), uz punu svest da međunarodni zakon ne zabranjuje samo upotrebu sile nego i pretnju upotrebom sile kakvu Stejt department pod njegovim vođstvom velikodušno isporučuje u barem dva regiona. Neke je podržavao, kao invaziju Iraka 2003. od koje se kasnije ogradio nameravajući da pridobije antiratno javno mnjenje. A u nekima je učestvovao kao borac (Vijetnam i Kambodža), da bi kasnije priznao svoje ratne zločine u svedočenju pred kongresom 1971. Ovo svedočenje je izvajalo njegov antiratni profil uz koji je ušao u politiku godinu dana kasnije. (Čitaoci koje zanima njegov odnos prema ljudima koje je ubio, i nedužnim civilima u ratu generalno, mogu baciti pogled na knjigu „Tour of Duty” autora Daglasa Brinklija).

Keri je od početka zadrti zagovornik „Pauvelove doktrine”: dobre su agresivne ali kratke vojne intervencije, prednost kopnenim trupama, i procenama „nacionalnog interesa” bez sentimentalnog humanitarizma. Aktivno agituje za prvi irački rat 1991., pa se predomišlja iz taktičkih razloga. U aprilu 1998. glasa protiv predloga da se proširenje NATO-a zaustavi sa Poljskom, Mađarskom i Češkom, a u maju 2002. potvrđuje podršku proširenju preko cele istočne Evrope. Podržava bombardovanje Jugoslavije, uz rezervu da se ne slaže s Klintonom da kopnene trupe ne dolaze obzir. Podržava intervencije u Panami, Somaliji, Haitiju, pa čak i Grenadi.

Glasa za invaziju Iraka 2002., a Buša poziva da „razoruža Huseina, silom ako je neophodno.” U kongresnim nastupima ponavlja laž da je Irak na korak do nuklearnog naoružanja, da bi se kasnije pravio lud tokom kritike Buša za loše sprovođenje rata (za Kerija je Iračka ekspedicija bila još gora od zločina: greška!). Kad su ga napadali zbog protivljenja finansiranju američkih okupacionih snaga po svetu (veleizdaja u američkoj ideologiji), Keri insistira u San Francisko Kroniklu: „U stvari, ja jesam glasao za tih 87 milijardi dolara pre nego što sam glasao protiv njih.” Tri meseca posle okupacije Iraka, kada se broj stradalih civila već merio u stotinama hiljada, Keri – da ne pretera u pacifizmu – tokom predsedničke debate kaže: „Bila je to prava odluka da se razoruža Sadam Husein; kada je predsednik doneo tu odluku, ja sam ga podržao.”

Bije ga glas, naravno, da je antiratni političar, što mu se uzima kao razlog što ga je Buš pobedio 2004. Ipak, ne može se reći da se nije trudio: Vašington postu se kleo da je njegova doktrina preventivnog rata jednako vitalna kao Bušova: „Neću oklevati da naredim direktnu vojnu akciju kada je potrebno da se privedu i unište terorističke grupe i njene vođe.” Taj princip je preformulisao tokom kampanje za reizbor Obame 2012.Uz njemu svojstven humor, pozvao je glasače da ne pitaju da li je njima bolje nego pre četiri godine, već da pitaju „Bin Ladena da li je njemu bolje sada nego pre četiri godine.” Pored Bin Ladena, u Pakistanu bespilotne letelice SAD ubile su stotine civila, uključujući između 168 i 197 dece. Ukupno je pod Obamom bilo 330 odvojenih napada po pakistanskoj teritoriji, a Kerija su zabrinuli samo oni u kojima je četvoro državljana SAD poginulo (ostali su, ako ne teroristi, barem neljudi). U avgustu 2013, suverenitet i teritorijalni integritet (bliski Kerijevom srcu, danas saznajemo) Pakistana su bili predmet razgovora s pakistanskim ministrom spoljnih poslova. Nepunih dvanaest sati je trebalo da Kerijevo obećanje, ili tačnije „nada da će akcije bespilotnih letelica prestati”, demantuje Stejt department: prekida neće biti, a Pakistancima će biti rečeno samo ono što Amerika odluči da oni zaslužuju da znaju.

Treba da budemo zadovoljni, kaže jedan analitičar Hafington posta, što se takav diplomatski, nenasilan čovek nalazi na takvom položaju u ovim kriznim vremenima. Zamislite da je to Džon Mekejn, iz stranke koja se zalaže za menjanje nepodobnih režima kao prljavih čarapa. Zamislite da, umesto na kijevskom trgu, Mekejn iz Kerijeve fotelje viče u ime slobodnog sveta: „Danas smo svi mi Ukrajinci!” (zanimljivo, jer ni svi Ukrajinci danas nisu Ukrajinci). Ili zamislite da je u tom položaju Dik Čejni, koji ove nedelje kritikuje Obamu što ne razmatra vojne opcije. Radi stabilizacije Čejni predlaže da se vojna oprema i obuka isporuči Ukrajincima, da se vežbe na poljskoj granici održe kao demonstracija ozbiljnosti, i da se hitno obnovi plan za sistem raketne „odbrane” u Češkoj i Poljskoj. Ili, zamislite Čejnijevu nekadašnju desnu ruku, Viktoriju Nuland ili njenog muža Roberta Kejgena, na tom mestu. Koliko se, dakle, Kerijeva karijera u Senatu i naviše razlikuje od ovih neokonzervativnih baba-roga? Manje nego što bi liberalna Amerika želela da veruje.

Danilo Mandić

Sociolog, doktorant na Harvardu

objavljeno: 12.03.2014.

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.