A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rođenja vam tu je:
A, crn kosmat pojas muha što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,
Zatoni sene: – E, koplja gordih santi,
Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;
U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjaka i stada, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;
O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
– Omega, Očiju silnih modri zraci!
Artur Rembo
(Arthur Rimbaud 1851-1891)
Prevod: Nikola Bertolino
Voyelles
A noir, E blanc, I rouge, U vert, O bleu : voyelles,
Je dirai quelque jour vos naissances latentes :
A, noir corset velu des mouches éclatantes
Qui bombinent autour des puanteurs cruelles,
Golfes d’ombre ; E, candeur des vapeurs et des tentes,
Lances des glaciers fiers, rois blancs, frissons d’ombelles ;
I, pourpres, sang craché, rire des lèvres belles
Dans la colère ou les ivresses pénitentes ;
U, cycles, vibrements divins des mers virides,
Paix des pâtis semés d’animaux, paix des rides
Que l’alchimie imprime aux grands fronts studieux ;
O, suprême Clairon plein des strideurs étranges,
Silences traversés des Mondes et des Anges :
– O l’Oméga, rayon violet de Ses Yeux ! –
Artur Rembo je rođen 1854. u Šarlevilu, gradiću na severu Francuske. Rastao je u porodici bez oca, pod tutorstvom prestroge i neosetljive majke. Od najranijih školskih dana pokazao je izuzetnu darovitost dobijajući nagrade iz književnosti i prevođenja i pišući, sa velikom virtuoznošću, pesme na latinskom jeziku.
Sa petnaest godina dobio je prvu nagradu na konkursu za sastav napisan na latinskom. Tim povodom direktor škole je rekao: “U glavi ovog deteta ne nastaje ništa banalno. On će biti genije ili Zla ili Dobra.” Verovao je da kao umetnik može da stvori svet umetnosti koji će proizvesti “totalnu obnovu”, ako ne društva, a ono bar umetnika. U maju 1871. piše Polu Demeniju u kojem iznosi svoje viđenje pesnika i poezije: pesnik mora biti “kradljivac vatre”, on mora sići u tamne regije podsvesti da tamo otkrije čovekovo “ja”, koje se bitno razlikuje od spoljašnjeg, stilizovanog, društvenog “ja”. U Pismu vidovitog iste godine Rembo nam otkriva da će raditi na preobražaju svoga bića kako bi sebe učinio vidovitim, a to se postiže dugim, ogromnim i smišljenim rastrojavanjem svih čula. On zato mora da upozna sve oblike ljubavi, patnje, ludila, da istražuje samog sebe, da postane više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik i vrhovni Učenjak kako bi na kraju stigao do neznanog. To biva istovremeno i njegov životni i pesnički program.
Zbog potrebe da dosegne neki drugi svet daleko od skučene sredine Šarlevila pokušava da pobegne u Pariz. Na poziv Pola Verlena, tada najistaknutijeg pesnika u Parizu, 1871. godine Rembo ulazi u pariski pesnički krug, ali bez ikakvih literarnih ambicija u profesionalnom smislu. Njegov raspusni život sa Verlenom, otrgnutim od žene i porodice, zavšava se dramatično. Verlen je pucao u Remboa i lakše ga je ranio kada je ovaj rešio da ga napusti i tom prilikom završio u zatvoru. Rembo se vraća u roditeljsku kuću uz gorko osećanje poraza. Piše knjigu pesama u prozi Boravak u paklu (1873), svoju duhovnu biografiju, neku vrstu izveštaja o proživljenoj krizi i neuspehu, otrežnjenju. Njegov budući skitnički život proteći će u znaku potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi koje će beležiti pre nego što kao pesnik konačno ne zaćuti biće prvi poetski tekstovi u istoriji poezije bez namere da se njima ostvari bilo kakva komunikacija. Prozne pesme Iluminacije (1874) nastaju na granici tišine i smatraju se vrhuncem Remboovog poetskog dela, najsnažnijim izvorom onoga što danas zovemo modernim poetskim izrazom. Sa dvadeset jednom godinom prestaje da piše i nastavlja život kao skitničar, trgovac, krijumčar oružja i istraživač egzotičnih krajeva. Iz Afrike se vraća u Francusku 1891. zbog tumora na nozi. Umire u 37. godini posle amputacije noge.
Napisao zbirke pesama: Iluminacije (1872-74), Sezona u paklu (1873).
Ništa ja ovde ne razumem