Usred nemogućnosti tkanja nove literarne vrijednosti, osvrćem se na sopstvene pokušaje opisivanja unutrašnjih sukoba.
Većinski su to učestali impulsi protkani nezadovoljstvom, potom papazjanije tipa: Pisanje loše. Seksualne devijacije. Gubitak apetita. Karakaš u Parizu. Da samo umijem da crtam karikature. Usrani posao. Ekološka osvješćenost. Dilan Dog. Druga polovina septembra. Časovi vožnje. Sitničavost. 11:11. Miris soli. I još gomila nepovezivih misaonih tokova.
Književnost je neuporedivo bogatija od mog osiromašenog, kvazi ’’Fanteovskog’’ stila. (Pritom Fante nema veze sa ovim. On je završio neslavno, ali je makar umio da piše. Imao je velikog psa. U periodima i hrpu novca).
Nego…
Ne dotaknuvši takoreći dno, moje pobude mirišu naivno. Pa sami mučenici pisane riječi su u jednom danu imali neprilika koliko ja za pola života!
Spektar tema se sveo na osrednju kritiku sopstvenog delirijuma i svijeta oko sebe. To nas opet dovodi do nemogućnosti savladavanja glavne prepreke – naših nazora, tih uskih uličica, koje te pritiskaju uz(a) memljiv zid i isisavaju šarenu tečnost iz grudnih košnica.
Nesigurni i sumnjičavi, alergični na pčele, rošavog srca, divimo se staklenim oblakoderima i poslednjoj riječi tehnologije, dok se metafizički korpus u saradnji sa etikom i moralom nalaze pred provalijom, a pritom nam uši pumpaju medijskom govnarijom.
…
Ali kad, ako ne sad?
Luka Minić
