Anatomija Fenomena

Čičikovljevi doživljaji (9) [Tema: Bulgakov]

9

Tada je sve obuzelo očajanje. Stvari su se toliko zamrsile da se ni sam đavo u njima ne bi snašao. Nepostojeće iznajmljeno preduzeće pomešalo se sa strugotinama, brabantske čipke sa elektrifikacijom, Korobočkina kupovina sa brilijantima. U stvar je bio umešan Nozdrjov, ispostavilo se da su umešani i simpatizer Jemeljan Zazjavalo i vanpartijac Lupež Antoška, otkrivena je i nekakva Panama sa Sobakevičevim akcijama. I pukla bruka po celoj guberniji!

Samosvistov je radio bez predaha i u opštu kasu umešao i putovanja sa sanducima i predmet falsifikovanih računa za službena putovanja (samo u taj predmet bilo je umešano oko 50.000 lica), i tako dalje, i tako dalje. Jednom rečju, počelo je đavo će ga znati šta.

Prepali su se i oni kojima su ispred nosa uzete milijarde, i oni koji su imali da ih pronađu, i pred očima je bila samo jedna neopoziva činjenica.

– Milijarde su bile i nestale.

Najzad, ustao je neki čika Mitjaj i rekao:

– Znate šta, braćo…Izgleda da ćemo morati formirati istražnu komisiju.

I tu sam se (šta čovek sve neće sanjati!) kao nekakav bog iz mašine, pojavio ja i rekao:

– Prepustite stvar meni.

Zabezeknuli su se:

– A…hoćete li…hoćete li se snaći?

A ja:

– Budite bez brige.

Pokolebali su se.

A onda – crvenim mastilom:

– Prepustiti mu stvar.

I ja sam počeo (u životu nisam usnio prijatniji san!).

Saletelo me sa svih strana 35 hiljada motociklista:

– Treba li vam štogod?

A ja im odgovaram:

– Ništa mi ne treba. Radite svoj posao. Sam ću se snaći. Potpuno sam.

Udahnuo sam vazduh i dreknuo tako da su se stakla zatresla:

– Ovamo Ljapkina-Tjapkina! Hitno! Na telefon!

– Ne može na telefon…Telefon je polomljen.

– Aha! Polomljen! Žica se pokidala? E pa, da ne stoji badava, obesite na njega onoga ko podnosi ovaj izveštaj!!!

Gospode! Šta li je ovo sad?

– Zaboga… nemojte… Odma’… he-he… odma’ ćemo… Hej!

Majstore, ovamo! Žicu! Odmah na posao!

U dva poteza su popravili telefon i dali vezu. I ja sam nastavio da teram svoje:

– Tjapkin? Huljo! Ljapkin? U zatvor s tom bitangom! Spiskove ovamo! Šta? Nisu spremni? Da budu spremni za pet minuta ili ćete se sami naći na spisku pokojnika! Ko je to?! Manilovljeva žena – arhivistkinja? Napolje s njom! Ulinjka Betriščeva – daktilografkinja? Napolje s njom! Sobakevič? U aps s njim! Kod vas radi nitkov Murzofejkin? Varalica Utešiteljni? U aps s njima!! I njih, i onog ko ih je postavio! Pronađite ga i u aps! I njega! I njega! I onog tamo! I ovog ovamo! Fetinju – napolje s njom! Pesnika Trjapičkina, Selifana i Petrušku prijaviti vojnom odseku! Nozdrjova u buvaru… Za minut! Za sekund!! Ko je potpisao spisak? Ovamo s tom svinjom!! Na dnu

mora da ga pronađete!!

Prava grmljavina u paklu…

– Sam đavo nam je došao u goste! Gde li samo takvog pronađoše?!

A ja:

– Čičikova ovamo!!

– Ne… ne… ne možemo da ga pronađemo. Sakrili su se…

– Ah, tako, sakrili su se? Divota! E, vi ćete na njegovo mesto.

– Zabo…

– Ni reči!!!

– Odma’… Odma’ ćemo… Sekund samo. Već ga traže.

I nije prošlo ni dva minuta, a eto ti Čičikova!

Uzalud se Čičikov valjao pod mojim nogama, čupao preda mnom kosu i cepao mantil, uveravajući me da mora da izdržava majku, koja je nesposobna za rad.

– Majka?! – grmeo sam ja. – Majka?… Gde su milijarde? Gde su narodne pare?! Lopove!! Zaklati ga, hulju! Brilijanti su mu u trbuhu! Izvršili obdukciju. Odista, brilijanti na licu mesta.

– Svi?

– Svi.

– Kamen oko vrata, pa u reku!

I zavlada tišina. I zavlada red.

I ja javljam telefonom:

– Sve je u redu.

A meni odgovaraju:

– Hvala. Zatražite što želite.

Tu sam se ja uzmuvao kraj telefona. Umalo nisam izneo u slušalicu sve račune, koji su mi odavno stajali kao kost u grlu:

„Pantalone… funta šećera… sijalica od dvadeset pet sveća…“

Ali sam se najednom setio da pravi pisac treba da bude nesebičan, pa sam napravio kiselo lice i promrmljao u slušalicu:

– Ne želim ništa osim Gogoljevih dela u povezu, koja sam nedavno prodao na buvljoj pijaci.

I… eto ti na! Na mom stolu se pojavio Gogolj u finom povezu sa zlatotiskom!

Obradovao se ja Nikolaju Vasiljeviču, koji me je ne jednom tešio u tmurnim besanim noćima, da sam dreknuo iz sveg glasa:

– Ura!

I…

Epilog

…naravno, probudio sam se. I ničega nema: ni Čičikova, ni Nozdrjova, i, što je najvažnije, ni Gogolja…

„E-he-he“, pomislio sam u sebi i počeo da se oblačim. I preda mnom je ponovo potekla svakodnevnica, graciozna i vetropirasta

Mihail Bulgakov

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.