Anatomija Fenomena

Čuang Ce [Sto knjiga koje bi spasio Bela Hamvaš]


Čuang Ce je od one osobene vrste ljudi kao Sokrat, apostol Pavle i Niče – za njih se kaže da su paradoksalni. A paradoksalno je u njima sto ne traže lažne ljudske vrednosti, nego istinske vrednosti večnog duhovnog sveta, i otkrivaju ljudske protivrečnosti. Ova vrsta ljudi je izuzetno oštrog uma i sjajni su majstori jezika. Niko nikada nije umeo tako da govori kao Sokrat, i nije znao tako da piše kao apostol Pavle, Niče i Čuang Ce.
Prevoditi Čuang Cea je teško, jer je on sam lak.

Bela Hamvaš

Čuang Ce (kin. 莊子) je bio kineski filozof koji je živeo približno u 4. veku pne. Smatra se jednim od velikih učitelja taoizma, a njegovo ime znači “učitelj Čuang”.

Čuang Ce je živeo u periodu zaraćenih država, kako se naziva razdoblje kineske istorije od 475. do 223. godine pne. Pretpostavlja se da je živeo u 4. veku pne., otprilike između 370. i 300. godine pne. Bio je rodom iz grada Meng (蒙城), u državi Song (današnja provincija Henan). U to vreme na teritoriji Kine je postojalo 7 manjih država, koje su često ratovale jedne s drugima. U tom razdoblju se razvio velik broj filozofskih učenja, pa se to vreme još nazivalo i „razdobljem sto škola“.

Čuang Ce je bio savremenik Mencija i prijatelj Huj Šija. Živeo je povučenim životom, ali je ipak bio čuven po svojim idejama i spisima. Pripoveda se da je kralj Vej iz Č’ua, čuvši za njega, poslao glasnike s darovima da ga pozovu na njegov dvor, obećavajući da će ga postaviti za glavnog ministra. Čuang Ce se, međutim, samo nasmejao i rekao im:

Odlazite, ne prljajte me… Više volim da uživam u svojoj slobodnoj volji.

Kada je umrla Čuang-ceova žena, njegov prijatelj Hui Si je krenuo da mu izrazi saučešće. Našao ga je kako sedi na podu, peva i bubnja po zdeli. Kad ga je upitao zar ne oseća žalost prema pokojnoj ženi, Čuang Ce mu je rekao:

Kada je umrla, bio sam jako žalostan. Potom sam razmislio polazeći od samog početka, u kome ona nije imala ni život, ni oblik, pa čak ni svojstva. Bila je deo velike bezobličnosti. Zatim se promenila, poprimivši svojstva, pa oblik i onda život. Sada se ponovno menja i prelazi u smrt. Ove promene su jednake sledu četiri godišnja doba, proleća, leta, jeseni i zime. Sada ona počiva u velikoj kući svemira. Da idem naokolo plačući i naričući, ponašao bih se kao čovek koji ne shvata nužnost zbivanja. Zato sam prestao.

https://www.spiritualni-centar.org/veliki-ucitelji/item/59-%C4%8Duang-ce#.Xu4QqGgzbIU

Citati i izreke – Čuang Ce

Ne znači da je pas dobar ako glasno laje. Isto tako ne znači da je čovek dobar ako je vešt s rečima.

Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, radio sam šta mi se prohte. Ne bejah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se, i gle, ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li čovek koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je čovek? Između čoveka i leptira mora postojati razlika! To je ono što se naziva preobražaj stvari.

Ako nekoga pobediš argumentom, to još ne mora da znači da si ga uverio.

Pretpostavite da sanjate da ste ptica. Vi zaista uzlećete u nebo. Pretpostavite da sanjate da ste riba. Vi zaista ronite u dubinu ribnjaka. Sudeći prema tome, niko ne može biti siguran da li smo mi — vi i ja, koji upravo sada i ovde govorimo o tome — budni ili tek sanjamo.

Poteškoća je u ovome: spoznaja zavisi od nečega što se nalazi izvan nje da bi dokazala svoju ispravnost. Obzirom da je baš to od čega je zavisna neizvesno, kako onda mogu znati da ono što nazivam prirodom nije čovek, a ono što nazivam ljudskim da nije u biti priroda? Potreban je istinski čovek da bi postojala istinska spoznaja.

Čamac se može skloniti u zatonu; mreža se može skloniti u jezeru; za njih se može reći da su sasvim bezbedni. Medutim, snažan čovek može da dođe u ponoć i odnese ih na leđima. Neuki ne vide, bez obzira koliko dobro sklanjali stvari – manje ili veće – uvek postoji mogućnost da se izgube. Ali ako svemir sklonite u svemir, više neće imati gde da se izgubi. To je velika istina stvari. Stoga mudrac pravi izlete u ono što se ne može izgubiti i ostaje zajedno s tim.

Noge patke su kratke, ali ako pokušamo da ih produžimo patka će osetiti bol, ždralove noge su duge, ali ako pokušamo da ih skratimo, ždral će osećati bol. Stoga ne treba da skraćujemo ono što je po prirodi dugo, niti produžavamo ono što je po prirodi kratko.

Ako je postojalo vreme kad je bilo ništa, onda je moralo postojati i vreme kad nije bilo ni toga ništa. To ništa je, dakle, nekad nastalo. Može li se onda reći da li ono pripada biću ili nebiću? Čak ni za reči koje sam upravo izgovorio ne mogu reći da li nešto znače ili ne znače ništa.

Kako mogu znati da ljubav prema životu nije obmana? Kako mogu znati da onaj ko se boji smrti nije nalik detetu koje se izgubilo i ne zna da je na putu kući?

Pošto su sve stvari jedno, koji prostor ostaje za govor? Jedan plus govor čine dva. Dva plus jedan čine tri. Kad se odavde pođe dalje, čak ni najveštiji račundžija neće moći da dospe do kraja, a još manje običan svet! Ako idući od ničeg ka nečem možemo da dosegnemo tri, koliko ćemo više dosegnuti ako od nečeg idemo ka nečemu! Ne idimo dalje. Zaustavimo se tu.

Praviti razliku, znači praviti izvesnu konstrukciju. Međutim, konstrukcija je isto što i destrukcija. Za celinu ne postoji ni konstrukcija ni destrukcija, već se stvari usmeravaju jedinstvu i postaju jedno.

Svemir je jedinstvo svih stvari. Ako postignemo to jedinstvo i poistovetimo se sa njim, onda su udovi našeg tela samo prah i blato, dok su život i smrt, kraj i početak samo smenjivanje dana i noći, koje ne može poremetiti naš unutarnji mir. Koliko ćemo se manje uzbuđivati zbog ovozemaljskog gubitka i dobitka, dobre i loše sreće!

Duh je savršenog čoveka poput ogledala. Ogledalo ne trči za stvarima kako bi uhvatilo njihov odraz, a kada ih odražava, ne drži ih samo za sebe. Tako ga ništa ne može oštetiti, tako ga ništa ne može pokvariti.

Hteti izbeći neizbežno znači povećati svoju bol.

Veličina je bezgranična, vreme je beskrajno, stanja su prolazna, početak i kraj se ne mogu ustanoviti.

Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.

Bela Hamvaš

Ostavite komentar: