Između poetike i politike (Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers)
Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila
Mirjana Miočinović
u saradnji sa
Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović
VII dio
Milan Đorđević: Ne znam odakle bismo mogli da počnemo. Da li bismo mogli na jedan način da govorimo upravo o ovoj temi, o toj poetskoj dimenziji u prozi Danila Kiša.
Laslo Blašković: Danilo Kiš je pesnik u onom smislu koji tom pojmu daju, valjda, Nemci – kad je poezija nešto iznad svega, suština stvari. Ono na šta Kokto misli kada govori o poeziji filma. Ako poeziju gledamo kao apsolutnu esenciju, onda takvog Kiša možemo čitati kao pesnika. Kiš se, uglavnom s pravom, odricao sopstvenih početničkih pesničkih lutanja. Ali ti si čitao pesmu „Mrtva priroda s ribom“. To je stvarno izvanredna pesma, povodom koje ne smemo izbegavati govor o Kišu kao ostvarenom pesniku. Posle Enciklopedije mrtvih, Kiš je dao pomalo melanholičan intervju, u kom je obznanio da prvi put nije sam objašnjavao svoje delo, pa su se, naravno, povodljivi kritičari, kako to već ide, ili nemušto oglašavali ili promašivali. Samotumačenje je, možda, Kišova tragična krivica, njegova recepcijska kob. Upravo njegova suverena, zarazna vladavina književnom teorijom (umnogome, ruku na srce, pomodnom) zavela je mnoge potonje tragače zaklete na Čas anatomije. Bez obzira koliko duboko video, pisac ne može do kraja sagledati samog sebe, ta spoznaja ostane nedostižna. Tako slobodno ne verujmo Kišovoj tezi o minornosti sopstvene poezije. Primer je pesma koju si čitao. Koju ćemo još čitati. To je mnogo više od pesnički svetlaca u prozi, zaista.
Milan Đorđević: Da li bi Nenad Veličković mogao nešto da kaže o tim poetskim dimenzijama u prozi Danila Kiša?
Nenad Veličković: Ja sam to da njegova poezija nije dobra shvatio, zapravo, pomalo ironično. Ne na način da on misli da je to jako dobra poezija pa iz skromnosti to kaže, nego ja mislim da on o poeziji samoj ima mišljenje tipa da će lijen čovjek napisati pjesmu, a vredan čovjek roman. Pjesma može stati u prozu, i u mnogim knjigama, kad biste samo razbili rečenice na stihove, dobili biste pjesmu. Suština je u sljedećem. Dakle, jasna misao vodi ka preciznoj formulaciji. Hoće li ta formulacija biti uobličena u stihove ili u rečenice, neko voli jedno neko drugo. Kišu je više odgovaralo da piše prozu jer mislim da proza nudi mnogo više mogućnosti. Ono što je suština i za jedno i za drugo, to je stvar koju mi vrlo često zaboravimo. Riječi koje koristimo imaju značenja. Ta značenja su osnovna, i najčešće je to jedno, i ima ih prenesenih. Njih je jako mnogo. Mi u čitanju knjiga zaboravljamo na osnovna značenja riječi, time zapravo onemogućavamo komunikaciju.
Kiš je pisac koji vodi računa o osnovnim značenjima riječi, on ih koristi na onaj način na koji bi trebalo koristiti. Jasno, dakle, sa namjerom da te riječi budu prepoznate u značenju koje imaju i koje on želi od njih, zbog čega ih i koristi. Rekao si, mislim na početku, brižljivo bira riječi. Kako pisac bira riječi? Mi smo ovdje svi pisci i manje-više Kiš je na sve nas na ovaj ili onaj način uticao, na nekog više i duže, na nekog kraće. Ali, suština onoga što ja mislim da nam je kod Kiša svima poslužilo kao neka vrsta uzora to je da mi osjetimo kad čitamo da on bira riječi i da ih bira pažljivo. Po kom kriteriju pisac bira riječi, ako taj kriterij nije da on ima jednu misao u glavi i da tu misao želi što je moguće preciznije i ljepše da iznese pred svoje čitaoce. To je jedini, po meni, kriterij za književnost: biranje riječi, ali ne po tome da mi zadovoljimo neku znatiželju čitaoca. Nego, mi imamo cilj da našu misao što jasnije – kratko, jasno i pravilno – iznesemo pred čitaoca. U tom smislu Kiš pjesnik, ili Kiš esejista, ili Kiš romanopisac, ili Kiš pripovedač, to je, meni se čini, prilaz Kišu kome ja nisam vješt. Šta god mi date, ja ću uvijek poći od toga koje su riječi izabrane, jesu li dobro izabrane i da li taj izbor zaista vodi ka onom efektnom cilju.
Čitajući poređenja u kojima sam u prvom poluvremenu govorio, ja sam naišao na neke greške. To je, možda, zanimljivo da s kolegama podijelim. Kad u romanu Bašta, pepeo opisuje psa Dinga, opisuje njegovu šapicu i tri poređenja su vezana za tu šapicu. Prva je „otvara se kao trnov cvet“. To je dobro poređenje, kandže, otvori se, trnje.
Druga je „kao gnjezdo iz kojeg viri pet ptičijih kljunova“. Takođe dobra, jer je slika jako dobro pogođena, kad otvori šapicu odozdo su meki jastučići, u sredini rupa koja podsjeća na gnjezdo, i kandže koje izlaze zaista podsjećaju na ptičje kljunove. Lijepa slika, neću ulaziti u još neka dublja značenja. To je, malo, već neprecizno poređenje, objasniću zašto. I sad, dolazi treći, malo duži dio, gdje on kaže: pas Dingo je ljut na svijet i isuče svoje kandže prema tom svijetu kao iz kanija, a onda kad se pomiri sa svijetom, kad se odobrovolji, onda kandže vraća u korice. Pošto ja imam psa 14 godina, ja sam provjerio tu stvar i sa veterinarom. Nijedna rasa pasa ne može da uvlači i izvlači kandže. To mačke rade, mačke koriste kandže kao oružje i kao sablje. Ne pas. Znam zašto, toliko ga je ponijelo to trnov cvijet, kandže, da je on nekako zaboravio da pas ne može što i mačka. On na početku poredi Dinga sa lavom, pa mi možemo da pomislimo Dingo je univerzalna zvijer. To poređenje nije precizno. Ali, nijednog trenutka zbog ove greške Kiš nije postao manje vrijedan. Zapravo, moje uživanje u čitanju ostalo je isto. I ono o čemu sam na početku govorio. Dakle, mi čitamo knjige da bismo uživali u tome, ali ne samo zbog toga. Nije uživanje samo sebi cilj, nego je uživanje put i nagrada ka nekoj ideji koju treba na kraju knjige da dobijemo. Neko iskustvo, u ovom slučaju Kišovo o životu, saznanju, otkriću koje mi možemo da prihvatimo i prepoznamo kao svoje.
Neko je u prvom dijelu ovog razgovora govorio o tome da smo mi od Kiša učili neke svjetonazore. Ja mislim da književnost, ako ni zbog čeg, zbog toga treba da postoji. Zapravo se Kišu vjerovatno gadila književnost jer je napustila tu svoju ulogu, da bude angažovana, ali ne u smislu političkom, nego angažovana u smislu da se zaista bori za neke osnovne i humane ljudske vrijednosti. To je ono što njegovu svaku knjigu danas čini apsolutno savremenom i vrlo potrebnom svakom od čitalaca. Dakle, preciznost misli i preciznost stila idu jedno uz drugo i apsolutno je svejedno je li to pjesma ili roman. Suština književnosti je upravo u toj vezi: misao, rečenica i na kraju ideja neka, koja je naravno misao, krug zatvoren.
Laslo Blašković: U priči „Slavno je za otadžbinu mreti“ objavljenoj u Enciklopediji mrtvih, znamo je svi, Danilo Kiš obrađuje legendu o plemićkoj porodici Esterhazi. Ako govorim o poetskoj dimenziji Kišove proze, onda me finale ove priče ostavlja u čudu: kako je moguće da se pesničko, banalnim sredstvima, izrazi na tako fenomenalan način. Kiš, naime, priču završava rečenicama koje bi, čitane zasebno ili (po malo pre čuvenom receptu) razlomljene u stihove, delovale banalno, kao brevijar opštih mesta. Kaže: „Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt“.
Međutim, kad se to spoji i izgovori u jednom semantičkom dahu, u ovom ritmičkom sklopu kojim Kiš završava priču, neočekivano se nađemo u vlasti magije poetskog. Upravo je to veličanstveno. Da se čovek naježi! Da oseti unutrašnje uzbuđenje, takve strune! Kako je moguće da se od otrcanih, upotrebljenih fraza, tako povezanih, napravi ovakav jedan pesnički, duboko umetnički utisak, ja ne znam.
A kada bih to znao, mislim da bih znao sve stvari.
Milan Đorđević: Gospodin Kšištof Varga je govorio o lucidnosti kod Kiša. Na jedan način, njegov tekst je omaž Kišu. Kakav je odnos lucidnosti i poezije u Kišovom delu, po njemu, da li o tome može nešto da nam kaže?
Kšištof Varga: Na početku hteo bih da napomenem da Kišovo pesništvo nije poznato u Poljskoj i nijedna knjiga njegovih pesama nije prevedena. On je poznat isključivo kao prozni pisac i zato je manjkavo moje znanje o njemu kao pesniku. Možda se zato baš i ne uklapam najbolje u diskusiju koja se odvija. Kada razmišljam o Kišu i o poeziji, onda razmišljam pre svega o tome kako je osudio pisanje poezije u pohvalu GPU, i to je moje mišljenje u vezi s njegovim razmišljanjem o poeziji. Kada pričamo o priči „Slavno je za otadžbinu mreti“, onda je to pre svega priča o izvršavanju presude, svejedno što je na vrlo poetski način prezentovana. Hteo bih još samo da dodam da kada razmišljam o Kišu, kada razmišljam o današnjem skupu, o temama kojima se danas bavimo, onda sam sebi postavljam dva pitanja na koja ne znam tačno odgovor. Naravno, razmišljajući o intelektualnom nasleđu Kiša. Na primer, jutros kada sam došao u 10, prvo sam seo na drveno stepenište sa leve strane i vidim da je sve pokriveno krstovima. To je za mene u strašnom sukobu sa ovim čime se mi bavimo ovde. To je vrlo bolna antiteza Kišovog stvaralaštva. Drugo pitanje koje sebi postavljam je zašto u Mađarskoj, u gradu Sekešfehervar (to je grad od 100.000 stanovnika, na pola puta između Budimpešte i Balatona, jedna od prvih istorijskih prestonica Mađarske), zašto sam tamo našao piceriju koja se zove Maksijum i tamo možemo da nađemo srpove, čekiće, zvezde. I zašto specijalitet picerije jeste pica gulag. Šunka, kačkavalj, kukuruz… nemam pojma.
Zašto onda ne postoji pica Aušvic. Ja ne umem sebi da odgovorim na to pitanje i želeo bih da iščitavanje Kiša pomogne nama u odgovoru na takva pitanja. Izvinjavam se, možda to i nije striktno vezano za temu poređenja i metafora, ali eto…
Milan Đorđević: Mislim da su vaša zapažanja vrlo lucidna i govore o suštini, o onome što se tiče našeg svakodnevnog života. Kiš je upravo takav pisac koji je bio subverzivan u odnosu na takve monolite, fašističke, nacističke, totalitarne, komunističke itd. Kad sam ja govorio o njemu kao pesniku, hteo sam da ga predstavim, da ima i jednu drugu dimenziju. Da on nije jednostavan čovek. Zato bih hteo i gospodina Stasjuka da pitam, on je govorio o nekoj vrsti poetike putovanja. Da li u kontekstu Kiša kao pesnika, proznog pisca koji je imao poetsku dimenziju u svom pisanju, može nešto da kaže?
Andžej Stasjuk: Ja bih ipak o nečem drugom da kažem. Ja bih više voleo da pričam o Kišu kao nekom strancu, nekom tuđincu koji se obreo u ovom životu, koji je bio kosmopolita. Za moju generaciju, generaciju koja čita takve stvari, vrlo bitan je bio Bulatović, kao osoba koja opisuje takve stvari: fascinantan i odvratan kič, đavolsko opisivanje jednog ludila, nečeg neponovljivog. On je pisao na takav način da smo mi svi padali ničice, skidali kape sa glave. To je ta balkanska paranoja, promenljivost, menjanje svega, pokušaj da se opiše to što u stvari ne može da se predstavi i izrazi. To je u stvari slovenska, čak i poljska paranoja, samo podgrejana. I onda čovek kao ja, kao čitalac, vidi: da, to je baš tako, to je potpuno isto kao što je kod Bulatovića. Zatim čitamo Kiša i vidimo da je on na potpuno drugačiji način opisao isto, kao iz vasione, kao neki marsovac, klasično, ne barokno kao Bulatović. On se popeo više, on je gledao drugačije, sa drugom vrstom poetike. Ja sad ne znam kome da verujem. A verujem obojici.
Kada razmišljam o balkanskim knjigama, razmišljam o Grobnici, i razmišljam o Crvenom petlu koji leti prema nebu Bulatovića. To su baš moje knjige. Znači, ako upoređujemo Grobnicu, u kontekstu književnosti možemo upoređivati sa pesničkim arhipelagom Gulag, a kada čitam Bulatovića u stvari vidim Beketa. To je nešto što imaju zajedničko. To je jedno viđenje Poljaka sa severa, iza Karpata. To bi bilo toliko o politici.
(Milan Đorđević: Kiš i Bulatović koga pominjete su u stvari bili veliki antipodi. Bulatovića doživljavam kao nekog literarnog predčasnika naše ovdašnje klanice.)
Na neki način ste u pravu, jer je on to ranije opisivao. Na primer, Ljudi sa četiri prsta. Ja sam čuo u Poljskoj za tu mržnju, ali čini mi se da je Bulatović bio sjajan posmatrač. A sa piscima se nikad ne zna da li samo opisuju ili na neki način prorokuju stvarnost.
(Milan Đorđević: Bulatović je bio opsenar. Kiš nije bio opsenar. Kiš je bio lucidan duh koji je i analizirao stvari, predstavljao ih maksimalno istinito, estetski istinito.)
Nijedna nacija, nijedan narod nije lucidan. Bulatović je uspevao da pokaže, u stvari, narod. I za mene su, iako antipodi, obojica odlični pisci, bez obzira da li je nešto izazvao svojim pisanjem ili ne.
Čini mi se, čisto intuitivno, da jedna ključna stvar vezana za sve što se kasnije desilo sa Jugoslavijom i sa Srbijom, jeste odnos pisaca, intelektualaca koji se vidi u polemikama oko Grobnice za Borisa Davidoviča, 1976. godine. Ukoliko sam dobro shvatio, napali su Kiša. Čas anatomije je u stvari odgovor, jedna vrsta odbrane.
(Milan Đorđević: Tzv. polemika, odnosno napad na Kiša je na neki način u ono vreme pokretao baš sam Bulatović. A sve te tadašnje polemike, na neki način su predigra svega onoga što se dogodilo u Jugoslaviji, ovih ratova. „Intelektualna“ predigra, tako da kažem.)
Ako uopšte možemo gledati Bulatovića kao intelektualca. On je bio pisac, jedna zverka.
(Milan Đorđević: On je bio, u stvari, neovarvarista. Hvalio varvarstvo na svoj način.)
Jedan od poslednjih tekstova Bulatovića koje sam čitao vezan je za Sebešo o kome piše na takav, neverovatan način. On je zaista bio varvarin, ali i Balkan je varvarski. Kiš je pokušavao da udahne duh klasicizma u sve to. Ali imamo dijapazon, jedan do drugog, treba to baš tako posmatrati. To ja tako posmatram, ne znam kako vi sve to gledate, mene kao obožavaoca Kiša i Bulatovića istovremeno i podjednako. Znam da je to jedna vrsta paranoje.
Nastaviće se
