Dodirujem ti
usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje
ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa
da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta
koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom
slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja
se pukom slučajnošću koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što
se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo
se iz sve veće blizine a oči postaju sve veće, približavaju se i pretapaju, kiklopi
se gledaju i zbunjeno dišu a usta se sreću, bore se u toplom, grickaju se
usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh
struji donoseći znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano
miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveća ili riba,
živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se
davimo u kratkom ali stravičnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt
je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voća, i ja osećam
kako pored mene treperiš kao mesec na vodi.
Hulio Korstasar
Školice
