Notes

Dragan Velikić – Berlin: Pisci i muzeji [Tema: Grad]

Foto: Levin

U priči Vodič po Berlinu, Vladimir Nabokov, tada još uvek V. Sirin, na jednom mestu beleži: „Kada jednom, neki berlinski pisac, čudak, dvadesetih godina dvadesetprvog veka poželi da dočara naše vreme, moraće da zaviri u muzej tehnike iz prošlosti, kako bi našao stogodišnji tramvaj, sa žutim vagonom, loše izrade, sa sedištima iskrivljenim od starosti – a u muzeju odeće, da potraži crni, sa blistavim pucadima, kondukterski mundir – kako bi upotpunio svoj opis bivših berlinskih ulica. Tada će sve biti vredno i punovažno – svaka sitnica: kondukterov novčanik i reklama iznad šaltera, neponovljivo tramvajsko drmusanje koje naši praunuci, možda, neće moći ni da pretpostave: sve će biti oplemenjeno i opravdano starinom. U tom smislu stvaralaštva, valja opisivati sve te uobičajene stvari, kako bi se odrazile u ogledalima budućih vremena, u kojima će naši potomci pronalaziti nežnost, atmosferu našeg načina života; tada sitnice postaju važne, dragocene, a odevanje najjednostavnijeg sakoa čini se kao prerušavanje za najotmeniju maskaradu.“

Živeći u Berlinu, Nabokov je jedno vreme stanovao na Vitenberg trgu. Kada se danas osvrnemo po tom prostoru, jedino za stanicu podzemne železnice možemo tvrditi da je približno izgledala onako kako danas izgleda. Sve ostalo što mi danas vidimo, nije gledao i Nabokov: zgrade podignute pedesetih godina, maleni park, nove tipove automobila i gradskih autobusa, ljude obučene za „najotmeniju maskaradu“. I nije se samo grad promenio, već i priroda koja raskošno okružuje Berlin. Na brojnim jezerima gde su se nekada kupali junaci Nabokova izgrađena su nova kupališta, drugačije su konstrukcije tobogana, vodom plove novi modeli čamaca, pored staza i puteva nepreglednog Grunevalda drugačija je signalizacija.

Priče i romani Vladimira Nabokova nastali u berlinskom periodu za junake imaju osobe iz ruskog Berlina, emigrante koji su sanjali Rusiju i do poslednjeg dana verovali da su u tom gradu samo privremeno i da će se koliko sutra vratiti u Rusiju. Danas u Berlinu žive pripadnici oko 170 nacija.

U eseju Iris Berlina Crnjanski na jednom mestu kaže da je Berlin više dubok nego visok. A ta dubina jednog iščezlog grada prisutna je i danas. Berlin podseća na ogroman vodopad koji ne vidimo, ali čije hučanje čujemo. U svakoj bolje snabdevenoj berlinskog knjižari nalaze se police sa bedekerima, monografijama i mapama grada Berlina. Međutim, ono što postoji u knjigama, drugačije se otvara u stvarnosti. Berlin je grad groblje, jer o velelepnosti i monumentalnosti tog grada danas uglavnom svedoče spomen ploče. Naravno, po tome Berlin nije jedinstven, ali jeste najveći iščezli grad. Enciklopedijski savršen Književni vodič Berlina, ulicu po ulicu, rekonstruiše prohujala vremena i beleži prisustvo preko sedam stotina pisaca i umetnika.

Pominje se mesto gde je nekada bila zgrada u kojoj je stanovao E. T. A. Hofman, i gde je napisao jednu od svojih poslednjih priča, a ta se priča završava opisom jednog pogleda, pogleda osobe koja stoji na prozoru. Na mestu Hofmanovog prozora danas je jedan drugi prozor, koji se nalazi u jednoj drugoj zgradi, i naravno, sa tog prozora se pruža jedan sasvim drugačiji pogled. Ali, kako to često biva, iz materijala literature može se rekonstruisati stvarnost koja je iščeznula.

Na jednom berlinskom uglu postojala je nekad kuća u kojoj je dve godine živeo Kjerkegor i pisao Dnevnik zavodnika, postoji i mesto gde je nekad bila kuća u kojoj je živeo Šopenhauer i gde je zapisao da je zahvalan koleri što ga je na vreme proterala iz Berlina. Te iste godine od kolere je u Berlinu umro Hegel.
Njegov grob se nalazi na jednom malom groblju, odmah pored groba Fihteovog. Na tom groblju sahranjen je i Hajnrih Man. Uza sam zid groblja je dvospratna kuća u kojoj je Bertold Breht proveo poslednje godine života. On je takođe sahranjen na tom groblju koje je svakoga jutra posmatrao sa svog prozora, i u jednoj belešci pominje vrt, i jedno skromno drvo, i prozor svoj koji gleda na groblje, na kojem je sve zeleno i prostrano. I u tome ima neke vedrine, kaže Breht.

Postoji i trg na kojem je pre više od dva veka izvršena generalna proba spaljivanja knjiga. A Volter, koji više nije bio u dobrim odnosima sa Fridrihom Velikim, mogao je sa prozora kuće u kojoj je stanovao da vidi kako gore primerci jedne od njegovih knjiga. Tada je zauvek otputovao iz Berlina.

Veliki umetnik revolucije, Vladimir Iljič Lenjin, takođe je dva puta duže boravio u Berlinu, prvi put 1895. godine u blizini Tirgartena, u Flensburgerštrase 12, kod gospođe Kurajk, drugi put, ilegalno, tokom 1912. godine, u Klopštokstrase 22, kod udovice Rauhfus.

Berlin nije bogat grad, kao Hamburg, Minhen ili Frankfurt. Berlin je oduvek bio grad radnika, grad pobuna i barikada. U Berlinu su živele off persone. Majka Tereza je bila duboko potresena bedom koju je videla u Krojcbergu, tada radničkoj četvrti Berlina, koje je danas veoma in mesto, sa stotinama kafea i restorana, noćnih klubova i bioskopa. Krojcberg je najveći turski grad posle Instanbula, pa zato nosi i naziv „Mali Istanbul“.

Berlinu se ne može prići sa svih strana, taj grad iznuruje namernika koji na mapi prethodno ucrta maršrutu kretanja, a kada se suoči sa stvarnim dimenzijama prostranstava Aleksandarplaca, ima osećaj da stiže samo do nevidljivih zidina. Pseudoantika Unter den Linden, monumentalnost na svakom koraku, a između praznine poput bojnog polja.

Berlin nije obnovljen i rekonstruisan kao Varšava ili Drezden. Memorija je konzervirana u hiljadama spomen-ploča na fasadama kuća koje su podignute na mestima gde su nekad postojale velelepne građevine. Ruševine su raščišćene, ali utisak je da i pored monumentalnosti i šizofrene kombinacije novog i starog, Berlin i dalje jeste jedan porušeni grad. I kao da je to bila svesna namera, sačuvati utisak ruševina. Jer, vratolomije arhitekture Potsdamskog trga samo govore da je u toj praznini koju danas popunjavaju blještave piramide od stakla i betona, nekad bio grad. Na svemu što je sazidano kao da se ogledaju senke ruševina.

Neko svevideće oko stalno dopunjava dosije grada. U jednom novijem književnom bedekeru Berlina popisane su sve adrese na kojima je tokom svog berlinskog perioda živeo Nabokov. Postoji i mapa kretanja ruskog pisca tokom njegovih 14 berlinskih godina. Na toj mapi je ubeleženo mesto gde je nekada bila redakcija ruskog časopisa Rulj, u kojem je Nabokov objavio svoje prve priče, ubeležena je i adresa zubara, Amerikanca, kod kojeg je popravljao zube, zatim, na mapi postoji i ruski kabare Plava ptica za koji je Nabokov pisao skečeve.

I sasvim nabokovski, pominje se malo poznato delo ruskog pisca, Kratka gramatika ruskog jezika za strance, koju je Nabokov sastavio i objavio sredinom dvadesetih godina, i gde se već u prvoj lekciji otkriva senka čarobnjaka literature. Ta prva lekcija počinje rečima: „Poštovana gospođo, ja sam lekar, a ovo ovde je jedna banana“. Deo istorije svakog grada čine tzv. „oriđinali“. Gradski ludaci su institucija za sebe. U manjim mestima, posebno u primorju, „oriđinali“ su svojevrsna turistička atrakcija. Veliki grad, usled paklenog tempa života, ne nudi časove za „sijestu“, dekirikovski mir koji narušavaju samo mačke na pustom trgu.

Svetske metropole pružaju gostoprimstvo hiljadama beskućnika i klošara koji leti spavaju po parkovima, a zimi se zavlače u tople hodnike podzemne železnice. Toliko ih je mnogo da se niko ne izdvaja, iako je svako od njih vlasnik neobičnog života. Razmišljam o leksikonu u kojem bi beskućnici dobili biografsku belešku, po želji i fotografiju. Takav leksikon bi svakako bio prilog istoriji grada. U nemačkom jeziku postoji nekoliko izraza za populaciju koja životari na dnu socijalne hijerarhije. Jedna od formulacija te ljude naziva „oni koji su odustali“ – imenitelj koji je dovoljno prostran da pod jednim krovom sakupi različite profile „onih koji su odustali“ bez obzira na bitne razlike između beskućnika i „oriđinala“, jer niti je svaki beskućnik „oriđinale“, niti je svaki „oriđinale“ klošar.

Živeći u Berlinu često sam sretao na Kudamu, glavnoj arteriji bivšeg Zapadnog Berlina, pristojno obučenog čoveka kako vuče ogromnu plastičnu torbu i u nju trpa svaki papirić, pikavac, praznu konzervu piva ili koka-kole koju bi našao na pločniku. Taj sakupljač đubreta, sa inače čistih berlinskih ulica, radio je svoj posao ozbiljno, ne osvrćući se na prolaznike. Motiv zbog kojeg je to radio nikada neću saznati, ali, sumnjam da je bilo šta od onoga što nestaje u njegovoj ogromnoj torbi moglo da se upotrebi. On je jednostavno sakupljao đubre sa berlinskih ulica, čistač-amater, kojeg u tom poslu verovatno pokreće strast prema redu i čistoći, strast koja može da se izbori za različite tehnike uklanjanja različitosti.

U nekim ulicama berlinske četvrti Šenenberg na svakih stotinjak metara vise bele table na stubovima uličnih svetiljki, koje današnje stanovnike Berlina podsećaju na neka druga vremena. Na tablama u Grunevaldskoj ulici čitam sledeća obaveštenja: „Jevrejima više ne isporučivati jaja – 22. 6. 1942.“, „Nema više svežeg mleka za Jevreje – 10. 7. 1942“, „Jevreji moraju predati svoje električne i optičke aparate, kao i bicikle, pisaće mašine i gramofonske ploče – 12. 6. 1942.“. Na mnogim gradskim trgovima postoje ogromne ploče sa imenima koncentracionih logora iz Drugog svetskog rata.

U berlinskom zoološkom vrtu na klupama se nalaze mesingane pločice sa imenima darodavaca, kao i datumi kada su te klupe poklonjene zoološkom vrtu. Ispred svakog kaveza postoji pano sa mapom sveta gde je obeležen prostor iz kojeg određena životinja potiče. Ispred dela zoološkog vrta sa bizonima na posebnom panou ispisana je čitava priča o sudbini bizona. Tako posetilac saznaje da je u 18. veku širom američkog kontinenta lutalo oko 60 miliona bizona, a da ih je danas u rezervatima jedva 55 hiljada.

Takođe, iz priče se saznaje da je jedna od atrakcija na Divljem Zapadu bio izlet vozom u preriju. Voz bi se zaustavio čim bi naišao na krdo bizona, i tada bi izletnici, dame i gospoda, usmerili cevi svojih pušaka u bizone. Nakon što bi ih pobili, ostavljali su tela u travi i odlazili do sledećeg krda. Pominje se i podatak da je legendarni Bafalo Bil tokom jedne sezone, koja je trajala tačno 18 meseci, ustrelio 4.280 bizona.
Bafalo Bil je jednostavno čistio američke prerije od bizona. Naravno, i od Indijanaca, o čemu je možda vodio posebno knjigovodstvo. To mu nije smetalo da uđe u legendu kao heroj Divljeg Zapada.

U romanu Posljednje putovanje u Beč, hrvatske spisateljice Irene Vrkljan, koja već četiri decenije živi u Berlinu, pominje se sledeći podatak: „Brisbane, 17. ožujka, 1998. (AFP) Prema mišljenju istraživača mnogi su prastanovnici Australije u prošlom stoljeću bili ubijeni i tako su dospjeli u evropske muzeje. Neki Aboridžini bili su ustrijeljeni – po narudžbi, rekao je šef ekipe istraživača Les Malezer u utorak u Brisbaneu. Njihovi posmrtni ostaci prodavali su se muzejima i privatnim zbirkama u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Nizozemskoj i Italiji.“

U ovom slučaju nije samo čišćena teritorija Australije od izvesnih vrsta, već su istovremeno širom sveta popunjavani muzejski prostori zanimljivim eksponatima u edukativne svrhe. Istorija, koja je po Kunderi „igra smeha i zaborava“, pobrine se za indulgencije svojim nestašnim „herojima“.

Berlin je nepregledna metropola nastala pripajanjem manjih gradova kao što su Špandau ili Tegel, gde se nalazi jedan od tri berlinska aerodroma. Neka od tih mesta su do danas zadržala spokojstvo i tišinu provincije. Čini mi se da je po svojoj posebnosti najznačajniji Kepenik. Počeci tog naselja datiraju još iz kasnog brončanog doba, a već u 9. veku na ostrvu, koje je nukleus današnjeg Kepenika, postojala je tvrđava i naselje Kopanika. Ime Kepenik u istoriji se prvi put javlja 1240. godine. Danas je Kepenik najveći distrikt Berlina, i istovremeno prostor sa najviše zelenila i vode. Iako 80% površine Kepenika pokrivaju šume, jezera i reke, Kepenik je najveće industrijsko područje Berlina.

Jedan istorijski događaj koji će kasnije biti dramatizovan i prenet na film proslavio je gradić Kepenik. Naime, 16. oktobra 1906. godine, Vilhelm Foigt, šuster po zanimanju, u mladosti avanturista i falsifikator, koji je već u dvanaestoj godini dobio policijski dosije, ušetao je obučen u kapetansku uniformu u komandu grada i uhapsio komandanta, inače majora po činu, pozivajući se na naređenje sa najvišeg mesta. Tako je za kratko vreme preuzeo komandu nad Kepenikom sprovodeći neku svoju pravdu, međutim, pre toga je ispraznio gradski trezor. Čitava Nemačka i Evropa smejala se događaju u Kepeniku. Vilhelm Foigt je osuđen na četiri godine zatvora, međutim, pomilovan je posle dve godine. Nakon izlaska iz zatvora, uspeo je da dobije pasoš i ode u Ameriku, gde je u cirkusima izvodio tačku Kapetan iz Kepenika. Umro je u Luksemburgu 1910. godine.

U centru starog gradskog jezgra Kepenika i danas postoji zgrada većnice od cigle u neogotičkom stilu, koja je turistička atrakcija, i poznatija je pod imenom Kapetan iz Kepenika. Međutim, još jedna atrakcija postoji u Kepeniku, Muzej veš-mašina, čiji su vlasnici Valtraud i Lotar Amlov. Naravno, nije slučajno Muzej veš-mašina smešten baš u Kepeniku. Još u pretprošlom veku Kepenik je bio „vešeraj“ Berlina, budući da se u tom gradiću nalazilo desetine vešeraja i peglaona. Jedan od razloga bio je verovatno kvalitetna voda koja okružuje i teče kroz Kepenik.

Šetnja Muzejom počinje već u dvorištu gde su izloženi razni modeli veš-mašina i sušilica, te mašina za peglanje zavesa i posteljine. Na policama u prizemlju i na spratu, nižu se stari modeli pegli, zatim, metalne kutije u kojima su nekad bile preteče današnjih deterdženata, te čudesne sprave kojima je teško odrediti svrhu. Ljubazni vlasnik muzeja, gospodin Amlov, pre nego što posetiocima objasni namenu određenih predmeta, prvo uputi kviz-pitanje koje, naravno, ostaje bez odgovora. Zatim sledi njegovo objašnjenje. Tako sprava koja izgledom podseća na mašice, zapravo je instrument kojim se nakon pranja rukavica, cedio prst po prst. Tu su i mašinice za peglanje čipki, te sprave za plisiranje u raznim dimenzijama i za različite vrste materijala.


Najstariji eksponat je preteča današnjeg bubnja veš-mašine, izrađena od drveta, koja se ručno pokretala, i datira još iz 18. veka. Po zidovima se nalaze fotografije i crteži gde se slikovito prati zanat vešerajski. U jednom uglu je ogromna željezna pegla koju je teško podići, i koja ima dršku dugačku jedan metar. To je pegla koja se i danas koristi u Egiptu, a peglar sve vreme dok pegla, pritiska nogom peglu, a rukama pokreće dršku u raznim pravcima. O veštini peglanja posetioci se nakon obilaska muzeja upoznaju u trpezariji, gde uz kafu i kolače, odgledaju kratke video filmove u kojima su „junaci“ peglari i pralje iz raznih delova sveta.

Pored stotinu modela pegli i veš mašina, te reklamnih panoa, metalnih kutija za praškove i sapune, izloženi su i modeli muškog i ženskog donjeg veša, zatim, ogroman crtež na kojem je unutrašnji presek jednog kamiona kojim se između dva svetska rata transportovao čist i ispeglan veš u Berlin i širom Nemačke. Prostor kamiona bio je ispregrađivan komorama gde je u svakoj pakovan poseban tip veša, pa je tako postojao prostor za specijalne džakove sa donjim vešom, zatim za zavese, posteljinu, večernje haljine i kapute. Kuriozitet je svakako bio lavabo smešten u niši na kraju kamiona, gde je liferant, pre nego što bi isporučio čist veš, obavezno prao ruke.

U Berlinu postoji oko stotinu muzeja. Ako bismo samo zgrade tih muzeja, kao lego kocke, okupili na jednom mestu, suočili bismo se sa ne baš malim gradom. A gde su tek pozorišta i biblioteke, bioskopi i kabarei. Izvan centralnih područja Berlina, po obodima grada, u Kepeniku, Marcanu i Zelendorfu, nalaze se neobične ustanove u kojima posetioci na jednom mestu mogu da vide, recimo, istorijat bicikala, igračaka, ili, veš-mašina, zatim muzeje posvećene psima i medvedima, Muzej slepih, Muzej šećera, Muzej frizura.

Pregledati neki od mesečnih vodiča Berlina često znači izgubiti se u ogromnoj ponudi koja blokira svaku želju da se negde izađe. Jer, pored stotinu bioskopa i pozorišta, svakoga dana u Berlinu se održava barem tridesetak književnih večeri i izložbi, i isto toliko koncerata.
Tehnički muzej u Berlinu je grad za sebe. Širom zelenog kompleksa oko centralne zgrade smeštene su stare skretnice, rampe, svetlosna signalizacija, čitava jedna mala železnička stanica. Pedeset metara dalje, postoji „instalacija“ pivovare, zatim, tkalačka radionica, parne i dizel mašine. U halama su izloženi stari modeli omnibusa sa konjskom vučom, tramvaji, trolejbusi i autobusi, zatim vagoni spavaćih kola, vagon-restorani, kao i drveni vagoneti iz rudnika. Posetilac može da predoči sebi napor rudara ukoliko se otisne malim hodnikom rudnika gurajući, za ovu priliku, prazan drveni vagon. Poseban deo Tehničkog muzeja posvećen je istorijatu radija i televizije. Na jednom mestu je karta Nemačke na kojoj je obeleženo deset gradova sa najvećim radio-stanicama. Na obodu karte, za svaku radio-stanicu postoji dugme. Kada se to dugme aktivira, na mapi se upale crvene sijalice koje pokazuju prostor što ga pokriva određena radio stanica, a na zvučniku se čuje njena karakteristična identifikaciona špica.

U većini berlinskih muzeja postoje knjižare u koje zalutaju neobični primerci knjiga i fototipskih izdanja. Tako se u Muzeju Pikasa može kupiti neki od starih telefonskih imenika Berlina, a u Tehničkom muzeju fototipije kataloga velikih robnih kuća sa početka veka. Najveća, koja i danas postoji, je Robna kuća Zapada, poznatija po skraćenici Ka-De-We. Otvorena je 1907. godine. Krajem Drugog svetskog rata izgorela je do temelja. Ponovo je sagrađena i otvorena 1950 godine. Posle nekoliko dogradnji, Ka-De-We danas zauzima čitav jedan kvart, i pored londonskog Harodsa, to je najveća robna kuća u Evropi – trgovački lavirint, koji na sedam spratova nudi i ono što se teško da zamisliti. Neukusno je pominjati da je na odelenju sireva izloženo oko 1.800 vrsta iz čitavog sveta. Podrum vina je priča za sebe. Ka-De-We nudi 1.500 vrsta kobasica i 400 vrste hlebova. U tom trgovačkom lavirintu, na sedam spratova, može se kupiti i ono što se teško da zamisliti.

Katalog Ka-De-Wea je deo istorije, svakako. Fototipija iz godine 1913., dakle, uoči prve svetske katastrofe, suočava nas sa stotinu modela ženskih korseta, zatim, sa raskošnim modelima japanskih kimona tzv. jutarnjih ženskih haljina, ali, i sa raznim uzorcima pokretnih lavaboa, bidea i čiviluka. Danas su to eksponati u onim neobičnim muzejima po obodu Berlina. Katalog Ka-De-Wea iz 1913. listamo kao vodič kroz imaginarni muzej. Uzorci perja egzotičnih ptica koji ukrašavaju ženske šešire ispunjavaju nekoliko strana kataloga, zatim, slede venecijanske čipke i kragne, dečija mornarska odela, kišobrani i štapovi, putne torbe, koferi i kovčezi, kompleti za ličnu higijenu, male kućne apoteke, igračke, kuhinjsko posuđe – mehanički preci današnjih električnih aparata. U katalogu Ka-De-Wea iz 1913. godine nalaze se „rekviziti“ koji nam omogućuju rekonstrukciju jednog istorijskog perioda.

Pre osam godina bugarski umetnik Hristo prekrio je zgradu nemačkog Rajhstaga u platno, tačnije, pretvorio je tu građevinu u ogroman paket. Ta smela umetnička „intervencija“ danas je već deo istorije. Hristov „paket“ se pominje i u turističkim vodičima Berlina. Hiljade posetilaca svakodnevno obilaze Rajhstag, penju se liftovima do ogromne staklene kupole, i posmatraju Berlin poput Vendersovog anđela iz filma Nebo nad Berlinom. Taj film je stalno na reporteru u jednom od stotinu berlinskih bioskopa, baš kao što se petkom i subotom u bioskopu Burg na bečkom Ringu može videti Treći čovek Orsona Velsa.

Pre dve godine otvoren je Jevrejski muzej, pravi arhiv jevrejske kulture i tradicije na tlu Nemačke tokom dva milenijuma, koji neobičnom arhitekturom podseća na niz međusobno povezanih pramaca prekookeanskih brodova. Moguće su i drugačije asocijacije. Ali, činjenica je da „cik-cak“ zidovi, ako bi se produžili kilometrima, vode do adresa gde su nekada živeli berlinski Jevreji. Dakle, u Muzeju se ukrštaju zamišljeni pravci berlinskih ulica, dodiruju se u jednoj tački adrese onih koji su nestali u dimu krematorijuma. Stepenice kontinuiteta vode posetioce u prostore gde su izložene fotografije, pisma, predmeti iz svakodevnog života, dokumenti, odeća, umetničke slike, nakit, muzički instrumenti, knjige, arheološke iskopine. U maloj bioskopskoj sali svakih pola sata prikazuju se filmovi koji savršenom kompjuterskom animacijom rekonstruišu život u jevrejskim getima nemačkih gradova tokom srednjeg veka. Ukoliko bi se zastalo pored svakog eksponata, pored svake mape, ukoliko bi se pročitao svaki tekst, odslušao svaki CD, odgledao svaki film, bilo bi potrebno provesti barem dva dana u tom trezoru jevrejske kulture i istorije. Radovi savremenih jevrejskih umetnika, koji su deo stalne postavke muzeja, predstavljaju više od „komentara“. U muzeju postoji Toranj holokausta, zatim, prostori Sekire i Memorija praznine, da bi se obilazak okončao u Vrtu egzila.

Jevrejski muzej u Berlinu je kolekcija stotina privatnih istorija koje poput erkera stoje na građevini „zvanične istorije“, trezor zabeleženih sudbina – kapi vode u okeanu zaboravljenog. Po uglovima muzeja izranjaju zapisi i fotografije bezimenih, pisma napisana u časovima pogroma, u dušegupkama teretnih vagona, u koncentracionim logorima – pred vratima krematorijuma.

Jedan moj prijatelj koji već godinama živi u Berlinu, i dobro poznaje taj grad, veruje da sam ja neke muzeje izmislio. Jer, on nikada nije čuo za muzeje koje sam ja otkrio po zabitim berlinskim kvartovima. Pitao me da nisam možda negde pronašao i Muzej drikera. Rekao sam mu da još uvek nisam naišao na Muzej drikera, ali sam zato posetio Muzej slepih, Muzej šećera i Muzej frizura.

Muzej slepih osnovao je 1891. godine Karl Vulf u berlinskoj četvrti Šteglic. Danas je na tom mestu pored muzeja i škola za slepe, biblioteka, čitav jedan kulturni centar. Muzeji slepih postoje u Parizu, Kopenhagenu, Bernu, Beču i Minhenu.

Još je 1749. godine Didro napisao Pismo o slepima, a već 1784. godine u Parizu je osnovana prva škola za slepe, dve godine kasnije štampana je i prva knjiga koju su mogli da koriste slepi. U berlinskom Muzeju slepih izloženi su mnogi dokumenti, fotografije i pomogala koja olakšavaju život slepima. Tu se nalazi i prva mašina za štampanje limenih matrica Brajevom azbukom. Izumitelj te mašine je Gustav Sajfert, a prizvođač Karl Vigert. Mašina je napravljena 1887. godine. Zanimljivo je da je izumitelj, Gustav Sajfert, fabrikant rukavica, prilikom jedne eksplozije u laboratoriji izgubio vid. Tada je imao 38 godina. U Muzeju je pod staklenim zvonom, izložena igračka veličine jednog kubnog metra, koju je napravio Gustav Sajfert svojoj kćerki Klari, godinu dana nakon što je izgubio vid. Igračka je zapravo luksuzna kuća od kartona, na tri sprata, kitnjaste fasade, sa balkonima i unutrašnjim dvorištem. Svaki detalj vile Klara napravljen je sa neverovatnom preciznošću. Gustav Sajfert je kao materijal koristio samo bezbojni karton.

U muzeju su izložene pisaće mašine za slepe, zatim, instrumenti pomoću kojih slepi čitaju note, kao i telefonske centrale. Poznato je da slepi ljudi imaju veoma izoštreno čulo sluha, pa mnogi nakon školovanja rade u telefonskim centralama. Među eksponatima su fotografije i kratke biografije slepih muzičara, Rej Čarlsa i Stiv Vondera. Poznato je da su u starom Egiptu svirači harfi bili uglavnom slepi.
Priča o slepim ljudima nastavlja se u jednom drugom muzeju, Radionici za slepe, čiji je vlasnik bio Oto Veid (1883 – 1947). Nekada je na tom mestu u Rozentaler ulici 39 bila radionica za proizvodnju četki u kojoj je većina radnika bila jevrejskog porekla. Tokom Drugog svetskog rata, Oto Veid je robu uglavnom prodavao na crnoj berzi, i tako je snabdevao svoje jevrejske radnike namirnicama, ali i lažnim dokumentima, koji su mnogima sačuvali život. Rizikujući vlastiti život, Oto Veid je uspevao da tajnim kanalima mnoge već uhapšene Jevreje oslobodi. Tako je svoju sekretaricu Alisu Liht, koja je pred kraj rata bila odvedena u Aušvic, uspeo da izvuče živu iz tog logora. U muzeju je izložena karta koju je Alisa bacila iz transportnog vagona sa napomenom da nalazač pošalje kartu na adresu Ota Veida. Čudo se dogodilo, i nepoznati nalazač karte nalepio je marku i poslao kartu. Tako je Oto Veid saznao za sudbinu svoje sekretarice Alise Liht. Memorijalni muzej Ota Veida je pre svega kolekcija neobičnih sudbina Jevreja koji su tokom Drugog svetskog rata radili u radionici za izradu četki u Rozentaler ulici.

U Berlinu postoji čak i Muzej priča, zapravo Muzej neobičnih stvari. Osnovao ga je pre pet godina Roland Albreht u berlinskoj četvrti Šenenberg. Izloženo je pedesetak predmeta, a ispod svakog predmeta na plastificiranom papiru posetilac može da pročita istorijat svakog predmeta. Na primer, desetak muzičkih nota od čelika, koje je Roland Albreht našao na otpadu u Bremerhafenu pre tridesetak godina krasile su pano jedne muzičke škole na paradi u Moskvi. Ili, crvenkast kamen pod staklenim zvonom: eksponat koji nosi ime Kamen Tomasa Mana, ima zaista neobičnu povest od trenutka kada ga je u leto 1925. godine Tomas Man našao na obali Albečkog jezera. Naravno, istorijat predmeta izloženih u Muzeju Rolanda Albrehta jeste kombinacija stvarnog i izmišljenog. Ali, to i jeste najvažnija materija od koje se sastoji svaki život.

Dragan Velikić

Sarajevske sveske 21/22

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.