Spinoza je za života objavio samo Principe Dekartove filozofije (Renati des Cartes Principiorum philosophiae, 1663) i Teološko-političku raspravu (Tractatus theologico politicus, 1670) koja je čak štampana bez imena pisca. Tek posle smrti ovoga filozofa, zahvaljujući jednoj nepoznatoj ličnosti, a pre svega čuvenom amsterdamskom knjižaru Janu Rivercu (Jan Rieuwertsz), pojavila su se novembra 1677. godine njegova Posmrtna dela: B.d.S. Opera posthuma quorum series post praefationem exibetur. Na Posmrtnim delima nije stajalo ni ime izdavača niti mesto izdanja. Anoniman je ostao i sastavljač predgovora, što je mogao biti samo neko od Spinozinih prijatelja, po svoj prilici Jarih Jeles (Jarigh Jelles).
Pored Političke rasprave (Tractatus politicus), Rasprave o poboljšanju razuma (Tractatus de intellectus emendatione), izvesnog broja Pisama (Epistolae) i Jevrejske gramatike (Compendium grammatices linguae hebracae), u okviru Posmrtnih dela nalazila se i Etika, u kojoj je Spinoza izložio celokupan svoj filozofski sistem. Potpuni naslov ovoga dela, na kojem je filozof radio punih petnaest godina, glasio je: Ethica ordine geometrico demonstrata et in quinque partes distincta, in quibus agitur: 1° de Deo; 2° de natura et origine mentis; 3° de ongine et natura affectuum; 4° de servitute humana seu de affectuum viribus; 5° de potentia intellectus seu de libertate humana.
Poslednju redakciju Etike Spinoza je započeo odmah po završetku Rasprave o poboljšanju razuma, to jest tokom 1662. godine. Za vreme boravka u Rijnsburgu, on već šalje svojim prijateljima u Amsterdam pojedine dovršene odeljke ovoga spisa, koje su oni zajednički čitali i komentarisali. Tako, u svome pismu od 24. februara 1663, Simon de Fris (Simon de Vries) obaveštava Spinozu: „Naš kolegijum je ovako postavljen. Redom,. svaki od nas čita vaš rad, po svome shvatanju ga tu mači i po njihovom toku i redu objašnjava sve vaše stavove. U slučajevima kada se dogodi da jedan drugoga ne možemo zadovoljiti, smatrali smo vrednim truda da to zabeležimo i da vam pišemo, kako bi nam stvar postala što jasnija i kako bismo pod vašim vođstvom branili istinu od sujevernih ljudi i od hrišćana, i po potrebi se suprotstavili jurišu celoga sveta.”
Samo ime Etika Spinoza prvi put pominje tek 1665. godine. U jednom pismu, upućenom u to vreme Vilemu fan Blajeberhu (Wilem van Blyenbargh), on između ostalog kaže: „Pod pravičnim čovekom ja podrazumevam onoga ko čvrsto želi da svako poseduje ono što mu zaista pripada; i ja dokazujem, u svojoj Etici koja još nije objavljena, da ova želja kod pobožnih ljudi vodi poreklo iz jasnog saznanja koje oni imaju o sebi samima i o Bogu.“
Međutim, radeći na Teološko-političkoj raspravi, Spinoza je Etiku za izvesno duže vreme potisnuo u drugi plan. Pa ipak, 1675. godine sa njenim sadržajem bili su gotovo detaljno upoznati već svi prijatelji i poznanici Spinozini. U prepisci, koju je vodio sa filozofom, Valter fon Čirnhaus (Walter von Tschimhaus) se čak poziva na pojedina mesta iz Etike. I upravo u to vreme Spinoza je definitivno bio odlučio da svoju dugo pripremanu knjigu najzad objavi.
On bi to sasvim sigurno i učinio da prethodno već nije izišao pred javnost sa svojom kritikom Biblije i biblijskih tekstova. Jer zbog Teološko-političke rasprave Spinoza je stekao mnoge neprijatelje, i to ne samo u Holandiji nego u celoj Zapadnoj Evropi. Ovo delo izazvalo je pravi skandal, a svom piscu stvorilo reputaciju najgrešnijeg i najopasnijeg čoveka onoga veka. O Spinozi se otvoreno govorilo i pisalo kao o „jevrejskom otpadniku” koji je postao irreligiosissimus autor, „inkar nacija satane“, „princ ateista” (Atheorum Princeps). Lukas (Lutikas) čak tvrdi da je filozof na samom samrtnom času bio veoma zadovoljan što se „žrtvuje za svoje neprijatelje, kako uspomena na njega ne bi bila uprljana njegovim umorstvom“; on je upravo „izbegao buru“ koju su mu, zbog pogleda izloženih u Teološko-političkoj raspravi, „njegovi neprijatelji pripremali”.
Sasvim je razumljivo što pod ovakvim okolnostima Spinoza nije uspeo, uprkos tolikih nastojanja, da još za života objavi Etiku. Kao što se vidi iz prepiske, on je 5. jula 1675. godine saopštio Hajnrihu Oldenburgu (Heinrich Oldenburg) svoju odluku o štampanju ovog dela. I renomirani sekretar Royal Society odmah se postarao da iz Londona, u ime ,,iskrene naklonosti”, zamoli svoga prijatelja Spinozu da u pomenutu „Raspravu u 5 delova“ ne unese ništa „što bi na neki način izgledalo kao da hoće da poljulja vrlinu i religiju“. Ali ovom prilikom filozof mu je mogao odgovoriti samo sledeće: ,,U trenutku kada sam primio vaše pismo od 22. jula, otputovao sam u Amsterdam da bih štampao knjigu o kojoj sam vam govorio. Dok sam time bio zaokupljen, raširili su se na sve strane glasovi kako je jedna moja knjiga već u štampi, i kako sam u njoj nastojao da dokažem da nema Boga; ove glasove su mnoge ličnosti podržavale. Prema tome, izvesni teolozi (možda baš oni koji te glasove šire) iskoristili su ovu priliku da me optuže kod princa i kod magistrata. Sem toga, maloumni kartezijanci, za koje se smatra da su mi naklonjeni, nisu prestajali i još uvek ne prestaju da ističu svoju mržnju prema mojim idejama i mojim spisima, kako bi se oprali od sumnji. Pošto sam to sve saznao od ličnosti kojima se može verovati, a koje su mi istovremeno tvrdile da teolozi svuda rade protiv mene, odlučio sam da odložim izdavanje koje sam sve do ovog trenutka pripremao, ili pak da sačekam obrt stvari. . . Ali izgleda mi da se situacija iz dana u dan pogoršava, i ja zaista ne znam šta da činim.“
Etika je, dakle, u svoje vreme silom prilika ostala neobjavljena. Njeni savremenici su se potrudili da piscu ozloglašene i zvanično zabranjene Teološko-političke rasprave ni u kom slučaju ne dozvole da se ponovo pojavi sa svojim „monstruoznim shvatanjima“, koja su bila ocenjena kao veoma opasna, ne samo po religiju nego i po javni poredak. Tako je demokratska i liberalna Holandija XVII veka, koja je pružila utočište tolikim slobodnim misliocima i u kojoj su se štampale najslobodoumnije knjige evropske filozofske i naučne misli, odlučno uskratila Spinozi da objavi naglavnije svoje delo. Etika je znači mogla ugledati sveta tek u Posmrtnim delima.
Ali ni sudbina Posmrtnih dela nije bila ništa bolja od sudbine koju je doživela Teološko-politička rasprava. Ubrzo posle objavljivanja i Spinozina Posmrtna dela bila su od strane Holandije i Zapadne Frizije najstrože zabranjena. U zvaničnoj naredbi o zabrani stajalo je da knjiga koja se pojavila pod naslovom B. d. S. Opera posthuma sadrži mnoga grešna, bezbožnička i ateistička tvrđenja uperena protiv hrišćanske vere; i da je zbog toga, pod pretnjom najviše kazne, zabranjeno svako širenje, prodavanje, preprodavanje, a pogotovu štampanje i prevođenje ovog nedostojnog spisa.
Zanimljivo je ovom prilikom napomenuti da su Posmrtna dela ponovo izdata tek posle više od sto godina.
I protiv Posmrtnih dela digli su svoj glas najveći autoriteti teologije, filozofije i nauke onoga vremena. U mnogobrojnim napisima i pamfletima oni su upozoravali da ideje ovoga filozofa ugrožavaju kako opstanak crkve tako i opstanak republike, Lajbnic (Leibniz) je proglasio Spinozu za najozbiljnijeg protivnika hrišćanske religije, a njegovu Etiku okarakterisao kao štetnu i veoma opasnu za sve one „koji bi se trudili da se u nju udube.” Nekadašnji Spinozin prijatelj, filolog i profesor retorike u Utrehtu, Grevijus (Graevius) izjavio je da Posmrtna dela, zajedno sa Etikotn, „zaslužuju da budu bačena u tamu pakla“.
Dokazujući da postoje nepobitne sličnosti između Spinozine filozofije i deističkih doktrina Hobsa (Hobbes) i Čerberija (Cherbury), Kristijan Korthoit (Christian Kortholt) je napisao deio De tribus impostoribus magnis (Kil, 1680), u kojem je čak tvrdio da bi ovoga filozofa trebalo zvati ne Benediktus nego Maiediktus. Poznati avanturista Ober de Verze (Aubert de Verse) je objavio spis Ulmpie convaincu ou Dissertation contre Spinoza dans laquelle on refute les fondements de son atbeisme (Amsterdam, 1684), naglašavajući da je Spinozin monizam nepomirljiv sa hrišćanskom religijom. Isto mišljenje zastupao je i profesor teologije u Lajdenu Kristijan Vitih (Kristian Wittich), čija je knjiga Anti-Spinoza sive Examen Ethices Benedicti de Spinoza et commentarius de Deo et eus attributis (Amsterdam, 1690) biia posebno zapažena. Najzad, i učeni kartezijanac Pjer Silven Reži (Pierre Sylvain Regis) našao se pobuđen da u svojoj raspravi Usage de la raison et de la foy ou l’accord de la foy et de ia raison (Paris, 1704) posebno poglavlje posveti početnim stavovima Etike, u kojima je, oslanjajući se na Dekartove principe, otkrio duboko neslaganje sa hrišćanskom dogmom.
Dr Radmila Šajković
Nastaviće se
