Notes

Gradsko otuđenje

Saša Skalušević Skala, Rekreacija pre pakla, Presing, Mladenovac, 2020.

Rekreacija pre pakla – naslov najnovije, treće po redu objavljivanja, pesničke knjige Saše Skaluševića Skale upućuje čitaoce na samo na njen evidentan semantički zatamnjen nanos, već i na pesničku slobodu upotrebe tzv. nepesničke građe, ako danas, uopšte, postoji nepesnička struktura stiha. Isto to potvrđuje i početni stih knjige „Isturpijali smo svoj život“ u epiloškoj pesmi „Stene“. U njoj, takođe, beležimo nepesničke sintagme i slike („direkt na glavu“, „hranitelji državnog aparata“, „podmetnuti nogu“), koje pesnik Skalušević vešto upesmljuje u jedan neobičan i neočekivan pesnički svet. U, pre svega, samosvojan pesnički svet, koji je zahtevao i takav pesnički vokabular – neočekivan za poeziju, ali ubedljiv, blizak i upodobljen pesničkom sadržaju mraka, nasilja, odricanja od sopstva…

Očigledno da su prisutni sivilo i mučnina urbanog okruženja (čitaj – „gradskog otuđenja“) odnosno neprijateljskog zatočenja („polje opušaka“, „nakazni svet – đavolja jaja“), ali i opravdan pesnikov strah od budućeg života i trajanja izgubljenog i obezumljenog pojedinca, koji su inicijalne silnice Skaluševićevog pevanja. Reč je, dakle, o paklu i „misli utopljenoj u iščekivanje smrti“.

Između brojnih predstavnika „zločina i nepravde“, kao i vladajućeg straha, koji su znak prepoznatljivosti pesnikove i naše zajedničke egzistencijalne ugroženosti, pesnik Skalušević, ipak, uspeva da stihove neprenagašeno ukrasi meditacijama, kao što to vešto čini u pesmi „Statistika zla“: „Pitao sam se kako to da još / ranije nismo poludeli“, „teturajući se po ivici sečiva / ničemu se nismo priklonili“, „čekaonice su pune beznađa“ i „zemlja je sve toplija / susedi sve hladniji“. Često sklapajući mudrosti i od onog što zovemo nepoetskim materijalom.

U gotovo svim pesmama pesnik Skalušević slikovito-meditativno i osobeno objašnjava zašto je njegov doživljaj sveta ravan Berđajevom podnošenju nepodnošljivog, u kojem pojedinac ne može biti hrabar (Sartr), a niti svoj (Pindar). Preovladava malodušije zbog viđenog okruženja („svet nestaje u štampanom betonu“ – pesma „Arhe“; „zgrušava se izlučevina laži“ – pesma „Plava soba“) i pretpostavljivog daljeg događanja u njemu („vidljivi usrani svet / užaren od prenadutosti / sranja i naklapanja / krkljanja i očigledne poremećenosti / jedne zamućenosti / o mogućoj apokalipsi“ – pesma „Slepilo i groznica“).

Ne čudi što su među retkim imenovanim akterima vukovi, gavran i Lucifer, naročito u snu. Takvog značenja i anticipacije su i naslovi pesama među kojima dominiraju mrak i zlo („Divlji divlji“, „Crna mandarina“, „Đavolja jaja“, „Pada crni sneg“, „Tribunal košmara“, „Čekalište/Egzodus“, „Gradske hijene“, „Dan posle“, „Užas u krug“, „Trovanje“, „Slepilo i groznica“). Tu su i stihovi u kojima obitavaju savremene opasnosti po pojedinca i čitavu zajednicu („nuklearna natpevavanja“ – pesma „Arhe“, „legalizovane metadonske lutalice“ – pesma „Momaklija“, „džanki alkosi“ – pesma „Slepilo i groznica“, „dezerterstvo kao izbor / smisao barikada ili start“ – pesma „Užas u krug“).

Pesnik se u pesmi „Skica“ zaplašen, otuđen, odbačen, prigušenog glasa, preapokaliptički pita:

Može li ta tmuša
u koju smo zapali
imati svoj kraj
zategnuti konopac
koji tražimo
uže ili konac
u ovom lavirintu
strah drevnosti
izlaz koji
je samo prepreka
da nas tu zadrži,

kao i u pesmi „Napušteni Raj(ac)“: „sve je skraćeno u nama // pred nama se putevi račvaju / religije prepliću i halapljivo gutaju / naše umorne i nezaštićene misli“.

Život u „lavirintu“, u „krugu užasa“, u uslovima nedostojnim čoveka, drobi naročito osamljenog i zabrinutog pojedinca, koga su „smorila očekivanja“. Deli ga i dalje razdavaja, na više načina. Pitanje identiteta je pitanje zagubljenosti i udaljavanja od svog sopstva. U pesmi „Dogma“, iako je prisutan izvestan sukob do uništenja („Žderemo jedan drugog / do krajnje zlobe“), očito je dvojstvo u smislu gubitka sopstvenosti („ti si ono što sam / ponekad ja // ja sam sve ono / što si ti / i više od toga“), karikirajući pomenutu obesmišljenost protivrečja.

Pesnikovu dešperantnost pogoršava spoznaja da je, u postojećem zatočeništvu, onemogućena ljubav prema ženi  („držim tebe u naručju / grabim od oblaka / kradem od mita // od onoga što želimo / da se dogodi“ – pesma „Ukradeni mit“), koja je jedini način da se premoste preteća samoća, ugroženost, otuđenost, ali i izneveravanje i udaljavanje od ličnog identiteta. Pesma „Momaklija“ posebno izdvaja fenomen učestale obeskućenosti („kada izgubiš ključeve / od svoje kuće u šumi“), koja zagovara da gubitak rodnog doma dovodi do potpunog rasapa ličnosti („izgubiš svoju senku / onda sebe ili ono / što je barem preostalo“).

Kao značenjske paradigme Skaluševićeve pesničke knjige možemo navesti naslov prvog ciklusa pesama Hodanje unazad i stih u pesmi „Napušteni Raj(ac)“: „vino je postalo sirće“, koji mogu imati i viša značenjska poređenja.

Drugi ciklus u knjizi nosi golootačku sintagmu „Topli zec“, a odnosi se na savremene migrante „iz Sirije Iraka Avganistana / Irana zabiti Libije turskog Kurdistana“ (pesma „Čekalište/Egzodus“) za koje je pesnik zabrinut:

hoće li moći
pokidati sve mreže
bodljikavu žicu
hoće li moći
stići blizu srca
ili grla
jauci davljenika
sa Lampeduze
ih ohrabruju.

Aleksandar B. Laković

O autoru prikaza:

Aleksandar B. Laković je rođen u Peći, 1955.godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Medicinskom fakultetu u Prištini diplomirao 1980. godine, a specijalizaciju iz interne medicine 1988. godine u Beogradu. Od 1980. živi i radi u Kragujevcu. Prve književne radove objavio kao srednjoškolac. Piše poeziju, književnu kritiku i eseje. Bivši urednik časopisa Koraci.

Ostavite komentar: