25.II ’68.
Okružujući sin nevenčani
Nevenčanost okrugla sinova!
Kabinet Rozin okrugli
U kom začeo se sin!
Prodajem! Prodajem! Prodajem!
Prodajem u bescenje vilu sa njenom amfiladom, sa solidnim
verandama i panoramama u borovoj šumi i okruglastim obličjem radnog kabineta!
Prodajem sina i Rozu sa bliskostima-okruglostima…
VILA NA PRODAJU ODMAH POVOLJNI USLOVI
TEL. 36-850-1 od 15 do 17 popodne. 29.III ’68.
Prodao sam za dvesta četrnaest hiljada dolara, sa svim što
pripada, sa panoramom, sa sinom i Mulatkinjom. Ništa nije ostalo!
3.IV ’68.
Podsećam se, da sam pišući o Tirmanovoj Zloći, pre više
godina, ovako započeo: “Tirman! Talenat!”. I danas cenim te strofe sa
kačketom, smrdljivom vodom i katastrofom, sa romantičnom mesečinom iznad jaruga
i prekrasnom Varšavom, koja je štrčala. Lake? “Kriminalne”?
Popularne? Skoro ulične? Ma tako je! I zato, što taj spev sa raskvašenom
njuškom, sa rupom od izbijenih zuba, ne primećuje ništa, ne želi da bude ni
visoka literatura, ni narodna, ili proleterska, samo se rađa od trivijalnog,
uličnog ukusa, od genius loci, od mašte, kao mačka koja šeta po tim straćarama,
zato, obaveštavam, to je dostojno divljenja, stvaralačko na svoj način delo. I
životno.
Jeste dakle verovatno, da Jelenjski i drugi preteruju podižući u
vezi sa tim iskrenim pesnikom ton omalovažavajući, kakvim su ga već u Poljskoj
počastvovali. Tirman pak, dospevši na slobodu, koristi priliku da sređuje lične
račune? Kad bi čak i bilo tako, zar je svaki proces koji je vođen protiv
sadašnjeg poljskog državnog sistema istovremeno, pre svega, lični obračun? Osim
toga Tirmanova osobina, kao i svih onih koji su formirani u posleratnoj
Poljskoj, jeste nedostatak kristalizacije, oni su kao tečnost zamućeni, nekako
nebranjivi, jer su suviše narušeni životom. To možda i nije tako loše u vremenu
u kojem smo se naučili da vrlo dobro određujemo vrednosti i da se njima
koristimo. Hlasko, Tirman, pripadaju onoj, možda najoriginalnoj danas i
najvišim pojedinačnim teškoćama nakostrešenoj, frakciji naše književnosti. Ja
bih Tirmanu dozvolio da ratuje, sa kim hoće i kako hoće, i pratio bih ono što
se pokaže u iskrama te bitke – jer njegov Život društveni i osećajni, mada je
ponekad satira i analiza iskrzanog lirskog tenora, dovodi ipak u stvarnost… u
neku specifičnu stvarnost, poljsku… i postaje neuobičajeno, izuzetno,
karakteristično. Zašto? Posledica toga je da određene slabosti postaju ovde
snaga? Ma i zato, što se tu čita jednovremeno i knjiga i njen autor, autor je “odande”,
on je stvoren kroz to što opisuje, povezan sa svojim opisom nevidljivu pupčanu
vrpcu, neprestano je sin toga čemu se opire – mada se otkinuo, mada se izborio.
To utiskuje na tvorevinu žig posebne autentičnosti. Najbolje je to vidljivo u
najnevinijim, sporednim rečenicama, onim koje su najmanje politički angažovane,
nehotične. 7.IV ’68.
Prosuo sam kompot.
1969.
Petak
Zadivljuje i postiđuje. Šta? Lehonjev Dnevnik, prvi tom,
koji sam prelistao još jednom pažljivije. Kako je nastao taj splet koji čini
istinsku originalnost toga dnevnika, ta mešavina artizma, velike osetljivosti,
pronicljivosti sa… neznalaštvom, s ignorancijom, s teskobom, sa
zaslepljenošću. Jezik je izuzetan opšte gledano, i u njemu su iskazane suptilne
ocene o književnosti, umetnosti i vrlo često o ljudima, ali tim jezikom Lehonj
ispoveda takođe celo svoje okrutno ograničenje, nepodnošljivo poljsko. Po
intelektualnom pogledu dnevnik je kao garnitura iz 1939. godine, koju vadimo iz
ormana, svu potopljenu u naftalin. Lehonj nije imao nikakav pristup do
savremenog čoveka i savremenog sveta, gubio se u kulturi, nije imao pojma o
sadašnjoj savremenoj misli, o bilo čemu što bi mu omogućilo da pojmi sadašnjost
i da se dovede u red. Haos. Mrkli mrak. Bezdan i magla. Pasije i trvenja
otvorene pokožice. Godine provedene u Parizu prošle su po njemu kao kiša po
krovu. A kad ga je Istorija za njegovo dobro isterala iz Poljske, utopio se u
velikom svetu skoro isto tako kao prvi bolji naslednik prognan sa salaša.
Tragizam zapisa koji se odnose na Lehonjevu borbu sa romanom Bal
kod senatora je komičan. Ništa osim naivnog “problematisanja” tipa,
da li Skarga treba da se pokaže pre ili posle dijaloga sa Eleonorom.
Taj memljivi podrum, na koji način se usadio u naš duh? Zar su
slepilo prema svetu, naivnost, ignorancija bili posledica gubljenja
nezavisnosti? Ma Poljska je u sasko vreme bila bez konkurencije najgluplja
zemlja u Evropi, a za vreme Jagjelona Poljak je ušao u vatru civilizovanih
naroda; kad je Francuska imala Rablea i Montenja, mi smo imali Reja i
Kohanovskog. Pa šta? Kakav razlog? Nedostatak većih gradova, poljsko
“seljaštvo”? Nedeljivi duhovni primat župnika? Da, ali to možda i
nije najvažnije, važnija je forma ovog gubljenja forme Evrope, koja je oblikovana
delikatno, nimalo nalik na Grčku, kotrljaju se po poljskim ravninama bezmerne
bradve Rusije, Azije. Biti prolazna zemlja nije lako!
Pošto je u provincijama običajena manija bombastičnih naslova,
onda je Lehonj postao “Altissimo Poeta”, a Juzef Mackjevič “Hetman”.
Ali, dok je Altissimo ipak bio rasni umetnik, Hetman bi mogao da bude pre
kapetan konjice, htedoh da kažem “lake”, ali rećiću
“teške”. Hetman živi samo sa jednom mišlju – borba sa komunizmom – i
ništa drugo ga se ne tiče, a naročito ga ne dotiče to što je tih pedeset godina
krvavog prevrata odgovor na hiljadugodišnje gušenje seljaka i radnika od strane
plemstva, koje se rasejalo prostačkim opkoračenjem i proždrljivošću. Bitka sa
komunizmom, a takođe i revizija snobizma, divljaštva, sadašnjeg preteranog
intelektualizma, čini mi se vrlo preporučljivom, i sam je vodim. Ali nije
dovoljna za to bravuroznost i ništa više, kao 1939. godine, kada su ulani
jurišali na tenkove na zaprepašćenje celog sveta. Dopuštam sebi takođe da
iskažem pretpostavku da kad se ne bi gornje sfere književne i intelektualne
Evrope pokazale prema Hetmanovom jurišu podjednako podređeno, kao ovi tenkovi,
njegove osude bi padale manje žestoko. Teško i badava – ako bi se prezimena
Šulca, Vitkjeviča, Miloša ili Mrožeka, probila do ovih sredina, koje valjda
nisu toliko glupave, ovo je Hetmanu nekako gluvo. Hetman tvrdi da su moje
Ferdidurke “naduvane” (?), ali je činjenica nad činjenicama da
Ferdidurke, iako su napisane pre trideset godina, osvajaju s mladalačkom
živahnošću skoro sve zemlje Zapada; a ako Hetmane i prevedu s vremena na vreme
na neki jezik, onda to nije zato što je dobar, nego zato što je lak. Istina je,
da se teško može uspostaviti hijerarhija kad je reč o artističkim proizvodima,
ali ako ste književnik, koji stanuje 20 kilometara od Nice, i imate neprestanog
posla sa piscima, kritičarima, novinarima svih nacija, nisam se susreo ni
jednom sa prezimenom “Mackiewicz”, imam pravo da kažem da njegove
knjige ne izazivaju pažnju čitalaca koji znaju šta je ozbiljna književnost. I
pored toga, Hetman me tretira strašno sa visine i grdnja tih snobova, pozera,
mutljavina – večito ista beznadežna kolekcija imena, podjenako glupih koliko i
uobraženih, koja me časti još od davnih vremena impotencija mozgova jedne
frakcije emigracije. Kad sam imao osam godina primenjivao sam u borbi sa mojim
starijim bratom, koji me voštio, taktiku “kukanja”. Krio sam se iza
žbuna i vikao “ludak”, a kad bi kretao prema meni, odlazim sam za
drugi žbun i vikao “govedo”. Zar nisu to metode previše detinjaste,
gospodo, da li ste primetili da svi imamo već oko šezdesetak godina? Ide mi
puno na ruku i to, da me Hetman provocira na način tako prostački, jer to me
oslobađa obaveze određene diskrecije koju sam uvek osećao prema emigrantskim
piscima. Sad je trenutak da usporimo malčice tog našeg, sve više ludećeg,
Savanarolu. Pažnja milosna Gospodo! Pod vođstvom takvog Hetmana zalutaćete
pravo u Tamnograd.
P. S. U svom tekstu u “Wiadomościach” o zbirci
Hemarovih feljtona, kojeg ne štedi najviših pohvala (“najinteligentnija
knjiga koja se pojavila u emigraciji”), Hetman se ograđuje da njegove
pohvale nisu ni najmanje u vezi sa već valjda sujevernim entuzijazmom, kojega
je izrazio Hemar u svom o tekstu o njemu. Evo u poslednjem broju
“Wiadomości” čitamo Hemarovo pismo redakciji: “Čestitke slavnom
Mackjeviču… Kakva blistava lekcija pisanja eseja!”
Ipak, ovo nije o eseju Mackjeviča o njemu, Hemaru, nego o
sledećem, koji je posvećen knjizi generala Praglovskog, koju Hetman proglašava
“velikom”, ili nešto poput toga. Čestitati! Nije prošlo ni tri meseca
a već imamo četiri remek-dela. Živeti besmrtno u tom klubu uzajamnih adoracija.
Subota
Moja polemika sa Baškom Šubskom u “Wiadomościach”,
u koju se uključilo petnaest osoba, izazvala je zgražavanje nekoliko mojih
prijatelja, koji mi pišu: ko bi rekao da se važan pisac tako uprostačio!
Jelenjski mi je rekao da su oni i dalje zaglavljeni pravilima ponašanja i
potpunim nerazumevanjem o čemu je reč. Ima pravo. Sići sa postolja, ostavivši
dvor i telesnu gardu, skinuti se do gole kože, obesivši na kolac hermelina, i
izaći na ulicu da bi se potukao sa prvim koji je bolji od tebe – da, to je u
mom stilu. U takvoj borbi šakama uklanja se cela veštačka
“uzvišenost” pisca, zasnovana na konvencijama i ceremonijalima, gubi
se distanca koja ga štiti od čitalaca, istovremeno se tom povećanom okrutnošću
pokazuje istinska uzvišenost i stvarna niskost, taj užasni problem, koji nas
sve muči. Naprotiv, odavno sam oglasio, da sud nižeg dotiče i boli, gotovo kao
“tesna cipela”, i nije istina da se nas “pisce” ništa ne
tiče.
I bolje bi bilo da je borba prsa u prsa i pesnicama počela od
žena. Pisac i žena, tu su dve pojave delikatne i zaštićene, znači savršeno bi
bilo kada bismo se potukli. Verovatno bi ovo bilo mnogo interesantnije, kada
bih shvatio bitku mnogo ozbiljnije, ali već i sama činjenica da sam prozvao
javno Bašu, kako bi ona priznala sopstvenu niskost a moju uzvišenost, ima svoje
značenje. Ta polemika, dopuštam sebi da skromno primetim, jedinstvena je u
istoriji književnosti. Slava Baši i meni!
Lako je razumeti u čemu je težina i strava problema. Baša, kao
svako, vidi svet samo svojim očima i misli svojim umom. Čak i kad kaže
“taj je viši, bolji od mene”, onda ona, a ne neko drugi, tako sudi. I
kad bi saopštila da veruje u izvišenost Ajnštajna (Einstein), jer sam tako ja
obavestio ljude, jer poznajem te stvari, ona, a ne neko drugi, mora na kraju da
zaključi da ti specijalisti zavređuju poverenje. Evo to, da svako, hteo ili ne,
mora biti središte svoga sveta i najviši sudija, oštro se sukobljava sa
objektivizmom, koji nam kaže da priznamo tuđe svetove i tuđe viđenje.
Mučeništvo onih koji su se bacili Baši u pomoć a meni na pogubljenje, upravo je
u tome; jer, objektivno gledajući, teško je pretpostaviti da su svi što me hvale
kreteni; a ponovo, ne može se videti tuđim očima i iz te perspektive svi oni
koji me hvale su kreteni i ja sa njima. Protivrečnost. Inde irae.
Verovatno, ako bih to uzimao mnogo ozbiljno… Ali pored svega to
je za mene bilo poučno iskustvo. Najvažnije je što sam posle toga saosećao sa
Bašom mnogo više, skoro prijateljski – da li i ona? Ako je tako, onda bih mnogo
lakše podnosio torturu uzvišenosti-niskosti, kad se ona obnaži, nego kad je
obavijena delikatnostima, diskrecijama, manirima, lažnom skromnošću i drugom
hipokrizijom.
Sreda
Najdublji ljudski rascep, njegova krvaveća rana, upravo je:
subjektivizam – objektivizam. Suštinsko. Očajničko. Relacija subjekt – objekt,
ili svest i predmet svesti je izlazna tačka filozofskog mišljenja. Zamislimo da
se svet redukuje na jedan jedini predmet. Kad ne bi bilo nikoga, ko bi mogao da
pojmi postojanje tog predmeta, on ne bi postojao. Svest je iza svega,
poslednja, svestan sam svojih misli, tela, utisaka, spoznaja, zato ovo sve za
mene postoji.
Od samih početaka misao je razbijena kod Platona i Aristotela –
na subjektivnu i objektivnu misao. Aristotel kroz Tomu Akvinskog dostiže
različitim putevima do našeg vremena, a Platon preko sv. Avgustina, Dekarta,
preko zaslepljujuće erupcije Kantove kritike i nemačkog idealizma koji je
izveden iz nje, preko Fihta, Šelinga, Hegela, preko Huserlove fenomenologije i
egzistencijalizma, dolazi do moćnog procvata, većeg nego tih prvih dana. Zato
se objektivna misao realizovala danas pre svega u katolicizmu i marksizmu; ali
marksizam nije, kao što je to Marks tvrdio, filozofija, a katolicizam je
metazifika, zasnovana na veri. Prilično su paradoksalna subjektivna uverenja da
objektivni svet postoji.
Želite li da pronađete subjektivizam i objektivizam u umetnosti?
Pogledajte. Zar renesansa nije objektivizam, a barok – subjektivizam? U muzici
Betoven je subjektivan, Bah objektivan. I kakve se sve glave nisu povodile za
subjektivizmom! Umetnici, mislioci poput Montenja ili Ničea… a ako hoćete da
vidite koliko je i dalje krvareći taj naš rascep, pročitajte dramatične
stranice Sartrovog Bića i ništavila, posvećenog čudnom pitanju: da li postoje
drugi ljudi, osim mene samog?
Kažem “čudan problem”, jer postojanje drugih ljudi je
ipak najviše naučna, opipljiva očiglednost – a za Sartra, egzistencijalistu,
ali i marksistu, ali i moralistu, bilo je u najmanju ruku pitanje života i
smrti priznavanje ove očiglednosti. A ipak, posle temeljne analize tog problema
kod Dekarta, Kanta, Hegela, Huserla, prisiljen je da prizna kako postojanje
drugog čoveka nije prihvatljivo za egzaktno, filozofsko mišljenje. Zašto? Pošto
sam u svojoj konačnoj pojavi, kako se kaže, čista svest, onda sam subjekat…
Ako bih priznao da drugi čovek takođe jeste svest, postao bih istog treba
objekat te tuđe svesti, čak stvar. Ne mogu da postoje dva subjekta u egzaktnom
mišljenju, jedan isključuje drugog.
Zbog ignoranata, koji filozofiju doživljavaju kao hrpu
besmislica, jer ništa ne razumeju, dozvoliću sebi da skrenem pažnju da nad
analogičnom suprotnošću lome sebi glave, na primer fizičari (teorija talasa i
korpuskularna svetlost, dvojno poimanje elektrona, continuum ajnštajnovske i
Plankove teorije). Svuda, svuda, najdublja ljudska misao razbija se o istu
dvojnost interpretacije, unutrašnje nije pomirljivo. I zato je čovek sam sebi
takva tajna.
Ali poljskim misliocima ta bagatelna problematika to je puko
zavrtanje glave, nešto za egocentrike i snobove, ili estetičare.
I stvar pojedinačna, ta korenska suprotstavljenost pojavljuje se
takođe kada probamo da se zamislimo da li je svest kao takva, čista svest –
dakle o ovome se radi, da svest mora da bude uvek svest čega, korelativna je,
mogu da zamislim oblik tog stola, ili pokret one krave, ali svest u otkidanju
od objekta ne može da bude zamišljena, jer jeste upravo to, ono što smo
zamislili. Dakle, ovo pravilo identiteta, da A ravna se sa A, zavodi – opet
suprotstavljenost u osnovi našeg mišljenja, otima se pokoravanju, i to nas
dovodi do egzistencijalističke formule, koja je isturila nekakvo fundamentalno
“zaobilaženje” koje je stiglo do nas, tu neuhvatljivost čovečanstva:
“Čovek je ono što nije i nije ono što jeste”.
Tako izgleda u opštim crtama problemčić subjektivizma, koji za
većinu glavica jest “egoističko zagledanje u sopstveni pupak” i
“mutljavina”. Mutnim glavama sve je mutno. Taj bagatelni problemčić,
ta malena poteškoća, dominiraju celom savremenom kulturom. Ali mutne glave nisu
čak ni u stanju da razumeju kako njihov boj sa komunizmom nije ništa drugo do
upravo borba subjektivizma sa objektivizmom. Budući da marksizam proishodi iz
nauke, on je naučni eksperiment, ili objektivne društvene organizacije,
jednostavno apstraktna teorija, koja operiše apstraktnim pojmovima,
obuhvatajući ljude kako bi se tako ispoljila “spolja”. A taj koji
brani svoj unutrašnji svet, svoju slobodu, svoj privatni život, konkretni, taj
je na strani subjektivizma.
Još jedan primer, kako bi bolje predočili razliku između
objektivizma i subjektivizma. Kad operišete čoveka koji boluje od zapalenja
slepog creva, on je za vas predmet, operišete ga tako kao što biste popravljali
automobil ili neku drugu mašinu, to je mehanizam koji loše radi. Ali od strane
bolesnika, tog koji “preživljava” operaciju, stvar izgleda drukčije,
ima u njoj nešto posebno, jedinstveno, vlastito, to je “njegova”
operacija.
Ponedeljak
“Knjižica o Danteu, tog Poljaka, sramotna je.
Besmisleno je, idiotski, što se ta nakaza pojavila u štampi. Pocepao sam i
bacio dođavola tu kretensku nakaznost. Ungareti.”
Takav telegram poslao je Dominiku de Rua Ungareti, posle listanja
mog francuskog Dantea. Dominik mi piše da je ataše italijanske ambasade u
Parizu najavio svoju vizitu.
Četvrtak
Napad i venčanje. Danas već pomalo hodam po stanu – posle četiri
meseca – i počinjem da pišem. Sve se desilo u prošlosti kao u nekakvoj
pretprošlosti – sedamnaestog novembra vrlo rano – razdirući bolovi u blizini
srca – ne mogu da se pomeram, ječim. Ali čovek je sam za sebe nedovršena
nepoznanica, i ja mada u strahu da ću umreti i sa svrdlom koje mi je kidalo
prsa, nećkao sam se da li da budim Ritu i pozovem lekara u tako kasne sate; na
kraju je došao i dao mi injekciju, a kad je bol popustio, i mene i Ritu obuzela
je veselost, upali smo u savršeno raspoloženje, smejali smo se i govorili
gluposti, da nas je lekar posmatrao kao šupljoglavce.
Sledećih dana usledilo je još nekoliko napada – ležao sam
apsolutno nepokretan – ošamućen pilulama, kad bih pomerio ruku, lekar je vikao
“neka se gospodin ne miče!” – nepokretnost je trajala 2 meseca – sada
je već bolje, još četiri meseca ne smem da izlazim iz kuće – ali već odgovaram
na najhitnija pisma, slušam muziku. Infarkt, tako se to zove…
Nisam umro, ipak nešto u meni je ostalo dotaknuto smrću – to pre
bolesti nekako je kao iza zida. Nastala je neka nova pregrada između mene i
prošlosti.
Nedelja
Kod Poljaka koji dolaze iz Poljske može se primetiti
nekadašnji unutrašnji kontrdans. Govore – komunizam nas davi, koči razvoj,
zemlja je u bedi, nema slobode pisanja… I onda zatim – pa šta? Naša
književnost, izgradnja Varšave, naši bicikli i motocikli, naše poštanske marke
su među najlepšim i naš balet… Budući da smo takvi kakvi smo, ipak mi
krakovski momci smo!
Ili, ili. Ili je književnost ugušena ili je “velika”.
Kakav nam to stid ne dozvoljava da se prizovemo sebi, ta manija držanja fazona!
Izigravanje učtivosti.
Poljak koji uspeva da se prizove, istog trena postaje Evropejac i
visoke klase. Poljak, koji prikriva, pokušava da se iskaže izvan granica, koji
se stidi kao da su današnje ili jučerašnje mrtvilo duha njegova direktna
krivica, identifikuje se sa svojom bedom. Ko skine sa sebe dronjke postaje
suvereno nag; ko se stidi i krije ispod stolice iskrzane nogavice pokrivajući
istovremeno rukom rupe na sakou, on je bednik. Taj naš večiti stid! Ta slabost!
Gospodin Stanislav Koćik objavljuje od prilike do prilike u nekom
pariskom dnevnom listu informativne tekstove o književnom životu u Poljskoj.
Nedavno je nastupio sa tekstom u kom me naziva “najviše poljskim od
‘velikih’ savremenih poljskih pisaca”. Vrlo lepo, ali zar ne bi bilo bolje
reći “istaknutih”? Ko će da poveruje da je u Poljskoj bilo toliko
“velikih” savremenika, kad na Zapadu o tom niko ništa ne zna?
Stanislav Ignaci Vitkjevič je prema gospodinu Koćiku “džinovski”
(immense) i nemam ništa protiv takve ocene, ali zar nije bolje imati malo
smisla za humor i ne suditi tako o “džinovima” i
“velikima”? Ponosan sam što je gospodin Koćik iskoristio šansu kako
bi pišući o meni prokrijumčario nešto “poljske veličine”, ali
posledice mogu biti dvosekli mač, jer, iznerviran od tolikog broja veličina,
spreman sam da napomenem ponešto tu i tamo u štampi emigrantskoj o umerenosti.
Čovek se oseća čudno. Ceo život sam se borio za to da ne budem “poljski
pisac”, nego ličnost, ja, Gombrovič, ceo takav nalog govorenja
“naš” smatram smešnim. “Zadržao je sunce, pokrenuo zemlju,
poljsko dalo ga je pleme”, to već u Evropi koja nastaje danas gubi smisao.
Borio sam se kako bih bio ono što jesam, a evo narod u osobi g. Koćika ponovo
me ščepao i načinio od mene pero u svom paunovom repu. Iritirajuće je, takođe,
da gospodin Koćik spomenuvši da sam zabranjen u Poljskoj, nije iskoristio da
doda, kako ipak figuriram u nekakvim tamo enciklopedijama, kako je nekakav
nedeljnik ipak objavio u poslednjih desetak godina esej jednog Jugoslovena i da
je ipak moje Venčanje inscenirano negde u provinciji (tri dana je to trajalo,
policija je to zabranila). Nešto u prilog vrhunskoj nepristrasnosti? Da li to
ipak služi dokazivanju da nije sve tako loše, da ipak kultura u Poljskoj…
itd.? Bože sačuvaj! Treba li još tumačiti, da takve smešne zakrpe upotrebljene
u važnoj spravi, kakva je cenzura, mogu da probude samilost kod francuskih
čitalaca? Bolje bi bilo, gospodine Koćik, kada ne biste mahali Vitkjevičem kao
standardom, već bili prosto ozbiljni. To bi i Poljskoj bilo od koristi.
Drugi primer, još suptilniji, s kojim se više ne može našaliti.
Po upadu sovjetske armije u Čehoslovačku pojavili su se u emigrantskoj štampi
poljski protesti, neki vrlo bitni, kao protest Andžejevskog. Principijelno ne
potpisujem proteste, jer verujem da književnik nije nikakav vodič, ni učitelj,
on je privatna osoba i može biti više privatna, nego li druge osobe. Takođe,
takvi protesti su se previše umnožili da bi mogli imati uticaj. Ne manje delim
u celini njihova osećanja i jesam za njih pun priznanja. Ali jedna sitnica me
zadržava, gotovo frojdovska: njihova gotovo detinja sablazan oslanja se na
zaborav da je Poljska iskusila isto nasilje. Pa već godinama Poljska je
okupirana zemlja – kao danas Češka. Kad bi rekli “za mene je nasilje
svakodnevica, znam šta to znači, zato osuđujem rusku najezdu” – sve bi
bilo jasno. Ali su zaboravili… čak i oni koji žive u emigraciji. Zaneti
Čehoslovačkom zaboravili su sopstvenu sudbinu.
Vitold Gombrovič
(S poljskog preveo Zoran Đerić)
