Anatomija Fenomena

Iz kojih razloga pesnik nastavlja pesmu i onda kada ga ona, tako reći, počne i fizički da ugrožava? [Tema: Branko Miljković]

Da pesma „Balada“, kao uostalom i dobar deo Miljkovićeve poezije uopš te, izrasta i formira se direktno iz knjiga, odnosno racionalno shvaćenih teoretskih odredbi, a ne pretežno iz gole inspiracije – na koju se, inače, u ime pobede nad pesnikom poziva – dokazuju i ovi stihovi:

Kradljivci vizija,
Orlovi iznutra kljuju me. Ja stojim
prikovan za stenu koja ne postoji.

I nehotice se i ovoga puta nameću reči iz istog napisa o Boskeu koje se gotovo u dlaku poklapaju sa smislom citiranih stihova: „Reči su žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljucao Prometejevu džigericu.“

Isto tako, gotovo je frapantna sličnost između najjačih, nosećih stihova pesme:

Kad mastilo sazre u krv svi će znati
Da isto je pevati i umirati –

i Boskeovog komentara mukotrpnosti poet skog napora izraženog u istom napisu: „Poezija se piše vlastitom krvlju. Neka su reči još uvek neistinite, ali je istinita ta krv, taj bol pisanja.“ Dalje, nema gotovo nikakve sumnje da stih:

Upamti
Taj pad u život k’o dokaz tvome žaru – nije ništa drugo do poetska parafraza navoda iz napisa:

„Pesnik bi hteo da kaže: ’Ne treba više pisati, ne treba više krvariti.‘ On je to i rekao, ali je nastavio da piše“.

U istom tonu, nešto kasnije, sledi pitanje: „Iz kojih razloga pesnik nastavlja pesmu i onda kada ga ona, tako reći, počne i fizički da ugrožava?“ – na koje se, gotovo spontano, nadovezuje i direk tni pesnikov odgovor:

Smrtonosan je život, al’ smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I evo, sad peva
Pripitomljeni pakao.

Odgovor je dat i u prozi: „Pesma je postigla svoju punu zrelost u onom trenutku kad se okrenula protiv pesnika…

Uništivši pesnika, poezija govori samo o poeziji.“ Pošto je pesnik uništen, progovorila je pesma, taj „pripitomljeni pakao“, taj „smrtonosni život“ koji, jamačno, jedino kroz pesmu „smrti odoleva“, prevazilazi i nadživljava sve, i „strašnu bolest“ i patnju. Pesnik je fanatik, dostojan divljenja. On nastavlja da piše iako je svestan da „isto je pevati i umirati“. To je njegova sudbina i on to radi, „možda iz sadizma“ (kao navodi Boske), a možda i iz neke praiskonske samoubilačke že lje da i kroz to dokuči neizrecivo, da se poigra vatrom, pa makar ga ta igra i ta vatra i glave stajale…

U svakom slučaju, „Balada“ je, kao i većina Miljkovićevih pesama, očiti izraz jednog poetskog principa, čak i na račun proklamovane „patetike uma“. Ali, to je ujedno i jedna od retkih njegovih pesama koja, u najjačim svojim stihovima, pobeđuje pesnika i u jednom obrnutom smislu – ne onim što nudi i iznuđuje reč i spreg reči, nego onim što izlučuje i postojeće osećanje, i to, reklo bi se, u trenutku kad pesnik jednostavno zaboravi da dosledno primeni i jedan od metoda Sipervjelovog „natpevanog zaborava“ ili „zaboravljenog sećanja“. Lišena stroge, gotovo inkvizitorske kontrole, reč će se, makar i za trenutak istinske vatre, pretvoriti u stvarni (ne fiktivni, kakav želi da bude!) im puls uzavrele i sazrele krvi, i kao ona Preverova oslobođena ptica – poleteti pravo iz srca.

I tada će se zaista iskreno i spontano moći da kaže:

„Moje se srce gasi, oči gore“, „Ja stojim prikovan za stenu koja ne postoji“, „samo nit kovi znaju šta je poezija“, „mnogo smo patili“… i slično. Najsublimnija, stvarna poetska poetika ove pesme leži u tome što ona nije samo deklarativna i knjiška „pesma o pesmi“, hladna i zvezdana, što nije samo „vrzino kolo reči“ i samouverena, nadmena demonstracija teoretskih i filozofskih načela. Ona je i skriveni doživljaj, sa možda nevoljnim i nehotičnim zaključkom da je pesma ne samo puka zabava, nego i krv, život sam, sudbina i prokletstvo.

Taj utisak se proteže i na pesmu „More pre nego usnim“, koja je takođe jedna od najboljih njegovih pesama. Najveća draž i ove pesme upravo je u tome što iz nje najmanje štrče oveštali principi, deklaracije i demonstracije, što je i ona lep primer prave, nadahnute, duboke i doživljene impresije i potrebe kazivanja. Naravno, ni ovde se nisu mogle izbeći poštapalice svake vrste. Ima i ovde prividne dubine i navodno dalekosežne misaonosti, kao što ima i nepokrivene patetike i određene neodređenosti koje se sakrivaju iza često labilne višespratnosti metafore i pomerenosti simbola. Ali, ta „voljna nejasnost“ – bez koje kao da se ne može – samo je posebni i namerno iznuđeni sadržaj pesme, sličan inače konfuznom naslovu – „More pre nego usnim“! Na prvi pogled, to ne znači ništa, ali ipak modifikuje jedan posebni, nejasni i nevidljivi, posve originalni i samosvojni smisao: to je možda more pre smrti, more kao poslednji odsjaj trajanja, kao razlivena vatra svemira, kao stvarno more noću…

Ovaj utisak prozračne neodređenosti koja nije samo plod puke igre, spontano se nameće već nakon prve strofe:

Svet nestaje polako. Zagledani svi smo
U lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
Granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
Mrtvo je srce al’ ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
Da ispije do dna i da otpočine.

Osnovni i početni im puls blage melanholije pretače se u oporu i mudru relativnost, nalik pomalo na Ajnštajnovu teoriju relativiteta, koja postepeno prelazi u dvogubi aforizam po kome smrt i život ni su isto, mada se ta ista neodređenost i prividna kontroverza jednostavno potiru, demantuju tvrdnjom da iza „mrtvog srca“ i hladnog rezona ostaju dubine… A to je onaj „vru ći smisao“ pesme koja konačno pobeđuje! Ali, zanimljiva je i brzohodna, ni čim nenagoveš tena, potonja sinteza:

Noćas bi voda samu sebe htela
Da ispije do dna i da otpočine.
moć reči

Misao se, kao voda, jednostavno razliva i rasplinjuje, preliva u široko i nepregledno more koje se pesniku što svet meri dugačkim aršinima, sa jednog „stanovišt a opštosti“, pričinjava „pre nego usni“ kao neki svesadržajni, sveukupni izvor i utoka svega! More je kanda jedino konačno, ono je i život i smrt, i pesma i ptica feniks koja sama sebe rađa iz pepela i vode…

Ukratko, prvobitna mutna i kontemplativna filozofija pretače se u sintezu beskrajnog simbola, sa višeznačnim, pa ipak određenim sjajem. Pesnikova „voljna nejasnost“ ovaplotila se u prostranu, ali ipak dokučivu i nadahnutu viziju sveta i kosmosa, utopila se u more i vodu, i u svemir neizrecivi i beskonačni. A to je, na kraju krajeva, samo onaj treći, najprikriveniji, a ipak najkristalniji vid sveukupne Brankove filozofije, kao i njegove grozničave pesme o pesmi. Treba ponoviti da su to ujedno i najjači njegovi stihovi, koji ni su bez pokrića i zlatne rezerve u čistoj, dvadesetk aratnoj valuti, makar ona bila i „uzaludnost od čistog zlata“, kako se slikovito kaže u jednom od narednih stihova.

Nego, vratimo se na njegove pesme o pesmi, upravo na onaj gro njegovih stihova u kojima se direk tno pokazuje, dokazuje, pa čak i zahteva jedna određena mogućnost reči, kao i jedna neodređena nemogućnost pesnika i pesme. Na prvi pogled, bar sudeći po naslovima i deklarativnoj nameri, reklo bi se da je tih „pesničkih naravoučenija“ i stihovanih traktata o rečima i pesmi najviše u njegovoj zbir ci Poreklo nade, odnosno u jednom od njenih ciklusa – „Kritika poezije“. To je, međutim, samo delimično tačno, i to ne samo zato što Brankovim naslovima uopšte ne treba verovati, nego i stoga što zbilja nema ni jedne jedine pesme koja ujedno nije i neka vrsta demonstracije – direktne ili indirektne, svejedno – i osnovnih programskih, suštinskih ili formalnih načela. Toga ima čak i u najranijim njegovim stihovima. Međutim, u tim poetskim počecima, svest o pesmi ipak nije tako napadno servirana jer je najčešće potiskuje u stranu nekakva, bilo kakva, inspiracija i ispovest, određena misao, aluzija i slično.

Direktnije iskazanu poetiku zapazićemo, upravo, u „Tragičnim sonetima“, odnosno u sonetnom vencu koji je pod tim naslovom objavljen kao četvrti ciklus prve Miljkovićeve zbirke Uzalud je bu dim (1957).

Već sama činjenica da se mladi Branko moderni pesnik koji je sebe često stavljao u položaj avangardnog nosioca čitavog jednog pokreta – kao što je, recimo, tzv. neosimbolizam – opredelio za klasičnu formu, može da bude jako simpatična. Jer, a to su već mnogi primetili, tu nešto očito nije u redu. Naime, ako se već zahteva neki novi, revolucionarni odnos i smer, onda je nelogično da se ne uzima na tapet i stari oblik, koji je ipak i neki sadržaj, neki odraz i izraz stare suštine. Utoliko pre što i sam Miljković, na jedno pitanje koje je sam sebi postavio: „Šta je to što konstituiše ideju“ – odgovara: „To je oblik pesme, jer je on konačan u pesmi.“

Bilo kako bilo, tek Branko Miljković smatra da se starom formom može itekako izraziti novi sadržaj. Jer, kako on u istom napisu kaže dalje, „pribegavanje strogim pesničkim oblicima je svojstveno samo savršenim umetnicima“. Naravno, najstroži oblik je sonet, i on je veoma čest gost u Miljkovićevoj poeziji. To je, konačno, taj sonet za koji je i Sent Bev rekao: „Une idee dans un son net, c’est une go ut te d’es – sen ce dans une lar me de cri stal.“ Dakle, to je neš to najsažetije i najkristalnije i on, taj sonet, samo potvrđuje pesnikovu misao da „nema velike poezije bez stroge i određene forme“, odnosno da je „novo ono što je savršeno i utoliko je novije što je savršenije“.

Prema tome, i samo opredeljenje za sonet, odnosno sonetni venac, koji je vr hun ski izraz versifikatorskog majstorstva uopš te, predstavlja demonstraciju i jedne određene poetike. Međutim, nije problem samo u tome. „Tragični soneti“ su i neka vrsta sinteze do kojih je Miljković dotle došao.

To je impuls takozvane prve faze njegovog sazrevanja i uspona, plod najranijih i najintenzivnijih napora. Ta će saznanja, ili bar većina njih, i kasnije ostati njegova trajna svojina, mada će ih u mnogočemu modifikovati, naročito poslednjih meseci pred smrt, kada će pok ušati da napravi neke naglije i smelije zaokrete.

Već i sam prvi, letimični pogled na onih četrnaest naslova otkriva, tako, relativnu funkcionalnost i uslovljenost njihovu: oni kao da sami od sebe i sami po sebi pričaju svoju priču i otkrivaju, pritom, proces rađanja pesme, njeno formiranje, dalji tok i život, smisao. To je bezmalo čitav jedan teoretski kredo i sistem poetskog oblikovanja i neće bi ti nimalo neoz biljno ako, kao u dečjoj igri, povezujući u storiju sve naslove, sastavimo „pričicu“ koja može da se shvati i kao neka vrsta recepta za pravljenje pesme, za određivanja njenog smisla i besmisla, za njeno punije poimanje uopš te.

Pođimo od početka. Tu najpre nema ničega. caruje samo gruba i sirova stvarnost, od koje se inače beži i od koje se ne može napraviti nikakva poezija. To je taj prividno indiferentni, a suštinski itekako funkcionalni, startni vakuum, „božansko ništa“, idealizovano stanje bestelesne imaginacije i prozračnosti, stručno pripremljeni kosmodrom za poletanje svemirske letilice, nazvane pesma i reč.

Jednostavnije rečeno, to je za ovakvu vrstu poezije obavezni „početak sna“, kako je i kršten prvi sonet. San, ta nadrealistička java, budnija i sažetija od svih stvarnosti (Breton), potpuno umrtvljuje volju, uspavljuje svest i navodno je pretače u jednu još finiju supstancu – podsvest.

Rađa se čedna i lepršava imaginacija i sve dobija perje i krila, naročito reč koja je sada i ptica i oblak, i nebo i zemlja. Može da sleće otkuda hoće i leti kuda hoće. Pesnik se trudi da bude sasvim anoniman posrednik, nevidljiv golim okom, kako bi se potpunije predao pesmi i podao na milost i nemilost rečima – mada, naravno, samo prividno i načelno.

I odjednom, u taj čisti vakuum početnog sna, na taj imaginarni kosmodrom dojedrila je i nezvana, nepredvidljiva Kula od lobanja, u svakom slučaju prejaka reč, mutna slika i jezivi simbol, ta strašna vizija detinjstva koja je prosto zbunila i ošamutila i samog pesnika. On je, dakle, postao žrtva, Prometej kome su orlovi počeli da kljuju džigericu. Hoće li se sasvim prepustiti sudbini ili kriknuti, jauknuti, dozvoliti crnim pticama sećanja da sasvim slobodno i dalje sleću, kljuju, krv piju?

Ne, to se ipak ne sme dozvoliti, i to opet u ime istog onog principa koji zahteva pu nu slobodu reči i podsvesti, apsolutnu ispraznost i neometane tokove imaginacije. Jer, pevati o Ćele-kuli značilo bi ipak imenovati predmet, konkretan i stvaran, doći do granice ispovednosti i neposrednog odslikavanja, a to nikako nije u skladu sa načelima ove poezije. U sukobu konkretnog i imaginarnog pobeđuje ono drugo, guši se posebno da bi se razgranalo opšte. Zato sledi Odbacivanje sumnje da se ostvario Početak traganja za bićem, do koga će se stići jedino ako nastupi poistovećenje Bića i reči. Za to je, naravno, potreban dublji san (ali i budnija java!), jači napor otrzanja, jasnija „nejasnost“ i dalje bekstvo od emocija, od prodora stvarnosti i prepoznatljivih slika.

To je mukotrpna i nepoštedna bitka koja istovremeno nosi bez broj i pobeda i poraza, to je, upravo, Ispaštanje sna, kako inače glasi naslov sledećeg, sedmog soneta.

Stanje hladnog, poetskog budnog sna ponovo je uspostavljeno i sada mirnije i spokojnije može da se čeka prodor novih, du bljih, ali i bez bolnijih i univerzalnijih reči.

Međutim, mehanizam sećanja nije tako jednostavan, slike nikako da se sasvim zatamne i obesmisle, stvarnost je živa a sveži utisci se uporno vezuju za vidljivo, pojmljivo, čulno. Pesma se opet i nevoljno pretvara u ispovedno i iskreno Sećanje na pokojnika, a to, naravno, nije ono „zaboravljeno sećanje“ ni ti „natpevani zaborav“. Baš zato iznova, u ime principa podsvesne ispovednosti, sledi još jači, mučniji, ali i ubitačniji napor da se opet sve vrati na Početak zaborava, koji će konačno morati da obezbedi Izmišljanje sveta, jedno stvaralačko i maglovito Začaravanje kada će pesma slobodno da se pretvori u svoje pranačelo – Propovedanje vatre. Ali da li je to istinski Kraj putovanja? Nije li, možda, poezija, i nesvesno i nehotično, baš zato što je jača od pesnika – ostala da traje kao Propovedanje ljubavi čak i onda kada se od nje, kao i od svega vidljivog i poznatog, beži kao od žive vatre u sfere jalovog, mutnog, bestelesnog i nestvarnog?

Dakle, kao što se vidi, čitava jedna poetika, čitav sistem i tehnologija stvaralačkog postupka sadržani su samo u naslovima koji, inače, nemaju gotovo nikakve praktične veze sa tekstom koji navodno najavljuju. Razume se, očita demonstraciona, propagatorska namera pesnikova ovim se ne iscrpljuje. Svaki sonet, kao modifikovana celina, ima i svoje modifikovane komplekse posrednih i neposrednih značenja. Celine, u smislu fabularnog, konstitucionog toka, naravno i nema, kao što nema ni Julije Primicove (akrostiha), ni Laure (temat skog i fabularnog jedinstva), ni Euridike (orfejske simbolike). Ničega stvarnog i konkretnog tu, u stvari, i nema. Sasvim uslovno su i u kontekstu delimično „konkrektne“, izolovano i pojedinačno zahvaćene reči, bledi aforizmi, mutne i lebdeće slike i opšti pojmovi. Zapravo, konkretna je samo forma, koja pretenciozno i neskriveno teži ka savršenom, mada je, ruku na srce, čitava Miljkovićeva poezija još daleko od savršenstva, od toga na samom počet ku jasno postavljenog cilja. To naročito važi za – sonetu inače neophodnu – muzikalnost, za ritam, a naročito za rime, koje su ponekad dozlaboga rapave, početničke, nepesničke (pravca – pramca, vreme – uspomene, moje – tvoje, neprolazni – porazni, itd.).

„Tragični soneti“ (a zašto „tragični“, to ni samom pesniku izgleda nije jasno!) u svakom slučaju su jedna isprazna, dosledna, mada ne i sistematizovana ars poetica, sasvim nalik na onu Aristotelovu, Horacijevu, Boaloovu ili Verlenovu, mada, ipak, bez njihove sistematičnosti i određenosti.

Već prvi sonet, „Početak sna“, sintetiše osnovna programska načela ne samo ove, nego i svake moderne poezije, naravno u Miljkovićevom aranžmanu. Tu prvi put dolazimo do simbolističke „pomerenosti značenja“ i nadrealističke „budne imaginacije“. To je, u stvari, pesma o pesmi, reč o rečima, pesma i reč koji vape za svojim pravim smislom kao za nekom izgubljenom polovinom. One traže svoju punu autonomiju, anarhične su, nedisciplinovane, neskromne. Jer, sve teži maksimumu ispraznosti, univerzalnosti. Pesnik, čije „udvojeno oko van glave bdije“ (kao kod Vaska Pope), zaključuje samouvereno da će u snu i u podsvesti sve dublje odraziti jer je bekstvo od vidljive stvarnosti navodno samo akt potpunijeg i konačnijeg vezivanja za nju. Baš zato i dolazi do (prividne) ispovednosti.

Oduzimam svetu ime da ga u predstavnost skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više 
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Zahtev „oduzeti svetu ime“ u svakom slučaju predstavlja odjek simbolis tičkog, Malarmeovog gesla po kome imenovati predmet znači oduzeti mu dve trećine izvorne vrednosti, a „predstvarnost“ ne može da bude ništa drugo nego „za boravljeno sećanje“, odnosno čista belina i praznina na kojoj i sa koje startuju nestvarni snovi i stvarne reči, kao oslobođeni damari podsvesti u nadsvesti.

To je ono „božansko i blaženo ništa“ iz kojeg se može ispiliti sve, kao ptica iz pepela, kao stvar iz ideje, kao materija iz duha. Ali, to ništa što znači sve, taj novi, isfabrikovani svemir mašte, taj pomereni smisao, može da ima i svoje fatalno, ubilačko dejstvo, jer pesma, tako stvorena, i nije ništa drugo do jedna večna i konačna „noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše“ koja ubija sve, i divlje zveri i nežnog pesnika. U suštini, ovde se uporno brani autentičnost ove i ovako nastale pesme. To je poziv da se veruje pesniku, da se nikako ne posumnja u njegovu „prejaku reč“ jer je ona, navodno, krvlju napisana, doživljena i autentična, čak i onda kada je gola apstrakcija i mutna kontemplacija.

Znači, da bi se obezbedila punoća smisla, potrebno je poći od praznine; da bi se rodila prava reč, mora se zarobiti u nepravi prostor pre reči; da bi se dokučio adekvatni smisao, mora se potencirati istinski besmisao svega vidljivog i čulnog! Jer pesnik, koji „na obične reči više nema pravo“, na sebi svojstven, običnom smrtniku nedostupan način, želi da obezbedi najdublji tok neometanoj podsvesti. Ali, šta da se radi kada ta i takva, oslobođena, podsvest po logici stvari najpre i najradije povede u opipljive uspomene, u bol i noć, u intimne i svetu možda nezanimljive tajne, banalne i nevažne ponekad, kada se reč poistoveti sa odbeglim ždralom pa sem „žalbe crnih ptica“ i „tužne pohvale“ ponudi sa svog puta u beskraj i neki stvarni, živi, strašni i nepomereni smisao Ćele-kule, Nišave i Morave, gorkog detinjstva i nedoživljene mladosti? […]

Izbor: Jovan Pejčić

Ljubisav STANOJEVIĆ

[Iz prve, dosad neobjavljene disertacije Lj. Stanojevića Poezija i poetika Branka Miljkovića: orfejski iskaz i poetska sublimacija, odbranjene na Filološkom fakultetu u Beogradu 1973. godine.

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.