Između poetike i politike (Between Poetics and Politics) Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers) Beograd, 15-17. jun 2005. godine Centar za kulturnu dekontaminaciju Priredila Mirjana Miočinović u saradnji sa Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović XVIII dio
Vladimir Arsenijević: Mislim da pravi učitelji ne ostavljaju učenike. Čini mi se, ukoliko cenite Kiša i pravilno ga čitate, poslednje što biste pokušali je da ga podražavate.
Zoran Đerić: Svojevremeno je u Beogradu bio skup posvećen Borhesu. Verovatno je i neko od ovde prisutnih učestvovao u tome. Ja jesam, slučajno, tekstom. Napisao sam tekst „Strah od Borhesa“. Kiš je i te kako dobro znao kakav može biti strah od nekog pisca, ili da ga u nekom kontekstu smatraju nečijim nastavljačem ili učenikom. Kiš je vrlo često u svojim intervjuima i autopoetičkim tekstovima govorio o svojim učiteljima, govoreći da su i te kako na njega uticali pojedini pisci nekim svojim delima. Pominjao je, pre svega Andrića i Krležu, i možda su to neke stvari za koje se hvataju Kišovi kritičari. Ja mislim da je kod nas, od Kišove smrti, a i tokom njegovog života, postojao, ako mogu metaforično da kažem, strah od Kiša. Strah koji nije samo metafizička kategorija, nego je bio i jedna fizička kategorija, zato što je Kiš bio, da kažem opet metaforično, bez dlake na jeziku i znao je da kaže zaista ono što misli u lice, direktno, i bez velikih metafora. Ulazio je ne samo u polemike, nego i u neke, kao što bi to Krleža rekao, lične obračune sa drugima, ali i sa samim sobom. Postoje ili su postojali kod nas pisci koji su stvarali u svojevrsnoj kišovskoj tradiciji. Nije lako biti u senci jednog velikog pisca. Normalno, nije ga lako ni podražavati. Oni koji su autentični, oni su se na Kišu učili, ali su krenuli svojim putevima.
Aleksandar Hemon: U svakom trenutku priznajem Kišov uticaj, ali to, ja se nadam, nije jednostavno kopiranje modela. S jedne strane, taj etički pristup poučan je u ljudskom smislu. S druge strane, situacija u kojoj je komunikacija sa uzorima ili učiteljima situacija dijaloga, kao što je Grobnica za Borisa Davidoviča u izvesnom smislu polemika sa Borhesom i Opštom istorijom beščašća. Bašta, pepeo nije polemika, jer Bruno Šulc nije mogao u tome da učestvuje, ali je nastavak tradicije Bruna Šulca u drugačijem kontekstu… Da bi se mogla ostvariti ta komunikacija, treba da se u izvesnom smislu apsorbuju, definišu uticaji, za razliku od generalne ljubavi prema piscima. Meni se uvijek činilo da su za Kiša, sa stanovišta dijaloga i provarenih uticaja, bili važniji Borhes i Bruno Šulc nego Andrić i Krleža. U načelu, naravno, svi su u poslijeratnoj jugoslovenskoj književnosti bili u sijenci Andrića i Krleže, ali nikad nisam tačno uspio da odredim metodološke simptome Andrića i Krleže, osim u najširem smislu, u Kišu. Ja nemam, naravno, odgovor za situaciju u sadašnjoj srpskoj književnosti i odnos mlađih srpskih pisaca prema Kišu, te ću to da propustim.
Muharem Bazdulj: Andrić je na Kiša uticao sigurno po insistiranju na individualnosti. Andrićevi svi veliki romani govore o individui u bujici istorije, recimo Prokleta avlija je upravo čovijek između dva svijeta. Priča o sultanu i fra Petru, na neki način, u cijeloj Prokletoj avliji je o ljudima koji nisu opredjeljeni ni na jednu stranu. I mislim da je Kiš tu mogao da bude ohrabren da misli u tom pravcu. Krleža je, recimo, neko ko je jako, jako dobro koristio ironiju. Kod Kiša imamo na više nivoa različitu ironiju. Pretpostavljam, osim političkog angažmana, da je to bio njegov uticaj.
Vladimir Arsenijević: Lagano ćemo privesti kraju. Mislim da je diskusija bila vrlo interesantna. Kretali smo se u raznim pravcima. Često se pokaže da sat i po, dva sata nije dovoljno da se nešto od svega toga i zaokruži. Mene lično je najviše zainteresovalo pitanje bezdomnosti, i možda način na koji je Milan pitao šta je zapravo dom. Nekako je bezdomnost na izvestan način i jasnija od onoga što bi dom trebalo da predstavlja. Sve vreme razmišljam, biće da je dom iskustvo, i ništa drugo, u onoj meri u kojoj, recimo, Nabokovljeva bezdomnost nije zapravo pitanje jezika kojim je pisao, nego činjenica da je njegovo iskustvo nemoguće jasno locirati, ili je Konradova bezdomnost možda još jasnija na njegovom primeru. Utoliko imam utisak da Kiš nije jedan od bezdomnih pisaca. Njegovo iskustvo je na izvestan način jasno locirano. Zahvaljujem se svima. Zahvaljujem se i publici koja je imala strpljenja da nas sasluša. Mi s ovim programom nastavljamo u 19.00, u jednom lakšem tonu, na način na koji smo to radili juče. Autori koji su danas govorili o Kišovoj politici predstavljaće se čitanjem sopstvenih dela. Pozivam vas da dođete i da provedete još nekoliko sati sa nama. Siguran sam da će biti interesantno. Hvala vam, najlepše.
Peti deo
Milan Đorđević: Mogli bismo da napravimo malu pauzu od desetak minuta, i onda bismo emitovali film „Goli život“.
Aleksandar Mandić: Danilo je bio u poseti Izraelu 1985. godine, ako se ne varam, i tamo je sreo gospođu Evu Nahir i Ženi Lebl, koje su želele da mu ispričaju priču svog života. Taj deo priče, prvi čin nastajanja moje serije ja ne znam. Srećom, tu je naša Eva došla da nam to kaže.
Eva Nahir: Imala sam jako veliku sreću da sam mogla da sretnem Danila. Pre nego što sam otišla iz Beograda, pozvali su me u Udbu i pitali da li ću da pričam kako je bilo. Rekla sam: „Ja ništa ne obećavam“. Kad je došao Danilo, bila sam presrećna jer sam znala da će neko koga ja jako cenim da kaže svetu da je Radoslav Panić nevin umro. To je jedino što sam ja želela. Moja priča nije meni uopšte bila važna, ja nisam bila važna. I onda, Danilo i ja smo imali jako prisnu vezu. On je došao na pet minuta i ostao je kod mene pet sati. Pisao mi je da dođem, da on hoće knjigu da piše o meni. Ja sam mu rekla: „Danilo, ja imam bolesnog muža… ne dolazi u obzir“. On je meni poslao novinara, jednog prijatelja, Raula Tajtelbauma, i on je sedeo sa mnom dva dana i jednu noć. Danilo mi je napisao spisak šta hoće sve da zna o meni. Ja sam sve to odgovorila, i poslala sam… Dotle još niko u Jugoslaviji nije rekao nijednu reč o tome da je postojao Goli otok. On je dobio nagradu, odlikovanje Avnoja, i mislio je da njemu neće odbiti da o tome piše. Moja ćerka je došla u Beograd, sedela s njim i čekala dok su dali odobrenje, i tako smo počeli. Došao je kod mene, pričali smo. Rekla sam mu da nisam bila od početka, ne znam kako je tada bilo. Ja sam došla tek 1952. godine. I tako smo počeli da snimamo.
Aleksandar Mandić: Čuli ste prvi čin. Danilo se vratio iz Izraela i rekao mi da je tamo sreo dve žene… To je stvarno zapanjujuće. Šest godina posle Titove smrti, ni reči još nema javno o Golom otoku. I posle Tita – Tito. Prema tome, nema Golog otoka. Vama ne treba da govorim šta su za Kiša značili logori, kao najznačajniji izum, najkarakterističniji izum 20. veka i bilo je prirodno da ga to zanima. Interesantno je da on nikada nije pisao ništa o Golom otoku, pa je tada rekao: „Upoznao sam dve žene, sa dve sjajne životne priče, ali ja ne želim, neću to da pišem. Međutim, ako hoćeš, napravi, ja ću ti dati sve. Ti napravi seriju o tome“. Sećam se da sam u prvom trenutku rekao: „Da, hoću, ali pod uslovom da ti budeš ispred kamere…“ Nije imao televizor, nikad nigde, i kad bi hteo nešto da gleda, kad ga nešto jako zanima, on je išao u goste da baš to specijalno gleda. To se dešavalo, verovatno, tri puta godišnje. Inače, kad uđe u kuću pa je upaljen televizor, on je to gasio. Imao je duh, slutite, koji je oko sebe širio. Odmah je rekao: „Kakvi ja, nema od toga ništa“. Svojim najvećim uspehom smatram što sam ga tri godine ubeđivao i uspeo sam. 1989. godine (tu je i naš producent Milena Stojićević koja je učestvovala u tim produkcijskim pripremama) uspeli smo da sve te kockice složimo i njega da ubedimo da bude ispred kamere i da vodi taj razgovor. Otišli smo u Izrael, snimali to. Pretposlednji dan u Izraelu njega je zabolelo rame. Tada je već bio pod tom senkom operacije raka, koji je nosio u sebi. Bio je operisan. Glas mu se bio jako promenio, osećao je to kao poniženje, kao neku vrstu velikog minusa. Čovek koji je tako voleo da peva, koji je glasom dominirao svuda, odjedanput je ostao bez svoje glavne odlike, i to ga je jako bolelo. Dozvolite mi da ispričam mali detalj. Nosili smo knjigu, više se ne sećam kome, ali on je bio zamoljen da donese jednu knjigu o raku iz Izraela u Beograd, nekom lekaru ovde. Našli smo se sa jednom gospođicom u hotelu. Mi smo je sačekali, on je uzeo knjigu. Odemo posle u svoje sobe, to je bio, mislim, treći-četvrti dan boravka. Nešto kasnije došao sam po njega da idemo negde, a on sedi u sobi, otvorio je knjigu o tim rakovima, debelu medicinsku knjigu, i kaže: „Vidi ovo“. I tu su krivulje preživljavanja. Tamo gde je bilo tri godine, tu je procenat preživljavanja od raka pluća pet posto, a on je bio operisan tada i već su bile prošle dve godine. Samo je rekao: „Pogledaj ovo“. Naravno, šta čovek da kaže, nego: „Ma daj, beži, ostavi to“.
Eva Nahir: Kad sam ga ispratila na aerodrom, strašno sam plakala. Mandić me pita: „Pa što ti toliko plačeš?“ Kažem: „Jer se ja opraštam zauvek sa Daniluškom“. A on meni kaže: „Pa on ima reumu“. „Kako reumu, on ima metastaze, pa ga strašno bole ramena.“ Ja sam bila apsolutno toga svesna… I to je za mene bilo nešto neopisivo teško.
Aleksandar Mandić: Dakle, ta senka smrti se zaista i na njemu pojavila. Naravno, on je to nosio i pre toga, ali taj bol u ramenu mu se pojavio. Mi smo ga hrabrili da je to promaja (Milena se toga sigurno seća), da će to da prođe. Išli smo na snimanje u Jerusalim, sedeo je pored otvorenog prozora. Nažalost, čim je došao u Beograd, odmah je nastavio u Pariz. Ispostavilo se da je to sve loše, dalje znate iz knjiga. Hteo bih da kažem nešto o samoj našoj seriji. Pošto je tako bilo, nisam bio u stanju da diram taj materijal, niti da snimam u tom času, u tom periodu kada čovek boluje svoju poslednju bolest. I tek kada je umro, zapravo trebalo je opet da prođe nekoliko meseci… Bilo je potpuno suvišno i neukusno da ja njemu nudim da to pogleda. Nije bio ni zainteresovan. Čini mi se da sam mu pomenuo: „Hoćeš da pogledamo malo zajedno materijal…“ Nije trebalo trošiti reči na to. Elem, kad je umro, trebalo je da prođe još malo vremena da svi smognemo snage. Onda smo seli u montažu, izmontirali četiri epizode, i te četiri epizode su emitovane kao poslednja stvar koju su sve tadašnje jugoslovenske televizije emitovale. Znam da je to poslednja stvar, nažalost nisu emitovale u isto vreme, svejedno, ali su ipak emitovali svi, uz neke superkontrole u Zagrebu itd. Pred vama je treća epizoda serije koja je reprezentantna za ovaj skup koji se bavi politikom i poetikom. Političku dimenziju već sam rekao: logori. To znate svi… Hteo bih samo da vam skrenem pažnju i da vas prosto uputim, da osmotrite nešto u ovoj epizodi koja je karakteristična za celu seriju. To se tiče poetike, druge dimenzije. Obratite pažnju. Danilo je voditelj. Naravno, on nije voditelj. On je čovek koji razgovara sa svojim junakinjama, ponaša se pred kamerom slobodno i interveniše jako mnogo. Za razliku od televizijskih voditelja, on sluša svoje sagovornice i jako insistira – zaustavi ih i insistira na pojedinim detaljima. Ako pažljivo posmatrate te detalje na kojima on insistira, videćete tačan trag, zrno, neko seme moguće Kišove priče o tome, kada bi Kiš pisao. Videćete to njegovo Bogojavljenje u tim životnim detaljima na koje on jako navraća svoje sagovornice, i pokušava, tera ih da mu u detalj kažu poneku stvar na koju one prosto ne obraćaju pažnju, jer su za njih druge stvari bile upečatljivije. Obratite pažnju kako ih Danilo vraća na detalj, na tu svoju dokumentarnu crtu, bez izmišljanja, na materijalni dokaz. Prosto ih za ruku izvodi iz njihovog emotivnog stanja i pokušava da ih navede da kažu što više činjenica, da kažu one najapsurdnije, najparadoksalnije, najteže stvari iz tog njihovog perioda.
Nadam se da ćete sa zanimanjem gledati ovo. Treća epizoda traje 45 minuta i govori baš o njihovom boravku na samom Golom otoku. Hvala vam.
Goli život je televizijska serija od četiri epizode, snimana je u Izraelu od 6. do 13. marta 1989. godine u produkciji Avala filma. To je jedini televizijski rad Danila Kiša, čoveka koji u životu nije kupio televizor. Serija nosi sva obeležja istraživačke faze njegovog stvaralaštva: radoznalost za konkretne činjenice i detalje, zanimanje za tok pripovedanja, slike ideoloških mlinova za ljude i logori, jedna od centralnih opsesija njegovog dela. Dve žrtve nacizma i komunizma, Ženi Lebl i Eva Nahir (Panić) odmotavaju pred Kišom svoje živote.
Kiš je gledao televiziju veoma retko, sve do samog kraja kada je rešio da umre bez hrane i uz upaljen televizor. Seriju sam završio posle njegove smrti. Emitovana je u proleće 1990. godine, kao poslednja stvar koju su prikazale sve republičke televizije u zemlji koja je počela da se raspada.
A.M.
Nastaviće se
