Kad čovjek postane drvo

Po­stao dr­vo. Ona­kav čo­vjek. Oli­stao ovih da­na. Ob­ra­do­vao se pti­ca­ma. Za­nji­hao se sta­blom i gra­na­ma. Za­tre­pe­rio li­šćem i vr­šci­ma. Si­še du­bo­ku ze­mlju. Ra­du­je se, valj­da, ži­vo­tu…
Do­sa­di­lo mu da bu­de čo­vjek. Pa po­stao dr­vo. Po­vi­so­ko i po­de­be­lo. Obič­no dr­vo. Pra­vo-prav­ca­to dr­ve­na­sto dr­vo. Ni­šta po­seb­no. Ni bo­go­u­god­na ma­sli­na, ni moć­ni hrast. Ni po­e­tič­na bre­za, ni za­pla­ka­na vr­ba. Ne­ko na­ško dr­vo. Ne­što iz­me­đu bu­kve i gra­ba. Ne­va­žno dr­vo na ne­va­žnoj ze­mlji…
Tek što je po­stao dr­vo, po­ka­jao se što ni­je pti­ca. Za­bo­ra­vio je na ko­ri­jen i na ze­mlju. Da je pti­ca, naj­o­bič­ni­ja pti­či­ca ili ne­ka­kva su­lu­da pti­ču­ri­na, mo­gao je da od­le­ti. Da­le­ko, ne­po­vrat­no. Ne mo­ra vi­so­ko. Ova­ko, ko­ri­jen mu ne da da mrd­ne. Što vi­še mr­da sta­blom i nji­še gra­na­ma, što vi­še tre­pe­ri li­sjem i pje­va pti­ca­ma, ko­ri­jen mu sve ja­či i du­blji, kao ko­ri­jen po­kva­re­nog zu­ba…
Po­stao dr­vo. Pa sad tr­pi. Kao i kad je bio čo­vjek. Tr­pi uko­ri­je­njen bez na­de na svo­joj ze­mlji. U ze­mlji. Sa ko­jom ni­šta ne­ma. Pod ne­bom ko­je se sve vi­še od­mi­če. Obič­no do­ma­će dr­vo na tu­đoj ro­đe­noj ze­mlji. Po­gre­šno oda­brao. Umje­sto da bu­de pti­ca na dr­ve­tu i na ne­bu, po­stao dr­vo za pti­cu, pod ne­bom…
Ni­ka­da ni­je umio da oda­be­re. I sa­da ži­vi svoj dr­ve­ni ži­vot, a mo­gao je da le­ti svoj pti­či­ji ži­vot. I da pje­va. Ili ma­kar kre­šti. Ili da ku­ka nad svo­jom naj­ro­đe­ni­jom tu­đi­nom. Ova­ko sa­mo mo­že da ša­pu­će li­šćem i da gle­da ko­ri­je­njem. Po­ne­kad oslu­šne gra­na­ma i pro­vi­ri vr­šci­ma, gle­da­ju­ći do­lje na dru­mo­ve kud pro­la­ze…
Ni ma­kac. Ni pe­dlja. Za­dr­ve­nje­no dok ga ima. Odr­ve­nje­no za sva dr­ve­na­sta vre­me­na. Ko­ra­ča ko­ri­je­nom u du­bi­nu, vr­po­lji gra­na­ma u ši­ri­nu. Pri­vid­no kre­ta­nje umje­sto bez­gla­vog bi­je­ga. Ka­ko li je ne­ko ko je od­lu­čio da ode, isto­vre­me­no po­že­lio da po­sta­ne dr­vo ko­je ne mo­že ni da mrd­ne? To pi­ta­nje će ga mu­či­ti dok ga ne po­je­de si­pac i stro­va­li mu pi­lje­vi­nu u no­vi ži­vot ko­ji na­krat­ko za­li­či na ne­sta­ja­nje…
Mo­žda mu je lak­še, dr­ve­na­sto se ti­je­ši. Do­sta je bi­lo čo­vje­ko­va­nja, dr­ve­na­sto za­klju­ču­je. Bo­lje je ko­ri­jen umje­sto no­gu i kro­šnja na­čič­ka­na pti­ca­ma umje­sto lu­de gla­ve. Bo­lje je sr­či­ka i zdra­vac umje­sto ne­ja­kog krat­ko­vi­je­kog sr­ca. Umje­sto sr­ca ko­je bo­lu­je tu­đim bo­le­sti­ma i ko­je kuc­ka dru­gim ži­vo­ti­ma…
Na­gle­dao ih se za tri ži­vo­ta. Na­slu­šao ih se za sva vre­me­na. Gle­dao ih je ka­ko se mr­ze za­kle­ti u lju­bav i ka­ko se ko­ba­ja­gi vo­le ušu­ška­ni u mr­žnju. Slu­šao ih je ka­ko se iz­i­stin­ski la­žu i ka­ko se la­žno bra­ti­me. Ma­li u sve­mu, naj­ma­nji u naj­ve­ćim la­ži­ma…la­žni u sve­mu osim u naj­stra­šni­jim pre­va­ra­ma…
Od­lju­dio se. Raz­lju­dio se. Ni­je se raš­čo­vje­čio. Ni­je se ot­čo­vje­čio. Iako je po­stao dr­vo. Sad bu­kva ili grab, ni­je ni va­žno. Va­žno mu da je ostao čo­vjek i kad je po­stao dr­vo. Opet i iz­no­va, žao mu što ni­je pti­ca. Da je ko­jim ču­dom po­stao pti­ca, ne bi vi­še bio čo­vjek. Da je ma­đi­jom po­stao pti­ca, ne bi mu bi­lo žao što je od­u­stao od čo­vje­ka. Ne mo­že ja­re i pa­re. Ne mo­že čo­vjek i pti­ca. Mo­že dr­vo i čo­vjek. Ne mo­že čo­vjek, a dr­vo…
Ni­je mu žao što ni­je hrast ili ma­sli­na. Bre­za ili vr­ba. Bio je naj­o­bič­ni­ji čo­vjek, pa mu je mi­lo što je po­stao naj­o­bič­ni­je dr­vo. Bit­no mu je da ga po­ne­kad ukra­se pti­ce i da ga za­li­ju ki­še. Bit­no mu i da ko­ri­je­nom gle­da, i da vr­šci­ma pro­vi­ru­je. Da mu ne­bo pro­ša­pu­će i da mu se kro­šnja za­nji­še od li­je­pih ri­je­či…
Da je bio pa­met­ni­ji, uko­ri­je­nio bi se u dru­goj ze­mlji. Ma­da, sve vi­še shva­ta, da su ne­moć­ne nje­go­ve že­lje. Gdje si ni­kao kao čo­vjek, po­ra­šćeš kao dr­vo. Obič­no ne­va­žno dr­vo, neo­bič­ni­je i va­žni­je od mno­gih lju­di, do­sto­jan­stve­no i va­žno kao sva­ki čo­vjek…
Ni­je oti­šao od čo­vje­ka. Oti­šao je od lju­di. Od onih ko­ji se be­so­muč­no go­mi­la­ju, ko­ji u go­mi­la­ma ko­ba­ja­gi čo­vje­ku­ju. Ko­ji ne zna­ju da ću­te. Ko­ji ne umi­ju da go­vo­re. Ko­ji ne­moć­no ve­nu kad im se či­ni da moć­no ra­stu. Oti­šao je od onih ko­ji­ma ni­je va­žan ko­ri­jen ko­ji vi­di i zna, ko­ji­ma ni­je va­žan vr­šak ko­ji pro­vi­ru­je i shva­ta. Oti­šao je od onih ko­ji ne zna­ju šta je du­bi­na, jer ne zna­ju ni šta je vi­si­na. Du­bi­na naj­o­bič­ni­jeg ko­ri­je­na i vi­si­na osred­nje kro­šnje…
Oti­šao je jer se upla­šio od onih ko­ji pre­zi­ru stid i od onih ko­ji se di­če sra­mo­tom. Ka­da će na­u­či­ti da ma­kar oslu­šnu pti­ce, oni ko­ji ni­ka­da ne­će na­u­či­ti da oslu­šnu ni se­be, a ka­mo­li pa­met­ni­je od se­be? Pi­ta se iako zna da dr­vo ne tre­ba da se pi­ta, ne­go da po­sto­ji na ze­mlji u ko­joj mno­štvo ži­vi, a ma­nji­na po­sto­ji…
Pre­tvo­rio se čo­vjek u dr­vo. Po­že­lio da se smi­ri. Ni­je po­že­lio da se spa­se. Jer spa­sa ne­ma na ovoj ze­mlji za ko­ju ga je pri­ko­vao ova­kav ko­ri­jen.A mo­žda je u to­me spas. I mo­žda ko­ri­jen zna ono što kro­šnja slu­ti…
Vi­di im sje­ki­re u ru­ka­ma. Slu­ti dr­vo­sje­če. Pa opet uži­va u pti­ca­ma. I di­vi se ži­vo­tu…