Jasan Pogled

Kako se pravi ksenofobija?

Foto: Akarsh Gurudeva

Čovek je ksenofobna životinja. Ljudi odabiraju druge ljude za svoje prijatelje, poznanike i saradnike, pa ovako formiraju i svoje društvene mreže i društvene grupe.

Dok te grupe zatim stvaraju pozitivne ili negativne odnose među sobom.

Ali, najčešće negativne.

Zato što, tokom svoje prirodne istorije, ljudska vrsta evoluira i sledeću stvar – jednu blesavu sklonost prema članovima one sopstvene grupe.

I izvesni oprez, nelagodu, ako ne i strah, prezir ili mržnju prema onima koji toj grupi ne pripadaju.

Sociolozi i socijalni psiholozi će ovaj fenomen nazvati – unutargrupna pristrasnost.

A njegovi najpoznatiji moderni ekvivalenti tada su – etnocentrizam i ksenofobija.

Ta unutargrupna pristrasnost postoji u svim društvima i kulturama, i među svim profesijama, intelektima, polovima i uzrastima.

I dvogodišnja deca će preferirati svoje vršnjake koji nose istu boju majice kao i oni sami.

Kao što su se i odrasli statisti u filmu Planeta majmuna (1968) u gumenim kostimima šimpanzi, radije družili sa statistima u istim kostimima šimpanzi, a ne sa onima u kostimima nekakvih gorila.

U jednom eksperimentu psihologa Henrija Tajfela iz 1971, ljudi su bili podeljeni u grupe i na osnovu toga da li im se više dopada apstraktno slikarstvo Klea ili Kandinskog.

I sad, kad je trebalo da sarađuju i da razdele neki novac među sobom, Kleovci su radije sarađivali sa Kleovcima, a Kandinskijevci su više novca davali svojim Kandinskijevcima.

Ukoliko nam ovo deluje komično i naivno, razmislimo dvaput o našim podjednako besmislenim ili arbitrarnim grupama, pa i o našim međusobnim pristrasnostima i sukobima.

Jer, Delije protiv Grobara?

Fanovi Seltika protiv fanova Rendžersa?

Ferarija protiv Meklarena?

Novosađani protiv Beograđana?

Detelinarci protiv Limanaca?

Prirodnjaci nasuprot društvenjacima u nauci?

Analitičari protiv kontinentalaca u filozofiji? Sportisti protiv štrebera u srednjoj školi?

Fanovi Bitlsa nasuprot fanovima Stounsa?

Rokeri protiv narodnjaka?

Pankeri vs. metalci?

Mikisti vs. Đokisti?

Egzit vs. Guča?

Vozači Mercedesa sproću vozača BMW?

Korisnici Ajfona sproću korisnika Samsunga?

Koka-kola protiv Pepsija?

Viski protiv rakije?

Najk protiv Riboka?

Mačkari ili kučkari?

Pivopije ili vinopije?

Programeri ili – poreznici?

Ljubitelji grudi ili ljubitelji stražnjica?

Spisak naših grupnih identiteta je doslovno beskonačan.

Naprosto, ljudi se odvajkada grupišu i grupaše, pa i na osnovu krajnje veštačkih, arbitrarnih i posve trivijalnih odlika.

I jeste, podjednako trivijalnih i besmislenih kao i u slučaju grupne pripadnosti – rasi, veri ili naciji.

A možemo li veštački stvoriti ovakvu unutargrupnu pristrasnost, pa i negativna osećanja prema nekakvim strancima ili Drugima?

Da li je moguće veštački stvoriti – ksenofobiju?

Upravo je to pokušao legendarni američki psiholog (kao i komunista i antifašista) turskog porekla, Muzafer Šerif.

U leto 1954, on je odveo grupu od 22 dečaka koji se nisu međusobno poznavali u letnji kamp Robers Kejv u Oklahomi.

Svi ovi dečaci su tek završili peti razred, bili su istog (protestantskog i niže srednjeklasnog) porekla, kao i iste inteligencije, temperamenta i veština.

Ali, zatim su bili nasumično podeljeni u – dve grupe.

Isprva, svaka grupa je imala zadatak da, raznim ciljanim aktivnostima, ojača svoj grupni ili kolektivni identitet.

Na primer, da sebi dodele ime (bili su to Orlovi i Zvečarke), da izmisle svoje zastave, grbove, pesme (himne) i druge simbole grupne pripadnosti po majicama i sličnom.

Pa i da kolektivno osvajaju svoje teritorije po kampu, i uopšte obavljaju mnoge zajedničke i rizične aktivnosti.

U ovoj fazi eksperimenta, nijedna grupa nije ni znala da u kampu postoji još jedna grupa dečaka.

Ali, psiholozi su tada gotovo sadistički smislili da ih međusobno upoznaju i – suoče jedne sa drugima.

Čim su se upoznali, nastao je ozbiljan haos, sukob i rat.

Da bi se animoziteti dodatno pojačali, bilo je tu raznog sporta (bejzbola, američkog fudbala ili onog povlačenja konopca) među našim Orlovima i Zvečarkama.

Ubrzo, i bez znanja eksperimentatora, članovi ovih grupa dečaka dogovarali su i međusobne tuče.

Jedni o drugima su mislili sve najgore, formirali su predrasude i stereotipe o onim drugima, prozivali su se i provocirali, do nivoa da je eksperiment morao biti zaustavljen iz etičkih razloga.

Dakle, uspešno su proizvedene dve grupe dečaka u stanju sukoba i mržnje jednih prema drugima.

Za samo nekoliko sedmica, Šerif jeste stvorio brutalnu i grubu ksenofobiju, baš kao i nasilje među mladim ljudima.

Klinaca koji su bili isti u svemu – osim što su pripadali različitim, i veštački stvorenim grupama.

Zvuči poznato?

Da, baš kao rijaliti šou Survajver, gde se takmičari takođe dele u nekakva plemena, pa se sukobljavaju ili sarađuju radi opstanka u TV programu.

A zvuči li još poznatije?

Zato što se i čitava istorija nacija u Evropi takođe može posmatrati kao jedan ovakav prirodni eksperiment.

Naime, eksperimentalni uslovi bili su postavljeni formiranjem država-nacija nakon Vestfalskog mira u 17. veku, i osnaženi su pojavom ideologije nacionalizma u 18. i 19. veku.

Evropljani tada i takođe kreiraju svoje zastave, grbove i himne, ograđuju se i osvajaju teritorije, i usput izmišljaju svoje tradicije.

I kod njih se ubrzo budi i uzrujava ista ona unutargrupna pristrasnost koja je univerzalna odlika ljudske životinje, odnosno kod naših đaka petaka.

I pripadnici modernih nacija, a posebno nacionalisti, ponašaju se poput dvanaestogodišnje dece, tih Orlova i Zvečarki u kampu u nekakvoj Oklahomi.

Formiranje grupa jeste jedan od osnovnih instinkta ili nagona ljudske životinje.

Život u grupi doprinosi većoj sigurnosti, bezbednosti i uvećava nam šanse za opstanak.

Ali zašto se ljudi tada osećaju drugačije i nelagodno u prisustvu nekakvih autsajdera ili stranaca?

Uprkos lepim željama i zgodnim poslovicama, zašto ljudska bića ipak ne gledaju samo ko je kakav čovek?

Već i te kako procenjuju i kojoj on ili ona grupi pripadaju?

Evo zašto.

Nužna posledica formiranja grupa jeste da će ih biti mnogo, i da će se takmičiti za iste resurse – za izvore vode, dobro zemljište, žene i ostalo.

Pripadnici neke grupe upravo zato će favorizovati – svoju grupu.

Oni koji su se ponašali tako, preživljavali su i razmnožavali se.

I mi smo njihovi potomci ili njihova deca.

Ksenofobija nam zato dolazi prirodnije nego što to volimo da mislimo.

Kosmopolitizam i univerzalna ljudska prava su jedan napor i patnja, danas u urbanoj džungli, isto kao i u afričkoj savani pre par stotina hiljada godina.

Uostalom, isti tribalistički mehanizam na delu je i pred izazovom savremenih migranata kao mrskih Drugih.

Jer, uzeće nam zemlju i žene, zar ne?

Društvena alhemija je prosta: stvorimo grupe ili plemena – i stvorićemo ksenofobiju.

Pa čak i među fanovima Klea nasuprot fanovima Kandinskog.

Naravno, unutargrupna pristrasnost ne mora da eskalira u otvoreno neprijateljstvo među grupama.

Pa ipak, neretko se pojavljuju i osećanja moralne superiornosti, i smatranja da su članovi naše grupe pošteniji, pouzdaniji, pametniji, lepši i naprosto bolji i superiorniji u svakom smislu.

Tada se lako otklizi u prezir, gađenje, mržnju, porobljavanje, kolonijalizam ili etničko čišćenje.

Političke vođe mogu dodatno negovati i ohrabrivati ovu ksenofobiju, etnocentrizam i tribalizam, (zlo)upotrebom naše duboko ukorenjene unutargrupne pristrasnosti i identifikacije.

Svi smo mi statisti Planete majmuna koji, u lažnom gumenom kostimu, favorizuju Naše šimpanze dok preziru Njihove gorile.

Kao takvi, mi jesmo naivna i lakoverna publika za one vođe i političare koji će drugu grupu, strance ili tuđine, okriviti za sve što požele.

Međutim, uprkos ovim nepoćudnostima ljudskog uma, hajde da razumom skapiramo sledeće.

Šta su tačno veštački konstruisani Orlovi i Zvečarke u kampu za dečake u Oklahomi, ako ne podjednako veštački konstruisani – Srbi i Hrvati?

Ili muslimani i hrišćani?

Pravoslavci i katolici?

Šiiti i suniti?

Belci i crnci?

Bošnjaci?

Makedonci?

Rusi?

Amerikanci?

Rusini?

Obaloslonovačanci?

Sve su to isto i takođe Izmišljene zajednice, prema konceptu Benedikta Andersona, u socioistorijskom procesu koji je bio objasnio još Erik Hobsbaum.

Svi su oni vremenom (sedmicama ili vekovima, svejedno je) takođe gradili i pumpali svoje kolektivne identitete.

Baš kao u nekom sumanutom identitetskom kampu za decu ili na snimanju Planete majmuna u Holivudu.

Jedino što su, umesto eksperimentalnih psihologa, tvorci ovih izmišljenih zajednica bili i ostali – oni šatro ugledni nacionalni političari, istoričari i pesnici.

Oni su takođe bili izmislili naše grupe i grupne identitete, i zavadili nas jedne sa drugima usput.

Identično kao dečurliju i njihova lažna plemena u jednoj školi u prirodi.

Svi mi, a ne samo spomenuti đaci petaci, jesmo učesnici tog kvarnog istorijskog eksperimenta.

Sa krvavom zaprškom, ovako se samo mućkaju, mešaju, kuvaju i proizvode – ksenofobija i mržnja, sukobi i rat.

Aleksej Kišjuhas

https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/kako-se-pravi-ksenofobija/

Ostavite komentar: