Iz haosa na neki način rađa se red. Neko to otkrije iz novina s velikim zakašnjenjem, a neko iz bolnog iskustva na licu mesta i u toku uspostavljanja ovog reda.
Tako, na primer, nepovac o kome ću da pričam, upoznao se s novim poretkom u hodniku vagona s rezervisanim mestima, na stanici Nikolajevske pruge.
Bio je to, sve u svemu, dobroćudan čovek, i jedino što ga je izvodilo iz takta, bili su – boljševici. O boljševicima nije mogao mirno da govori. O zlatnoj valuti – mirno. O slanini – mirno. O pozorištu – mirno.
O boljševicima – slineći. Ukoliko bi se mala količina ove sline ubrizgala kuniću, mislim da bi kunić uginuo za tren oka. Dva grama bilo bi dovoljno da se otruje Buđonijev eskadron, zajedno s konjima.
Slina je nepovac imao mnogo, jer je pušio.
I kada se uspentrao u vagon sa svojim čvrstim kolerom i osvrnuo oko sebe, prezriv osmeh unakazi njegovo izražajno lice.
– Hm… vidi, molim te – progovori on… ili, bolje rečeno, ne progovori, već nekako zaškrguta poganili su, četiri godine su poganili, a sad su se setili čistoću da uvode! I radi čega je, pita se čovek, sve to trebalo upropastiti? I mislite da ja verujem u to da će njima nešto poći za rukom? Šipak. Ruski narod je neotesan. Sve će on opet zapljuvati!
I od teskobe i očajanja baci opušak na pod i zgnječi ga. I istog trena (đavo bi ga znao otkud se pojavio – kao da je s neba pao) pojavi se neko s blokom priznanica u rukama i reče, oborivši rekord iz lakoničnosti:
– Trideset miliona.
Da opisujem lice nepovca ne nameravam. Plašio sam se da ga ne udari kap.
*
Takva vam je to priča, drugovi Berlinci. A vi govorite „bolscheviki“, „bolscheviki“! Volim red.
*
Dolazim u pozorište. Odavno nisam bio. Na sve strane vise plakati „Pušenje strogo zabranjeno“. Kakvo je to čudo, razmišljam ja: ispod ovih plakata niko ne puši. Čime to može da se objasni? Objašnjenje se pojavilo veoma jednostavno, isto kao i u vagonu. Samo što je izvesna osoba s crnom bradicom – pročitavši plakat – slatko povukla dva dima, iskrsnu mlad čovek simpatičnog ali nepokolebljivog lica, i:
– Dvadeset miliona.
Negodovanju crne bradice nije bilo kraja.
Da plati nikako. Očekivao sam eksploziju od simpatičnog mladog čoveka, koji se dobroćudno igrao priznanicama. Nikakva eksplozija nije usledila, ali je iza leđa mladog čoveka, bez ikakvog znaka poteklog od njega (boljševički trikovi!), kao iz vazduha nikao milicioner. To je, nesumnjivo, bilo nešto hofmanovsko.
Milicioner ne izgovori ni reč, ne učini nijedan pokret.
Ne! Bio je to prosto otelovljeni prekor u plavom šinjelu s revolverom i pištaljkom. I crna bradica plati isto tako fantastičnom, hofmanovskom brzinom.
I tek tada se andeo-čuvar, kome je umesto krila na leđima visila omanja elegantna puška, udalji i „dobrodušan proleterski osmeh zatitra na njegovom licu“ (ovako mlade gospođice pišu revolucionarne romane).
Događaj s crnom bradicom tako se urezao u moju osetljivu dušu (sumnjam da je samo u moju), da sad, gde god da odem, pre nego što se mašim za tabakeru, uznemireno zagledam zidove – nema li na njima nekakve odštampane podvale. I vidim li plakat „Strogo zabranjeno“, koji mami ruskog čoveka da puši i pljuje, ni za živu glavu neću ni da pušim ni da pljujem.
Mihail Bulgakov
