1. Negde tokom februara – marta 1976, ako me sećanje ne vara, u svom stanu u Rue de Carros, u Bordou, u blaženoj samoći i dokolici, završio sam priču pod naslovom “Grobnica za Borisa Davidoviča”; prilika za slavlje! Sutradan, da, čini mi se to bejaše sutradan, ili kroz dva dana, još u zamahu stvaranja što ga pesnici zovu “nadahnućem”, reč koju smatram svetogrdnom, i koju bih najradije zamenio rečju koncentracija ili radost stvaranja (a to nije ništa drugo do prestanak idiosinkrazije i ironičnog odnosa prema svetu i umetnosti, prema samom sebi u krajnjem slučaju), dakle u tom stanju još prisutnog uzbuđenja i odsustva idiosinkrazije, ulazim u knjižaru čija topologija nikog možda ne zanima ali koja je meni značajna i draga (pogotovu iz ove perspektive), u knjižaru, Molat,ne više intimnu kao one male knjižare od negda, i kakvih još ima i u Bordou i u Parizu, nego u knjižaru koja već prerasta u svojevrsni provincijski FNAC, ali koja još nije monstrum kao ona u Rue de Rennes u Parizu – Vavilonska biblioteka i Lavirint istovremeno – no u kojoj su već knjige poređane po jednoj klasifikaciji, proizvoljnoj dakako, koja opasno ukida udeo slučaja i sreće. No sad svejedno. Negde tamo gde se nalaze odvojene knjige o magiji i o okultnim naukama, kakve sad cvetaju u svetu kao uvek u doba dekadencije, nalazim dakle knjigu o inkviziciji i otkrivam u sadržaju, nasumce, povest o nekom Baruhu i shvatam, na brzinu, da je taj Baruh po nečemu rođeni brat Borisa Davidoviča. Kao čovek koji odlaže čas naslade, intelektualne ili čulne, uzimam knjigu, stavljam je na stranu, prebiram po ostalim knjigama, polako, ali u nekoj vrsti groznice, u nekoj vrsti ozarenja, još pre nego što sam je čestito otvorio, još pre nego što sam shvatio da se u toj knjizi, u toj ispovesti u senci lomače, krije sledeća moja priča, razvijena metafora jedne ofucane istorijske (i političke) metafore i paralele. Odlazim sa knjigama kući, čitam ispovest Baruhovu i već znam šta ću i kako ću…
2. Dok pišem, gledam da se oduprem omamljujućoj snazi dokumenata, da se prepustim tkanju proze kojoj su “dokumenta” samo potka. Kasnije ću uneti što je potrebno uneti, proveriti što je potrebno proveriti. Pišem povest Svete Sofije kijevske, na osnovu fotografije i šturih podataka, pokušavam da oživim sliku, kao na filmu, da zamislim mužike kako grade hram Božiji “svojom krvlju i kostima”. Tekst je već gotov, liči na dokument, na istorijski izvor. A onda otkrivam – treba li reći: slučajno! – knjigu koja me dezavuiše, ne u tom smislu što raniji podaci nisu tačni ili su nedovoljni, nego u prvom redu stoga što su suviše pesnički dati, suviše “nalik na dokument” ali ne još i dokument. Upoređujem taj svoj raniji tekst o Svetoj Sofiji kijevskoj, sa ovim novim, neizmišljenim: onaj je prvi, onaj što je pisan “napamet”, poetičan i bled, sad odjednom upoređen sa ovim drugim, dokumentarnim. Svaki se nauk plaća.
3. U toj istoj priči “Mehanički lavovi”, u istom poglavlju, zapisao sam, napamet, slučajno, ime nekog ruskog slikara, bilokog i bilo koje ime, nekog slikara koji je – jedan od stotine hiljada, ovekovečio Oca Naroda, i pišem dakle Sokolov, prvo ime koje mi pada na pamet. Kasnije, u onoj istoj studiji o ruskom slikarstvu i umetnosti, u kojoj sam našao podatke o Svetoj Sofiji, otkrivam među umetnicima koji stvaraju dvadesetih i tridesetih godina, ime nekog Sokolova! Ne verujući svojim očima, proveravam podatke: I. A. Sokolov (1890), slikar i graver, zaslužni umetnik SSSR-a, itd., koji je poznat po svojim portretima, među kojima i po portretu J. V. Staljina! Đavo je opet umešao svoje prste.
4. Sedamnaestog jula ove godine javlja mi se telefonom neka nepoznata dama koja, zajedno sa svojim mužem, iz Francuske dolazi u posetu Jugoslaviji i na savet mog prijatelja glumca D. Ž. sa nostalgijom priča o našim zajedničkim beogradskim “belim noćima”. Upoznajem neka beznačajna bića, klasični francuski gošisti, koji mi pričaju ofucane francuske priče iz kojih jedino možete da shvatite ljudske gluposti. Kako bih na neki način sprečio tu bujicu banalnosti da me ne zatrpa i da me ne revoltira, pokušavam da na jedno od mogućnih pitanja svojih sagovornika odgovorim suvislo, ma koliko da je to pitanje bilo takođe konvencionalno i izvan svakog interesa po one koji to pitanje postavljaju: o čemu govori moja najnovija knjiga (kao da ih se to tiče!). Koristim dakle priliku da im pričam o svojoj knjizi kao što se pričaju priče deci, kako bi se uspavala i kako nas ne bi svojim brbljanjem i svojim pitanjima dovela do nervnog sloma. (Tom prilikom prisećam se jedne Borhesove opaske i zahvaljujući njoj, čini mi se da sam našao najbolju mogućnu definiciju razlike između romana i priče: “Roman je ono što se ne može ispričati, a priča je ono što se može ispričati.”) “Sedma priča, Madame et Monsieur, govori o jednom Francuzu, Eriou, Eduardu Eriou”, nastavljam ja da vezem kao Šeherezada, kako bi taj mučni sastanak što pre prošao. “Čuli ste za Eduarda Erioa” (slede podaci). Gospođa odmahuje glavom, gospodin pokušava da se priseti da li je čuo i, gle, odjednom, kao da se nečeg prisetio, uzima novine (le Monde) i pruža mi ih trijumfalno. Čitam naslov: “Mere Marie-Yvonne est morte”. Majka Mari-Ivon, benediktinka, preminula je 15. jula ove godine u svojoj sedamdeset i petoj godini. Pre nego što se zavetovala, bila je glumica, poznata po svojim intervencijama na televiziji i u štampi, posebno u Mondu, a povodom raznih kontroverznih religioznih sižea.
Prelećem pogledom tekst, zatim čitam dalje:
U jednoj od svojih knjiga, Pisma neverniku (Desclee et Ci. 1969) ona izražava svoju punu privrženost svima onima koji traže Boga i ne znajući, a među kojima beše najslavniji predsednik Eduard Erio. Ona je već bila objavila pre toga svoju prepisku sa Erioom, pod naslovom Eduard Erio i Bog (Casterman, 1965). Itd. Itd.
Datum je jučerašnji, 17. jul 1976.
Pročitati navedene knjige. Dopuniti u drugom izdanju belešku o Eriou.
Udeo božji u stvaralaštvu! La part de Dieu. Možda sličan onom koji je imala Sesil Sorel, pre nego što je postala sestra Mari-Ivon, i Eduard Erio dok je posmatrao melanholiju ruskog pejzaža.
Danilo Kiš
