Notes

Majakovski u velikom ratu – Kako je pesnik uhapsio generala



Priredio:  Dušan Opačić

O Vladimiru  Majakovskom  (1893-1930) znamo da je bio najveći pesnik sovjetske epohe, vodeća ličnost ruskog futurizma i avangarde. I dan danas važi za jednog od najznačajnih pisaca u istoriji ruske književnosti. Kao jedan od osnivača ruskog futurizma, godine 1912.potpisuje čuveni manifest “Šamar javnom ukusu” zajedno sa Davidom Burljukom, Aleksandarom Kručonihom i Viktorom Hlebnjikovim. Tim manifestom izvršen je radikalni zaokret u ruskoj književnosti i ostalim granama umetnosti.  Bunio se protiv ratova, socijalne i kulturne nepravde, bede, rasne i ekonomske diskriminacije, nedostatka  mira i dostojanstva u svetu. Jezikom  ulice, obraćajući se masama, uspevao je da socijalnu i političku tematiku uzdigne na nivo istinske umetnosti.  Revoluciji je pripadao impulsivno, u svaki svoj stih je verovao, bio briljantan recitator. Bio je inovator, u svoje stihove je unosio sve ono „do sada neviđeno“, ulične žargone, eksplozivan  rečnik i stepenastu formu stiha.  Sa druge strane možemo slobodno reći da se ovde radi i o jednom neobično hrabrom pesniku, ako uzmemo u obzir da je bio dugogodišnji boljševički ilegalac  više puta hapšen  i  sa robijaškim stažom.
Velika je nepoznanica uloga pesnika Majakovskog  tokom Velikog rata (1914-1918), i skoro nigde se ne pominje da je Vladimir Vladimirovič  Majakovski bio regularan vojnik Carske Rusije od 1915.godine, pa sve do Februarske revolucije (1917). Čak u svom autobigrafskom članku „Ja lično“ , u kome je obuhvatio sve značajnije događaje u svom životu, od početka Velikog rata do kraja, rat je pomenut  tek tako kao da nije toliko bitan  uz to naglasivši  da je deklarisani protivnik ratova.  Mada po svom priznanju, hteo je u rat i nije bežao od toga.
Prvi svetski rat izazvao je patriotski uzlet  mladog  pesnika Majakovskog, on je kao dobrovoljac krenuo u rat. Međutim nisu ga pustili na front  jer je kao boljševički ilegalac sa „pristojnim“ robijaškim stažom  smatran nepouzdanim od strane carske armije. Ipak posredstvom i uticajem Maksima Gorkog  tokom 1915.godine,  stupio je u vojnu službu kao regularni vojnik u auto-oklopnu jedinicu u Petrogradu.  Ruska armija je praktikovala da sve oponente carskih vlasti ne šalje na front već da ih ostavi u pozadini, verujući da će ih na taj način držati pod kontrolom. Vojnik Majakovski  je dogurao i do komandira voda (komandovao grupom koja je brojala 7 vojnika) i odlikovan srebrnim ordenom “Za pažnju” lično od General-majora Ruske imperatorske armije Petra Ivanoviča Sekretova, 31.januara,1917.godine.
Interesantno je napomenuti da je Majakovski tokom  vojne službe u ratnom stanju kršio i zakone. Objavljivao je pesme u časopisima i crtao portrete i propagandne plakate što je po zakonima bilo zabranjeno. U svojoj autobiografiji navodi: „Zavojačiše me. Sada ne želim na front. Izigravam crtača. Noću učim kod nekog inženjera da crtam auto. Sa štampanjem još gore. Vojnicima zabranjuju. Jedino Brik me veseli. Kupuje sve moje pesme po 50 kopejaka stih. Objavio „Flautu-kičmu” i „Oblak”. Oblak je ispao očerupan. Cenzura je duvala u njega. Šest stranica sve same tačke. Otada mrzim tačke. Zapete takođe.“
Vratimo se na odlikovanje „uzornog“ vojnika Majakovskog. General – major Petar Ivanovič Sekretov koji je odlikovao Majakovskog, tokom Februarske revolucije (1917) energično je odbio da preda svoj petrogradski  divizion revolucionarima , i pružao je otpor. Revolucionarima je bio neko potreban iznutra, a Majakovski je bio idealan  izbor.  U zvaničnoj biografiji generala Sekretova stoji da ga je lično Majakovski sa svojim vodom uhapsio i sproveo u Petropavlovsku tvrđavu u ćeliju broj 54. Tu je bio zatočen oko sedam meseci.


Petar Ivanovič Sekretov (1877-1935) je bio elitini oficir ruske armije ostavši  lojalan Caru Nikolaju Drugom Romanovu.  Rođen u Odesi, iz kozačke porodice. Priznati stručnjak i pionir u mehanizaciji ruske armije. Diplomirao je u Kijevu na Politehničkom institutu.  Učesnik u Rusko-japanskom ratu.  Bio je načelnik prve ruske vojne auto-škole.  Nosilac brojnih ratnih i mirnodopskih odlikovanja. U jesen 1919.godine, uspeva da emigrira u Francusku. Nastavio je da radi u automobilskoj industriji. Nekoliko godina je radio kao inspektor u tada poznatoj auto-industriji „Panhard“. Bio je predavač na vojno-tehničkom  univerzitetu u Parizu. Aktivan u Belom pokretu i osnivač biblioteke i kulturne ustanove ruske emigracije  „Kozački dom- Pariz“. Umire od napada angine pektoris  1935.godine.

Autor teksta je pisac iz Beograda

Ostavite komentar: