Anatomija Fenomena

Marina Cvetajeva – O ocu [Pisci svijeta – Cvetajeva]

(Pismo V. V. Rozanovu)

Feodosija, 8. aprila 1914. g. 3. dan Uskrsa

Dragi Vasili je Vasiljeviču,

Dan je tako radostan, takvo sunce, takav hladan vetar. Trčala sam po širokoj aleji parka, pored vitkih bagremova, vetar je mrsio moju kratku kosu, osećala sam se tako lakom, slobodnom.

Sevši za sto, uzela sam u ruku pero, i evo, još ne znam o čemu ću Vam pisati. — Ovog trenutka prišla je Alja u svome svetlo-žuto-plavokoso-kudravom kaputiću i, digavši na mene svoje ogromne svetloplave oči, rekla: „Do viđenja”, a potom, zamislivši se, uz anđeoski smešak dodala: „i-а” (oponašajući magare).

Pišem Vam o tati. Mnogo nas je voleo, smatrao da smo „nadarene, sposobne, inteligentne”, ali se užasavao zbog naše lenosti, samovolje, drskosti, ljubavi za ono što je on nazivao „ekscentričnošću” (kad mi je bilo 16 godina, ja sam zavolela Napoleona i na ikonostas umetnula njegov portre — mnogo je bilo takvih ispada!). Asji je bilo 8 godina, meni 10, kad smo otputovali u inostranstvo — mama je tada obolela od tuberkuloze pluća. U inostranstvu smo provele tri godine — mama, Asja i ja. Prve godine sve četvoro u Napulju, zatim je tata otputovao u Rusiju, Asja i ja poslate smo u Lozanu u pansion, a mama je još godinu dana ostala u Nerviju. Posle Lozane smo — mama, Asja i ja — prešle u Švarcvald. Leto smo provele s tatom. Sledeće zime Asja i ja smo učile u nemačkom pansionu u Frajburgu, mama je stanovala nedaleko od nas. U februaru se obnovio njen tuberkulozni proces (potpuno zalečen u Nerviju) i ona je otputovala u jedan švajcarski sanatorium.

Zima 1905—6. godine prošla nam je u Jalti. Bila je to poslednja mamina zima. U martu je počela da pljuje krv. Bolest, pre toga gotovo neprimetna, počela je da se razvija munjevitom brzinom. „Hoću kući, hoću da umrem u Trjohprudnoj!” (uličica gde je bila naša kuća).

Mama je umrla 5. juna 1906. godine u Tarusi, u kaluškoj guberniji, gde smo kao deca provodili svako leto. Svoju smrt je jasno predvidela: „Sad počinje agonija.”

Dan pred smrt rekla je Asji i meni: „Kad samo pomislim da će bilo kakva budala moći da vas vidi kao odrasle, a ja…” I zatim: „Žао mi je samo muzike i sunca!” Tri dana pred smrt užasno se mučila, nije mogla ni za časak da zaspi.

— Mama, pokušaj da zaspiš …

— Naspavaću se — u grobu!

Mama je bila jedinica. Njena majka, iz poljske kneževske porodice, umrla je kad joj je bilo 26 godina. Ded je ceo život posvetio mami, koja je posle majčine smrti ostala sasvim mala. Mamin život protekao je uz deda i Švajcarkinju, guvernantu — daleko od sveta, pun fantastičnih sanjarija, bolešljiv, nedetinji, uz knjige. Od sedam godina poznavala je opštu istoriju i mitologiju, buncala o herojima, divno svirala na klaviru.

Drugu decu gotovo da nije poznavala, sem devojčice koju su bili uzeli u kuću da bi joj zamenjivala sestru. A to je bilo dosta bezlično dete, i mama, iako ju je mnogo volela, bila je stalno usamljena. Svoga oca — Aleksandra Daniloviča Mejna — celog života je obožavala. I on je obožavao mamu. Posle ženine smrti — nijedna žena, nijedan susret, kako mama ne bi morala da obara oči kad odraste i sazna.

Mamina mladost, kao i detinjstvo, bila je usamljenička, bolešljiva, nemirna, duboko skrivena. Njeni omiljeni junaci bili su Valenštajn, Posart i Ludvik Bavarski. Jedne mesečne noći vozila se čamcem po Odri, reci u kojoj se on utopio. S njene ruke skliznuo je prsten — voda ga je primila — veridba s umrlim kraljem. Kada se Rubinštajn rukovao s njom, dva dana nije skidala rukavicu. Omiljeni pesnici: Hajne, Gete, Šiler, Šekspir. — Više stranih knjiga nego ruskih. Odvratnost — tipično devojačka — prema Zoli i Mopasanu, uopšte prema francuskim romanopiscima koji su joj bili tako daleki.

Duh vaspitanja — skroz-naskroz nemački. Zanos za muziku, ogroman talenat (takvo sviranje na klaviru i gitari nikad više neću čuti!), sposobnost za jezike, sjajno pamćenje, divan stil, pesme pisane na ruskom i nemačkom, sposobnost za slikarstvo.

Oholost koju su mnogi često primali kao bezosećajnost, stidijivost, uzdržanost, nedostatak srdačnosti (spoljašnji), nastrana zaljubljenost u muziku, sklonost ka melanholiji.

Kao dvanaestogodišnja devojčiča srela je mladića — zvao se Serjoža E. (Njegovo prezime ne znam, inicijali su kao u mog muža Serjože!) Bilo mu je 22 godine. Zajedno su na konjima jahali po mesečini. Kad je napunila 16 godina, shvatila je, i on je shvatio, da vole jedno drugo. No on je bio oženjen. Ded je razvod smatrao grehom. „Ti i deca — ukoliko dođu na svet — uvek ćete mi biti bliski. On za mene ne postoji.” Mama je oca previše volela i nije pristala da se u takvim okolnostima uda. Serjoža E. je otputovao nekud daleko. Punih šest godina mama je živela u čežnji za njim. Nakloni izdaleka na koncertu, dva pisma — i to je sve! — za celih šest godina. Tetka (guvernanta Švajcarkinja s kojom deda ništa nije vezivalo) obožavala je mamu, no ništa nije mogla da pomogne.

Ded je sve to onemogućio ćutanjem.

U dvadeset i drugoj godini mama se udala za tatu sa određenim ciljem da zameni majku njegovoj osiroteloj deci iz prvog braka — osmogodišnjoj Valeriji i jednogodišnjem Andre ju. Tati je tada bilo 44 godine.

Tatu je ona neizmemo volela, ali je prve dve godine u braku užasno patila zbog njegove još žive ljubavi prema prvoj ženi — V. D. Ilovajskoj.

„Mi smo se venčali nad mrtvačkim sandukom” — zapisala je mama u svom dnevniku. Mnogo se mučila i s Valerijom, trudeći se da pripitomi tu osmogodišnju devojčicu koja joj je bila sasvim strana po karakteru, a koja je obožavala svoju pokojnu majku i oštro gurala od sebe „maćehu”. Prava muka!

Mama i tata razlikovali su se u svakom pogledu. I jedno i drugo nosili su svoju ranu na srcu. Mama je imala muziku, poeziju, nostalgiju, tata — nauku. Živeli su jedno uz drugo, svako za sebe. Ali mnogo su se voleli. Mama je umrla kad joj je bilo 37 godina, osećajno nezadovoljena, nepomirena, ne pozvavši pred smrt sveštenika, iako javno ništa nije odbacivala i čak je volela crkvene obrede.

Njena izmučena duša živi u nama — samo što mi ispoljavamo ono što je ona skrivala. Njena pobuna, njeno bezumlje, njena požuda došli su u nama do krika.

Nâs je tata veoma voleo.

Kad je mama umrla, meni je bilo četrnaest godina, a Asji dvanaest. Od svoje četrnaeste do šesnaeste godine ja sam sanjala i buncala o revoluciji, u šesnaestoj sam bezumno zavolela Napoleona I i Napoleona II, celu godinu života živela sam daleko od ljudi, sama u svojoj maloj sobici i u svom ogromnom svetu.

Ali o tom razdoblju neka Vam piše Asja.

Ja hoću da Vam napišem o tati.

Umro je 30. avgusta 1913. godine od staračkog oboljenja srca, oboljenja koje se pojavilo pred kraj njegova života. Godinu dana pred smrt osetio je našu ljubav, pre toga je mnogo trpeo zbog nas, ne znajući kako s nama da postupa. Kad smo se udale, mnogo se zbog nas brinuo. Ni Serjožu, ni Borisa  nije poznavao. Serjožu je kasnije zavoleo, uvidevši njegovu želju da stekne više obrazovanje — što je za tatu bilo najvažnije. Kao ljude nije poznavao ni Serjožu, ni Borisa, uopšte nije poznavao one koje smo nas dve volele.

Alju i Andrjušu je mnogo voleo, radovao im se i, kako smo kasnije saznali, svima je o njima pričao. Ali video ih je samo kad su bili sasvim mali, kad još nisu bili napunili ni godinu dana. Kakva tuga!

Ima jedan čudan događaj. Ispričaću vam ga.

Doputovala sam u Moskvu 15. avgusta, trebalo je da izdam pod najam našu kuću (Serjožinu i moju).

Tata je bio na imanju pored Klina, gde je proveo celo leto u najboljim uslovima.

22. avgusta sreli smo se u kući u Trjohprudnoj uličici, a 23. smo se zajedno povezli u Mjurovu prodavnicu — tata je rešio da mi nešto kupi. Izabrala sam čupav plišani pled — s jedne strane mrke boje, a s druge strane zlatan. Tata je bio neobično mio i srdačan.

Kad smo prelazili preko Pozorišnog trga koji se sav prelivao od cveća, on je odjednom zastao i, pokazavši rukom na bokor trandafila, neobično tužno rekao: „А sećaš se, kod nas u letnjikovcu su rasli trandafili?”

Meni se srce steglo. Htela sam da ga ispratim do stanice, no on nije dao: „Zašto? Zašto? Ja moram još da svratim u muzej.”

„Gospode, a da nije ovo poslednji put?” — pomislila sam i, da bih odagnala tu misao, najavila sam dan — 29. avgust — kada ćemo Asja i ja doputovati k njemu u letnjikovac.

Bože moj, srce mi se čepa!

27. noću dovezli su ga gotovo umirućeg iz letnjikovca. Lekar nam je rekao da sedamdeset i pet posto bolesnika ne bi izdržalo takav put. Nisam ga prepoznala kad sam stupila u sobu: lice belo kao krpa, izmoždeno. Primio me je veoma srdačno, uopšte je sve vreme bio ljubazan i blag. Raspitivao se o kući, isprekidanim glasom izdiktirao je pismo jednom mlađem čoveku — jednom od svojih dragih saradnika na poslu. Uopšte je sve vreme govorio, iako je trebalo da ne izusti ni reči. Govorio je o Serjoži, o njegovim studijama, o njegovom zdravlju, o Alji, o Andrjusi — „hoću da zaradim za svako od njih po deset hiljada” — o svojoj bolesti je govorio kako su je „lekari naduvali”, i pravio je planove o budućim predavanjima. Nešto je rekao o muzeju, a na Asjino pitanje objasnio je: „Da, Rumjancevski muzej, iz koga su me oterali!”

Živeo je još dva i po dana. Stalno je govorio o najobičnijim stvarima, molio nas da idemo na spavanje, da se ne zamaramo, raspitivao o vremenu. Ja sam nešto pričala o feodosijskom zamku.

— Sada je prošlo vreme feudalnih zamkova — nastalo je vreme radnih ljudi.

Dvadeset i četiri časa — a možda i manje — рге smrti upitao me je: „А kako … tvoj… onaj… pled?”

Gospode!

Poslednjeg dana bio je gotovo bez svesti. Umro je u 13 časova i 45 minuta. Andrej i ja bili smo u njegovoj sobi. Gušio se, jedva je gutao vazduh, iz minuta u minut po dobrih dvadeset sekundi uopšte nije disao. Dah mu je bio isprekidan i strašno glasan: „Ah! Ah!”

Od prvog do poslednjeg trenutka nijednom nije progovorio o mogućoj smrti. Umro je bez sveštenika. Zato mislimo da stvarno nije znao da umire — jer je bio pobožan. — Ne, to je tajna. Nikad više nećemo saznati da li je osećao smrt ili nije.

Njegova smrt je za mene bila nešto iznenađujuće: tihi heroizam — on, tako skroman! Gospode, dođe mi da i sad plačem.

Svi mi: Valerija, Andrej, Asja i ja nekim čudom smo tih poslednjih dana bili uz njega: Valerija je slučajno doputovala iz inostranstva, ja slučajno iz Koktebela (da izdam kuću pod zakup), Asja  slučajno iz voronješke gubernije, Andrej slučajno iz lova.

U mrtvačkom kovčegu tata je imao prekrasno, svetio lice.

Nekoliko dana uoči njegove smrti rasprsli su se: 1. stakleni ormar, 2. njegov fenjer koji mu je stalno — već 30 godina — visio u kabinetu, 3. dve lampe, 4. čaša. Bio je to neki neprekidni zveket i prskanje stakla.

Ja sam se još uvek, ne verujući, tešila da se to dešava „na sreću”. Sve — pre njegove bolesti.

Evo, završavam. Volite Asju i mene, mi Vâs nežno, nežno volimo. Neko mi je govorio kako Vi volite da postavljate „nepristojna pitanja”. Ne postavljajte ih, moraće oštro da se odgovara, uslediće uvrede, i svima će biti žao.

Pročitala sam Vaše „Ljude mesečine”, meni je to tuđe, neprijateljsko, dok ste u „Usamljenosti” drugačiji, meni dragi, rođeni, sasvim naši. Budite s nama takvi, i ne postavljajte „pitanjâ” na koja se ne može odgovarati.

— Čemu? Neka na njih odgovaraju drugi!

„Opalo lišće” sam kupila. Baš dobro što je s fotografijama!

I mi ćemo Vama poslati svoje fotografije.

Dragi, dragi Vasilije Vasiljeviču, sada je suton. Još razlikujem slova na hartiji. Na prozoru je veliki buket divljih lalâ. Kroz otvoreno okno za provetravanje ulazi vetar i pomera kosu na mome čelu. Sama sam kod kuće. Uskoro će stići Serjoža. Kupili smo „Opalo lišće”, a kad se vidimo, napisaćete nam posvetu. Molim Vas, ne ljutite se što od svih Vaših knjiga poznajemo samo „Usamljenost” — ta zar smo mi publika? Asja, na primer, još nije pročitala „Don Kihota” a tek ovog leta je pročitala „Junaka našeg doba”, mada je o njemu pisala zadaće u gimnaziji.

Ima nešto dirljivo: direktor ovdašnje muške gimnazije mnogo Vas voli — njegova knjiga od koje se ne odvaja jeste Vaša analiza Velikog Inkvizitora. Čak i u ovakvoj dalekoj zabiti kao što je Feodosija,  Vâs mnogi znaju — zaista. Počela sam čitati Vašu knjigu o Italiji — divota.

Uopšte: Vi možete da napišete nešto odvratno (Vaši „Ljudi mesečine”), ali nikad — nedarovito. Vi ste zadivljujuće mudri i genijalno osećajni. Na primer, Vaše „ne srdite se” s crticama. Gospode, meni i Asji suze su navrle na oči kad smo ugledale te crtice.

— Marina, on ih je sâm stavio!

Samo zbog takvih stvari ja mogu da plačem.

— Ah, smešno! Nedavno mi neko pokazuje dva lika u časopisu, zaklonivši potpise.

„Ко je ovo? Kakav je po karakteru, ko bi morao da bude?”

— Direktor gimnazije — u svakom slučaju pedagog. Čovek suh, lukav …

Ruka ispod fotografije se sklanja.

Svi unaokolo se smeju.

Čitam: „Vasilij Vasiljevič Rozanov”!

Tog trenutka Asja se naginje i ljubi fotografiju.

Oko nas neuzdržljiv smeh.

Pošaljite nam svoje fotografije — neizostavno! — neizostavno s potpisima, i neizostavno dve.

Jer njih nije teško „pakovati” — (Ah, saosećam s Vama, grozno je slati poštom knjige! Pravi košmar!)

Ali valja da završim. Želim Vam sve najbolje. Čvrsto Vam stežem obe ruke. Hoćete li biti u Moskvi na zimu? Asja namerava da na jesen pođe u Pariz i da ostane celu zimu, a možda i celu godinu. Serjoža i ja bićemo u Moskvi. Pišite!

M. E.

P. S. Odjednom mi je palo na um kako bi ružno bilo da Vam za Uskrs pošaljem posetnicu kao čestitku!

Marina Cvetajeva

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.