Fernando Pesoa
IZ “KNJIGE NESPOKOJA”
*
Zavidim – mada ne znam ni da li zaista zavidim – onima čija se biografija može napisati, ili koji mogu sami da je napišu.
U ovim nepovezanim utiscima, među kojima ne postoji ni želja za povezanošću, pripovedam, ravnodušno, svoj životopis bez događaja, svoju povest bez života. To su moje “Ispovesti”, a ako u njima ne kazujem ništa, to je zato što nemam šta da kažem. Šta iko može da ispriča što bi bilo iole vredno ili korisno?
Ono što nam se desilo, ili se desilo svima ili samo nama; u prvom slučaju, ne predstavlja nikakvu novinu, u drugom, ostaje nerazumljivo. Ako pišem ono što osećam, činim to zato da bih smanjio groznicu osećanja. Ono što ispovedam nema značaja, jer ništa nema značaja. Stvaram slike od onog što osećam.
Puštam na volju svojim doživljajima. Savršeno razumem žene koje vezu od muke ili pletu jer postoji život. Moja stara tetka otvarala je pasijans u beskrajnim večerima. Ove ispovesti osećanja, to su moji pasijansi. Ne tumačim ih, kao oni koji iz karata gataju sudbinu. Ne odgonetam njihov smisao, jer u pasijansu karte, pravo govoreći, nemaju nikakvu vrednost. Odmotavam se kao kakvo šareno klupko, ili pak pravim od sebe figure od konca, poput onih koje deca prepliću između raširenih prstiju i prebacuju jedno drugom, s ruke na ruku. Jedino vodim računa da palac ne ispusti nit koju drži. Onda okrenem ruku i slika se menja. I počinjem sve iznova.
Živeti znači plesti čarapu namenjenu drugima. Ali, dok je pletemo, misao je slobodna i svi začarani kraljevići mogu da šetaju po svojim vrtovima, između dve petlje izvučene iglom od slonovače sa zakrivljenim vrhom. Pletivo stvari… Razmaci…
Ništa…
Uostalom, šta mogu da pružim od sebe? Stravičnu žestinu svojih doživljaja, i duboku svest o svojim osećanjima… Oštru inteleginciju koja me uništava i nezajažljivu snagu snova kojima se zabavljam u dokolici… Jednu mrtvu volju i misao koja je ljuljuška, kao živog sina… Da, pletivo…
*
Znajući koliko najsitnije stvari s neverovatnom lakoćom umeju da me muče, namerno izbegavam svaki dodir sa najsitnijim stvarima. Onaj ko pati, kao što patim ja, zato što je neki oblak namah zaklonio sunce, kako ne bi patio zbog tame večno oblačnog dana svoga postojanja?
Moja osama nije potraga za srećom, jer nemam smelosti da je tražim, niti za spokojstvom, jer njega niko ne može da nađe, osim ako ga nikad nije ni izgubio – već za snom, iščeznućem, skromnim povlačenjem.
Četiri zida moje sirotinjske izbe predstavljaju za mene, u isto vreme, i ćeliju i daljinu, i postelju i mrtvački sanduk. Moji najsrećniji trenuci su oni u kojima ne mislim ništa, ne želim ništa, pa čak i ne sanjam, utonuo u neku biljnu letargičnost, kao prosta mahovina što raste na površini života. Uživam bez gorčine u apsurdnoj svesti da nisam ništa, u preuranjenom ukusu smrti i iščeznuća.
Nikad nisam imao nikoga koga bih mogao nazvati “Učiteljem”.
Nijedan Hristos nije umro za mene. Nijedan Buda mi nije pokazao put. S visova mojih snova nikad mi se nije ukazao nijedan Apolon ili Atina da mi osvetle dušu.
*
Sve me zamara, čak i ono što me ne zamara. Moja je radost jednako bolna kao i moja bol.
Šta bih dao da sam dete koje pušta lađice od papira po ribnjaku na majuru, ispod seoskog venjaka čiji prepleti bacaju šahovska polja svetlosti i zelene senke po tamnim odsjajima plitke vode.
Između mene i života stoji tanko staklo. Ma koliko da jasno vidim i razumem život, ne mogu da ga dotaknem. Da racionalizujem svoju tugu? Čemu, ako je rasuđivanje napor, a onaj ko je tužan ne može da se napreže.
Ne odričem se čak ni onih banalnih životnih gestova kojih bih silno želeo da se odreknem. Odricanje je napor, a u mojoj duši ne postoji nijedan deo koji bi mogao da se napregne.
Koliko sam samo puta patio što nisam kočijaš onih kola, vozač onog tramvaja, bilo koji najobičniji Drugi, nasumično odabran, čiji me život, zato što nije moj, mami neodoljivom željom, samim tim što je tuđ.
Ne bih se tada užasavao života kao neke Stvari. Poimanje života kao nedeljive Celine ne bi pritiskalo ramena mog načina mišljenja.
Moji snovi su glupo utočište, besmislena zaštita, kao kišobran protiv groma.
Tako sam bezvoljan, tako jadan i bedan, mlitav i nepreduzimljiv.
Ma koliko duboko zalazio u sebe, sve staze mog sna odvešće me do proplanka teskobe.
Čak i ja, koji toliko mnogo sanjam, poznajem trenutke kad mi san izmiče. Tada mi se stvari ukazuju jasno. Rasprši se magla koja me obavija i sve njihove vidljive ivice pozleđuju telo moje duše. Sve oštrine koje vidim ranjavaju me time što znam da su oštre. Svi vidljivi tereti predmeta pritiskaju mi dušu.
Moj život je takav kao da su me njime isprebijali.
*
Ako već možemo smatrati da je ovaj svet obmana i utvara, onda možemo smatrati i da je sve ono što nam se događa jedan san, stvar koja se pretvarala da postoji jer smo mi spavali. I tada se javlja u nama jedna tanana i duboka ravnodušnost prema svim porazima i nedaćama života. Oni koji su umrli zamakli su za neki ugao, i zato ih više ne vidimo; oni koji pate promiču ispred nas kao neki košmar, ukoliko osećamo, ili kao kakvo neprijatno sanjarenje, ukoliko mislimo. I naša patnja neće biti ništa više od te beznačajne sitnice. Na ovom svetu spavamo na levoj strani i čujemo u snu prigušeno postojanje srca.
Ništa više… Malo sunca, malo povetarca, dva-tri drveta što ublažavaju razdaljinu, želja za srećom, žalost što dani prolaze, znanje uvek nepouzdano i istina koju vazda treba otkrivati…Ništa više, ništa više… Da, ništa više…
*
Gde je Bog, čak i ako ne postoji? Hoću da se molim i da plačem, da se pokajem zbog zločina koje nisam počinio, da uživam u oproštaju kao u milovanju koje se baš ne bi moglo nazvati materinskim.
Jedno krilo za plakanje, ali jedno ogromno krilo, bez oblika, prostrano kao letnja noć, a ipak blisko, toplo, žensko, kraj bilo kakvog ognjišta… Da mogu tamo da isplačem boli nepojamne, promašaje koje čak ne umem ni da imenujem, nežnosti prema stvarima nepostojećim, i velike nedoumice pune jeze u pogledu ne znam kakve budućnosti…
Jedno novo detinjstvo, jedna dadilja ponovo stara i krevetac u kome uvek uspevam da zaspim, uz priče što me uljuljkuju, mada ih jedva i slušam, s mlakom pažnjom, priče pune opasnosti koje prodiru u dečiju kosu zlatnu kao žito… I sve to gorostasno, večno, konačno za sva vremena, poput jedinstvenog Božijeg stasa, tamo u tužnom i sanjivom dnu krajnje stvarnosti stvari…
Jedno naručje ili kolevka ili topla ruka oko moga vrata…
Neki glas što tiho pevuši i izgleda da hoće da me rasplače… Pucketanje vatre na ognjištu… Vrućina usred zime… Tromo lutanje moje svesti… A potom, bez zvuka, miran san u ogromnom prostoru, kao mesec koji klizi između zvezda…
Kad ostavim na stranu svoja mudrovanja i spremim u jedan ćošak, s pažnjom punom nežnosti – sa željom da ih izljubim –moje igračke, reči, slike, rečenice – ostajem tako mali i krotak, tako sam u jednoj tako velikoj i tužnoj sobi, tako duboko tužnoj!…
Uostalom, ko sam ja, kada se ne igram? Jadno siroče, ostavljeno na ulicama čulnih utisaka, koje cvokoće od studeni na uglovima Stvarnosti, primorano da spava na stepenicama Tuge i da jede hleb koji mu Uobrazilja udeli. Jednom ocu znam ime; rekoše mi da se zove Bog, ali mi to ime ništa ne kazuje. Ponekad, noću, kad osetim da sam sam, dozivam ga, i plačem, i naprežem se da stvorim jednu predstavu o njemu koju bih mogao da volim… Ali onda pomislim da ga ne poznajem, da možda on i nije takav, da možda nikad on i nije bio otac moje duše…
Kad li će se sve to svršiti, ove ulice kojima vučem svoju bedu, ove stepenice na kojima se šćućurila moja hladnoća, gde osećam ruke noći kako se zavlače u moje prnje? Ako jednoga dana Bog ipak dođe po mene i odvede me domu svome i pruži mi toplinu i privrženost… Ponekad razmišljam o tome i plačem od radosti pri pomisli da mogu o tome da mislim… Ali vetar se vuče niz ulicu i lišće pada na pločnik… Podižem oči i vidim zvezde koje nemaju nikakav smisao… I od svega ostajem samo ja, siroto napušteno dete koje nijedna ljubav ne želi da usvoji i nijedno prijateljstvo ne traži za druga u igri.
Hladno mi je, isuviše. Tako sam umoran u svojoj napuštenosti.
O, Vetre, idi nađi moju Majku. Odvedi me usred Noći, u kuću koju nisam upoznao…Pruži mi ponovo, Tišino, moju dadilju, i moju kolevku, i moju uspavanku kojom sam se uspavljivao.
*
Evo me u jednom danu kada me tišti, kao ulaz u tamnicu, jednoličnost svega. Jednoličnost svega, međutim, nije ništa drugo nego moja vlastita jednoličnost. Svako lice, čak i nečije koje smo videli juče, danas je drugo, jer danas nije juče. Svaki dan je onaj dan koji jeste, i nikad nije bilo drugog istog na svetu.
Želja mi je da pobegnem. Da pobegnem od onog što poznajem, da pobegnem od onog što je moje, da pobegnem od onog što volim.
Želim da odem – ali ne u nemoguće Indije niti na velika ostrva na Jugu svega, već na bilo koje mesto – selo ili pustaru – čija je suština u tome što nije “ovo” mesto. Hoću da više ne viđam ova lica, ove navike i ove dane. Hoću da se odmaram, dalek i tuđ, od svog urođenog pretvaranja. Hoću da osetim san koji mi dolazi kao život a ne kao počinak. Jedna koliba na obali mora, pa čak i pećina u nekoj planinskoj vrleti, mogu to da mi pruže.
Ropstvo je zakon života, i drugog zakona nema, jer ovaj mora da se poštuje bez mogućnosti pobune ili bekstva. Jedni se rađaju kao robovi, drugi postaju robovi, a nekima je ropstvo dato.
Kukavička ljubav koju svi gajimo prema slobodi, pravi je pokazatelj težine tereta našeg ropstva. Čak i ja koji sam maločas rekao da čeznem za kolibom ili pećinom gde bih bio oslobođen od jednoličnosti svega, koja je zapravo moja sopstvena jednoličnost, da li bih se usudio da odem u tu kolibu ili pećinu, znajući pouzdano da će ta jednoličnost, budući da je deo mene, uvek i svuda da me prati? Čak i ja, koji se gušim tamo gde jesam i zato što jesam, gde bih disao bolje, ako je bolest u mojim plućima a ne u stvarima koje me okružuju? Čak i meni koji silno žudim za čistim suncem i širokim poljima, za pogledom na more i otvorenim vidikom, ko može da jemči da ću se navići na novi krevet ili na hranu, ili da neću morati da silazim osam krakova stepeništa do ulice, da neću ući u trafiku na ćošku niti razmenjivati pozdrave s dokonim berberinom?
Sve što nas okružuje postaje deo nas, uvlači nam se pod kožu i u život, a pljuvačka velikog Pauka neosetno nas vezuje za ono što je blizu, prikiva nas za laku postelju spore smrti, koja se njiše na vetru. Sve je mi, i mi smo sve; ali čemu to, ako je sve ništa? Jedan zrak sunca, neki oblak čija nagla senka svedoči o njegovom prolasku, povetarac što se diže, tišina koja nastupi kad vetar utihne, poneko lice, poneki glas, slučajni smeh onih koji razgovaraju, a zatim noć iz koje izranjaju, bez ikakvog smisla, slomljeni hijeroglifi zvezda.
Prevela s portugalskog Jasmina Nešković
BELEŠKA UZ PREVOD
Fernando Pesoa ostavio je iza sebe rukopisnu zaostavštinu gotovo neiscrpnog obima i žanrovske raznovrsnosti, koja ni do danas, sedamdeset godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjena. Opsednut žudnjom da bude “mnogostruk kao svemir” i “oseti sve na sve moguće načine” ovaj pesnik paradoksa, protivrečnosti i kontrasta stvorio je u svom duhu mnoštvo samostalnih poetičkih glasova, “heteronima”, različitih pogleda na svet i poetičkih opredeljenja. Od 1942. godine, kada je započelo sistematsko priređivanje i objavljivanje pesnikovih sabranih dela, koja danas broje preko trideset tomova, Pesoa kao da neprestano priređuje nova iznenađenja svojim tumačima i čitaocima. Iz već legendarnog drvenog sanduka, jedne od najdragocenijih relikvija portugalske književnosti, gde je pisac godinama odlagao i čuvao sve svoje rukopise, izlaze, kao iz neke čarobne kutije, novi heteronimi i nova svedočanstva o najrazličitijim vidovima Pesoinog literarnog stvaralaštva.
Poslednje takvo veliko “otkriće” dogodilo se 1982. godine, kada je prvi put objavljena Knjiga nespokoja, monološki roman u formi intimnog dnevnika, koji je Pesoa, u fragmentima (a ima ih preko pet stotina), pisao od 1913. pa do kraja života. Fiktivni autor ove fiktivne “autobiografije bez događaja” zove se Bernardo Soareš, a Pesoa ga je zamislio kao jednog anonimnog knjigovođu iz grada Lisabona, “čoveka bez svojstava” koji živi svoju jednoličnu svakodnevicu samo zato da bi pisanjem svedočio o nemogućnosti življenja.
“U večno oblačnom danu svog postojanja”, Soareš sa prozora svoje kancelarije, kao sa neke osmatračnice, posmatra život koji ne može (i ne želi) da dotakne, a prizor spoljašnjeg sveta za njega postoji samo kao unutrašnja, onirička i transcedentna realnost.
Soareš, sanjar koji pati od nesanice, samotnjak koji razume osećanjima i oseća inteligencijom, ispisuje hroniku svog nespokoja, ispovedajući svoju veru u nemogućnost egzistencijalnog ostvarenja, i žudnju za jedinim mogućim smirenjem – povratkom u ništavilo nepostojanja.
J. Nešković
