Treći po redu od deset tekstova Zapovesti
Moja treća zapovest: Šta o životu da kažem? Zavidna mu je
dužina.
Jedino s tugom osećam solidarnost.
Ali sve dok mi usta ne ispuni prašina,
iz njih će se čuti samo zahvalnost.
Sreća i tuga su apsolutno neizbežne. Baš kao ljubav i smrt. I podjednako
neopisive, mada se uporno trudimo da ih stavimo na papir, svesni da je muzika u
tome daleko delotvornija od reči. Najprodornija emocija koju je umetnost uspela
da mi prenese jeste numera Čan-Čan veterana kubanske estrade iz kluba „Buena
Vista“. A radilo se o stihovima:
Iz Alto Adra putujem u Marakan,
Stižem u Kueto i krećem u Majar.
Ostalo je otišlo u rezonancu, koja je u zanemeloj duši podigla buru sreće.
Sa tugom je isti slučaj, samo na drugi način. Stojeći jedna uz drugu, kao u
poslovici, one se čine simetrične. U stvari, to je tobožnja antiteza, jer ih
međusobno ponajpre razlikuje trajanje. Sreću obično spoznajemo tek kada je
gubimo. A tugu ne možemo da ne primetimo – naleže na srce, kljuje u stomaku i
stoji pod grlom. Trajanje tuge određuje njena fiziologija.
– Svaka je patnja – govorili su stari Grci – ili podnošljiva ili kratka.
U trećem slučaju priznavali su samoubistvo, ali tek kada iz života više nije
bilo moguće iscediti ni jednu jedinu radost.
Situacija postaje beznadežna kada se priviknemo na tugu, smatrajući je ljudskim
usudom, građanskom dužnošću i nacionalnom idejom.
– Skijaš? – pitao sam svog moskovskog prijatelja, primetivši skije u njegovom
predsoblju.
– Ma kakvi! – obrecnuo se – zar ne znaš šta nam rade, počev još od perestrojke.
Kako da ne znam. Štaviše, ne verujem da je „čovek stvoren za sreću, kao ptica
za let“. Recite to, uostalom, pingvinu. Čak ne verujem da je čovek uopšte
stvoren. Ali uporno smatram vaskoliki svet divnim – praktično sav i bezmalo
svugde.
Načelno ne razlikujući šumu od vrta, pejzaž od slike i planinu od hrama, sklon
sam da imam poverenja u svaku neživu prirodu. Ono odvratno se u njoj sreće
izuzetno retko i može se korigovati tačkom gledišta. U praskozorje čak i
Čerjomuški mogu da vas oduševe.
Stvar je, mislim, u tome da se tuga krije iznutra, a radost se gomila spolja.
Tuga čini život nepodnošljivim tako što spušta gvozdenu zavesu i smeta radosti
da spasonosno grune. Sprečena da se izbavi od patnje, radost se smešta kraj
tuge, kao neka ljupka bolničarka sa smislom za humor. Otprilike tako zamišljam
anđela.
Kao i svako teološko umovanje, angelična hipoteza je besmislena ukoliko ne
donosi praktičnu korist. Umetnost je ta što postoji radi umetnosti, a
metafizika mora biti delatna, i to – u odnosu na mene. Zato sam, dočekavši
popriličan udarac, proverio teoriju praksom. U detinjstvu je u takvim
slučajevima bila dovoljna mama, u školi – drugovi, kasnije – votka. A sada sam morao
da mobilišem sve resurse.
Da bi se našao tračak svetlosti u mraku, treba iz crnog sukna izvući makar
jednu jedincatu šarenu nit. Uvek je ima, treba je samo uočiti. Kao svaki
totalitarni režim, tuga se izdaje za isključivog gospodara života. Ali vi i ja
znamo da se svaka vlast samo sama sebi čini apsolutnom. Izlaz je u neobaveznom,
drugačijem, nesrodnom. Zna se da su preteške 1937. godine, da bi preživeli,
mnogi igrali šah.
Isprobavši sve moguće, zaustavio sam se na svemu što naiđe. Tuga je jedna, a radosti,
makar bile i male, bezbrojne su. U suštini, zadovoljstvo može da pričini i trn
– kada ga izvučeš. Ali češće sam se snalazio sasvim banalnim sredstvima:
omiljena stranica, stari film, domaći boršč. Noću je u obzir dolazio mesec,
danju – oblaci, s proleća – povetarac. Znajući iz iskustva da se tuga ne deli,
nastojao sam da je izolujem, okruživši je sitnim radostima, kao kralja
pešacima. Da bih imao uvid u svoj arsenal, palo mi je na pamet da svakodnevno
unosim u stoni kalendar radost koja je bila posebna.
Nije prošlo dva dana a umro mi je otac, od koga tako nešto uopšte nismo
očekivali. Nisam znao šta da upišem u kalendar, sve dok se nisam setio kineskog
mudraca, koga je car zamolio da sentencijom ukrasi novi dvorac.
– Deda je umro, otac je umro, sin je umro – vešto je ispisivao kičicom mudrac.
– Šta je tu lepo? – razderao se car, zureći na upropašteni zid.
– Redosled – hladno odgovori mudri muž. – Složićeš se da bi obrnuto bilo gore.
Otac je, dodajem, umro u svom krevetu, radujući se životu. To znam jer sam,
kada su ga odneli, pod njegovim jastukom našao tom Iljfa i Petrova.
Josif Brodski
S ruskog prevela Draginja Ramadanski
