Juče ujutru u Tverskoj ugledao sam dečaka. Za njim je hodala grupa zabezeknutih građana muškog i ženskog pola, razjapljenih usta, i vukla se čitava povorka praznih kočija, kao za pokojnikom.
Iz tramvaja br. 6, koji je dolazio u susret, naginjali su se putnici i prstom upirali u dečaka. Neću da tvrdim, ali meni se učinilo da je prodavačica jabuka kraj kuće br. 73 zajecala od sreće, a šofer, zablenuvši se, naglo skrenuo i zamalo što nije završio u miliciji.
Tek pošto sam dobro protrljao oči, shvatio sam u čemu je stvar.
Na dečakovom stomaku nije visio sandučić s karamelama od saharina, i dečak nije urlao divljim glasom:
– „Poslaničke“! „Java“!! „Mursal“!!! Novinetačkaribajusvakog!…
Dečak nije drugom dečaku iz ruku otimao zgnječene limunove, i nije ga šutirao. Dečak nije držao cigaretu u ustima… Dečak nije psovao na pasja usta.
Dečak nije ulazio u tramvaj u drečavim prnjama i nije unjkao, pritvorno prelećući pogledom preko sitih lica špekulanata:
– Ude-lite… Hrista radi…
Ne, građani. Ovaj izuzetan dečak, kojeg sam prvi put sreo, hodao je dostojanstveno se klateći, bez žurbe, s prekrasnom mekom šapkom, a na licu su mu se ogledale sve one vrline kakve samo mogu da krase dečaka od 11-12 godina.
Ne, nije to bio dečak. Bio je to pravi-pravcati heruvim u toplim rukavicama i valjenkama. A na leđima heruvima visila je t-o-r-b-a, iz koje je virio krajičak umazane zbirke zadataka.
Dečak je išao u školu prvog stepena da u-č-i.
Toliko. Tačka.
Mihail Bulgakov
