Nebo sivo

Nebo je bilo potpuno sivo i opsovao je smog i taj grad i šta radi tu zar nije bolje da je ostao da živi na moru, već je sedam godina tu, i šta, kakve su to laži o prednostima velikog grada, da, pozorišta opera i baleti, a on iz automobila u kancelariju, iz kancelarije u automobil, uveče se bori da ne gleda televiziju nego da čita, a ne može da čita, ne shvata rečenice, televizija ga ne tjera da razmišlja, pusti neki talk show ili reality program, i šta, gleda ko koga kako, sluša kako ljudi psuju ili pokušavaju jedno drugo da povedu u krevet, čisto onako, bez nekog posebnog razloga, eto, razlog nije potreban, ne postoje utopije ni velike istine, niti bilo šta što nas može odvojiti od ekrana, tako se pomirio sa situacijom i sa tim sivim nebom, sivo, pa šta, i to je nešto, govorio je, bolje nego bijelo nebo ili crno, ovako je dobro, ni tamo ni ovamo, srednji put, blagodarim i sve tako i sve super.

Tako je počeo da gleda nebo. Izjutra, ustane, januar, minus deset, razmišlja da li će auto da startuje, ili će, kao i juče, morati taksijem na posao, ne smije da zakasni, odmah mu se odbija od plate, i tu se ne radi toliko o novcu, koliko ga je sramota da zakasni, u našoj firmi, niko, ali niko ne kasni, govori direktor na godišnjem prijemu, u našoj firmi kada je posao u pitanju ljudi odlažu godišnje odmore, govori direktor, dijeli zaslužnima nagrade, onda svi tapšu, oko sebe vidi važna lica, odijela i žene u skupim haljinama, nazre u prozoru i svoj lik, isti je, ozbiljan, svečan, njegove oči koje govore, uspio sam, ja i ovi ovdje ljudi smo uspjeli, i opet aplauz i njegovo ime izgovore i on dolazi do direktora, prima kovertu i lak poljubac u obraz, čuju se zvuci tanga, na scenu izlaze tri para, igraju, ljudi na njih ne obraćaju pažnju, stvaraju se grupe, uz zvuk kucanja čaša počinje razgovor i osmjesi na sve strane.

Vraća se kući, pogleda u nebo i ne vidi nijednu zvijezdu. Strašno, pomisli, ovo baš i nije uobičajeno.
I tako cijeli januar i februar, sedmog dana marta rekao je koleginici:
–          Zar ti nije čudno nebo – pogledaj, sivo je svakog dana.
–          Pa šta – rekla je koleginica – ko još ima vremena da gleda nebo. Nego, jesi li čuo da će unapređenje dobiti troje iz našeg tima? Da ne znaš nešto o tome? Mislim da ću biti među njima. Ali i ti. Govore, nagrađeni na prošloj godišnjici, iz svih timova.
–          Da, nijesmo se uspavali.
–          Da, još bolje radimo.

Prvog aprila se probudio, podigao roletnu,  nebo je bilo sivo. Nešto nije u redu, opet je pomislio.
Pitao je prodavačicu dok je kupovao integralni hljeb:
–          Jeste li primijetili da je neki sivi oblak iznad grada, da uopšte sunce, niti plavo nebo ne vidimo evo od nove godine.
–          Pa uvijek je sivo – rekla je prodavačica.
–          Sledeći – pogledala ga je i slegla ramenima.

Skupio je hrabrosti i otišao kod direktora.
–          Dva dana slobodnog?
Direktor se nije namrštio, direktor se nije zapanjio, direktor se nasmiješio, potapšao ga po ramenu, rekao:
–          Naravno, naravno, i tri ako treba, vi ste jedan od naših najboljih radnika.

Auto je startovao i krenuo ka moru, nebo je bilo sivo, nije se mijenjalo.
Kada je nakon šest sati vožnje stigao na more, talasi i kiša.
Pitao je ljude:
–          Je li ikada nebo plavo?
Rekli su:
–          Naravno, zar može drugačije biti?

Onda je sjedio u kafani, pio vino i gledao u nebo, kiša je prestala.
Otišao je u hotelsku sobu, legao u krevet, kroz prozor je vidio parče sivog neba.
Zaspao je.

Napolju se razvedrilo i sunce se pojavilo.

Kada se probudio, ustao je, izašao na terasu i vidio modro more i sivo nebo.

Djeca su se igrala na plaži, jedna djevojka je puštala zmaja.

Nebo je uvijek bilo ovako sivo – pomislio je.
I glup sam kad sam mislio da je na moru drugačije.
Svuda je isto.

Startovao je auto i krenuo, čeka ga šest sati vožnje.

Iza njega je ostala plaža, djeca, i djevojka koja je puštala zmaja, gore, ka suncu i visokom, plavom nebu.