Djelovi iz razgovora koji je sa Sioranom vodio Hans-Jürgen Heinrichs
Prema jednoj uporno ponavljanoj legendi Cioran je živeo postrani od sveta, bez veze s njim. I premda je u Francuskoj odbijao intervjue, ipak ih je dao mnogo, ali isključivo u inostranstvu. Pre tri godine Gallimard je objavio više od tri stotine stranica razgovora tog “velikog pustinjaka” s američkim, španjolskim i nemačkim novinarima i piscima. Cioran, naime, nije odbijao govoriti o svom delu, ali je, zbog prilično proturečnih razloga, tu mogućnost ostavljao samo stranim publikacijama. Svaki, ili gotovo svaki mesec otkrivamo tako nove razgovore. Intervju koji je 1983. u Parizu, ali na nemačkom, napravio s njim Hans-Jürgen Heinrichs, i iz koga donosimo delove grupisane po temama, bez sumnje je jedan od onih u kojima Cioran ide najdalje u analizi svoga dela i svojih temeljnih pozicija. U njemu ćemo naći ne samo objašnjenja o njegovoj proturečnoj vezi s francuskim jezikom i njegovim korenima, nego i nedvosmislene izjave o njegovu odijanju etiketa koje su mu prilepili. Izjašnjavajući se protiv nihilizma i pesimizma, za koje tvrdi da imaju karakter “školskih kategorija”, Cioran se ovde pokazuje pre svega kao pravi mislilac antidogmatizma. Dok čitamo taj dugi razgovor, slika autora Silogizama gorčine koja se pojavljuje pred nama nije slika onog pesnika ništavila i samoubistva koga ustrajno ponavljanim klišejima slave njegovi lažni obožavatelji i književni leksikoni, nego slika čoveka koji je samo pokušavao, kako u svom životu tako i u svom delu, biti sve bliži svojim prvim doživljajima, razvijati se što bliže vlastitoj naravi. To znači: pre svega skeptik, gotovo pragmatik, koji odbacuje sve apriorne ideje, kao što navodi kad, grubim ali tačnim rečima, govori o svom konačnom odbacivanju velikog dela Nietzscheova dela u korist neposrednog mišljenja života, s njegovim proturečjima i, naravno, njegovom radošću življenja: veran autoportret čoveka čija je jedina preokupacija, čija je fiksna ideja bila da pokuša postati slobodan čovek. Samo to, ali sve to.
Pariz. “Kad sam došao u Pariz odmah sam shvatio da je zanimljivost toga grada u mogućnosti koju mi pruža da živim uz u pravom smislu dokone, besposlene ljude. Ja sam i sâm primer besposličara: nikad u životu nisam radio, nikad nisam imao neko zanimanje, osim jedanput, za vreme jedne godine u Rumuniji, kad sam predavao filozofiju u Brasovu. To je bilo nepodnošljivo. Zbog toga sam i došao u Pariz. U svojoj zemlji čovek mora nešto raditi, ali nije nužno da radite kad živite u inostranstvu. Imao sam sreću da sam više od četrdeset godina svoga života proživeo kao besposlen čovek i – kako da to kažem? – bez države. Ono što je zanimljivo u Parizu je, mislim, to da u njemu možete, da u njemu morate živeti kao potpuni stranac, tako da ne pripadate nekoj naciji nego samo jednom gradu. Osećam se na neki način Parižaninom, ali ne Francuzom – osobitno ne Francuzom.
(“) Postoje dve knjige koje, za mene, predstavljaju, izražavaju Pariz. Ponajpre, Rilkeova knjiga Zapisi Maltea Lauridsa Briggea, a zatim prva knjiga Henryja Millera, Rakova obratnica, koja prikazuje drugačiji Pariz nego što je onaj Rilkeov, čak njegovu suprotnost, Pariz bordela, prostitutki i makroa, Pariz razvrata. I to je onaj Pariz koji sam ja upoznao: (“) Pariz osamljenih ljudi i prostitutki.
Istinu govoreći, to isto sam već doživio u Rumuniji: život bordela bio je na Balkanu vrlo intenzivan. A jednako je bilo i u Parizu, barem pre rata (“). Kad sam došao ovamo, vodio sam duge razgovore s mnogima od tih dama. Početkom rata stanovao sam u jednom hotelu nedaleko od bulevara Saint Michel i tamo sam se sprijateljio s jednom prostitutkom, nekom starom gospođom sede kose. Postali smo jako dobri prijatelji; hoću reći: bila je prestara za mene. No, bila je neverovatna glumica, s izrazitim talentom za tragediju. Sretao sam je gotovo svake noći oko dva, tri sata ujutro, jer uvek sam se jako kasno vraćao u svoj hotel. Bilo je to početkom rata, 1940. godine – ili, zapravo ne, bilo je to pre rata, jer se za vreme rata nije moglo izlaziti posle ponoći. Šetali smo zajedno i ona mi je pripovedala o svom životu, ispričala mi je celi svoj život – a kako je o tome govorila, kakvim se rečima služila: bio sam opčinjen! (“) Iz iskustava koja sam u životu imao s tom vrstom ljudi mnogo sam više naučio nego iz susreta s intelektualcima.”
Francuski jezik. “Održavam vrlo kompleksan odnos s francuskim jezikom. Kad sam počeo pisati na francuskom, rekao sam sebi da to nije jezik za mene. Osećao sam se u njemu kao u luđačkoj košulji. Ali sad, poslednjih nekoliko godina, otkad francuski jezik tone, osećam se na neki način vezanim uz sudbinu tog propadajućeg jezika. Francuzi, rekao bih, nisu ravnodušni prema opadanju svoga jezika, ali ga prihvaćaju – ja ne. I što više svet bojkotuje francuski jezik, to mu se ja osećam bliži. Razlog je možda i u tome što sve što propada, što se raspada i nestaje ima za mene snažnu privlačnu moć. I ta izolacija francuskog me fascinira. Dodir s francuskim bio je za mene u početku beskrajno težak” (“) U Rumuniji, svi su govorili francuski i druge jezike, a ja sam dolazio iz Transilvanije, gdje se govorio samo nemački ili mađarski. Tu promenu jezika shvatio sam vrlo ozbiljno, i sve što sam napisao na francuskom prerađivao sam i iznova pisao nekoliko puta, recimo, Kratak pregled raspadanja prepravljao sam četiri puta. Za mene, bio je to zaista izazov, ta ideja da moram pisati kao Francuz, takmičiti se s Francuzima u upotrebi njihova jezika – možda pomalo luda ideja. (“) Po svom temperamentu, trebao sam pre pisati na španjolskom, na mađarskom ili ruskom. Jer strogost francuskog jezika nespojiva je s mojim temperamentom. Ali upravo je to ono što mi se u njemu sviđa””
Ovaj razgovor Hansa-Jürgena Heinrichsa sa Cioranom integralno je objavljen u Nemačkoj u obliku CD-a, pod vrlo cioranovskim naslovom “Cafard”. (E.M. Cioran: Cafard. Originaltonaufnahmen 1974-1990, hg. von Thomas Knöfel und Klaus Sander, mit einem Nachwort von Peter Sloterdijk, Köln 1998, izd, Supposé, Knoefl, Boekkstrasse 15, 76137 Karlsruhe).
(Prevedeno iz časopisa “Magazine littéraire”, 1999.)
Izbor i prevod s francuskog Bosiljska Brlečić
