Anatomija Fenomena

O tome, kako su me posetili vesnici [Tema: Harms]

© Julia Gorban
© Julia Gorban

U časovniku nešto lupnu i dođoše mi vesnici. Nisam odmah shvatio da su mi došli vesnici. Prvo sam pomislio da se malo pokvario časovnik. Ali tu sam video da časovnik nastavlja da radi i, po svoj prilici, pokazuje tačno vreme. Onda sam izveo zaključak da je u sobi promaja. I odjednom se začudio: kakva je to pojava, kojoj netačan rad časovnika i promaja u sobi podjednako mogu da služe kao uzrok? Sedeo sam na stolici pored divana i gledao u časovnik razmišljajući o tom. Minutna kazaljka bila je na devet, a satna na četiri, prema tome bilo je četvrt do četiri. Ispod časovnika bio je obešen zidni kalendar, a listovi kalendara su se listali, kao da je u sobi duvao jak vetar. Srce mi je lupalo, i plašio sam se da se ne onesvestim.

– Treba da popijem vode – rekoh. Pored mene na stoliću bio je bokal sa vodom. Pružio sam ruku i uzeo bokal .

– Voda može da pomogne – rekoh i počeo sam da gledam u vodu.

Tu sam shvatio da su mi došli vesnici, ali da ne mogu da ih razlikujem od vode. Plašio sam se da pijem tu vodu, zato što bih zabunom mogao da popijem vesnika. Šta to znači? To ne znači ništa. Moguće je popiti samo tečnost. A zar su vesnici tečnost? Prema tome, mogu popiti vodu, tu nema šta da se plašim. Ali ne mogu da nađem vodu. Hodao sam po sobi i tražio je. Pokušao sam da stavim u usta kaiš, ali to nije bila voda.

Stavio sam u usta kalendar – to takođe nije voda. Digao sam ruke od vode i počeo da tražim vesnike. Ali kako da ih nađem? Na šta liče? Setio sam se da ne mogu da ih razlikujem od vode, dakle, oni su nalik vodi. No na šta je nalik voda? Stajao sam i razmišljao. Ne znam, koliko sam vremena stajao i razmišljao, no neočekivano sam se trgnuo.

– Eno vode! – rekoh u sebi.

Ali to nije bila voda, to me je samo počelo svrbeti uvo.

Počeo sam da pipam ispod ormana i ispod kreveta, misleći da ću tamo pronaći vodu ili vesnika. Ali ispod ormana, među prašinom, našao sam samo lopticu, koju je progrizao pas, a ispod kreveta nekakve parčiće od stakla.

Ispod stolice pronašao sam nepojedeni kotlet. Pojeo sam ga, i bilo mi je lakše. Više nije duvao vetar, a časovnik je mirno kucao, pokazujući tačno vreme: četvrt do četiri.

– Pa, znači, vesnici su već otišli – rekoh u sebi i počeo sam da se preoblačim da bih išao u goste.

Danil Harms

  1. avgusta 1937.

 

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.