I
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.
Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.
Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.
O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam razbio,
plaćo sam od svoga detinjastog novca.
No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,
da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.
Oskar Davičo (1909-1989)
Iz knjige Pesme, SKZ, Beograd, 1958.
Zaista, kao što je Radomir Konstantinović u svom velikom i nenadmašnom eseju rekao, onaj bez čije je avanture moderna srpska poezija nezamisliva, Davičo je u ovoj svojoj čuvenoj pesmi dao sve što poezija može da da. Retko uspešan spoj čiste lirike i društvenog angažmana, a bez trunke patetike, Davičova Hana govori o ljubavi koja je buknula u tamno vreme neposredno pred Drugi rat. Ipak, izuzev ove pesme i Srbije, Davičo je danas više književno-istorijska činjenica nego pesnik koji se čita, tumači i objavljuje
http://www.kcb.org.rs/Programi/Pesmanadan/Pesmanadannajava/tabid/1095/AnnID/1229/language/sr-Latn-CS/Default.aspx
