Pjera Paola Pazolinija su ubili 1975. u Rimu, a rođen je pre tačno sto godina. Njegove knjige i filmovi pokazuju da je on bio najznačajnija umetnička i intelektualna pojava Italije iz druge polovine prošlog veka.
Te subote, prvog dana novembra godine 1975, Pjer Paolo Pazolini je razgovarao sa novinarem Furiom Kolombom. Pazolini je novinaru predložio da intervju nazove „Zato što smo svi u opasnosti“. To je obrazložio rečenicom: „I ne znate ko sve ovog časa razmišlja da vas ubije.“
Posle nekoliko sati Pjer Paolo Pazolini zaista je bio mrtav. Ubijen je u noći između 1. i 2. novembra 1975. godine. Dan pre toga vratio se iz Stokholma, gde se susreo sa Ingmarom Bergmanom.
Oko pola jedanaest naveče Pazolini je na rimskoj železničkoj stanici Termini u kola primio sedamnaestogodišnjeg Đuzepa Pina Pelozija, koji se bavio homoseksualnom prostitucijom. Od tog trenutka postoji nekoliko verzija priče.
zolini se sa Pelozijem odvezao do Ostije, gradića na ušću Tibra u Sredozemno more, na 35 kilometara od Rima. Tamo je navodno Pazolini stradao na lokalnom fudbalskom stadionu u blizini plaže u fizičkom sukobu sa Pelozijem. Njegovo telo je bilo unakaženo. Pelozi je rekao da je pretučenog Pazolinija slučajno pregazio kada je seo za upravljač automobila.
Druga verzija priče, koju je podstakao i Pelozi, povukavši svoje priznanje 2005, glasi ovako: Više ljudi sa južnjačkim naglaskom pretukli su Pazolinija urlajući da je on „komunistička svinja“. Pelozi tvrdi da je ćutao iz straha za svoju porodicu, jer su mu zapretili, i da je progovorio tek kada su mu roditelji preminuli.
Novinari i Pazolinijevi prijatelji od početka su tvrdili da se radi o političkom ubistvu i da je Pelozi bio samo mamac. Još 1975. je poznata italijanska novinarka i književnica Orijana Falači napisala da je prema iskazu jednog svedoka Pazolinija ubila grupa ekstremnih desničara. Ona je odbila da kaže ime svedoka, jer je to obećala, osudili su je na četiri meseca zatvora, ali je amnestirana.
Policija je traljavo vodila istragu, ostavila je Pazolinijev automobil na kiši, pa su otisci prstiju uništeni. Patolozi su posumnjali da su teške povrede na telu ukazivale na više počinilaca. Ali to nije uneseno u zvanični izveštaj. Nikada nije do kraja razjašnjeno kako je Pazolini umro.
De Sad u Musolinijevo doba
Pazolini je u trenutku smrti već završio film koji se zasnivao na knjizi „120 dana Sodome“ Markiza de Sada, ali dešava se u vreme italijanske fašističke Republike Salo (1944–45), koju je Hitler na severu Italije oformio za svrgnutog Musolinija. Poslednji Pazolinijev film je izazvao žestoke kontroverze, zabrane prikazivanja, ali i priznanja.
Sećam se art bioskopa „Lerer bojtel“ u Regenzburgu – najboljeg programskog bioskopa u kojem sam bio. Tamo sam početkom devedesetih gledao pogledao „120 dana Sodome“. Iz bioskopa sam izašao u toplu bavarsku noć.
Mislio sam da je ova mračna, orgijastična simfonija možda najbolja filmska studija fašizma koju sam ikada video. Pazolinijeva dovitljivost je smestila De Sadovu mučnu knjigu o seksualnosti kao aspektu moći i potčinjavanja u poslednje godine Musolinijevog fašizma, u Salo, marionetsku nemačku tvorevinu.
Pazolini je poslednje dve godine rata proveo u Furlaniji, nadomak severnog Jadrana, u gradiću Kazarsi, rodnom mestu njegove majke. O tom vremenu će jednom reći: „U Furlaniji sam proživeo strašne dane. Na primer, tu su se vodile neke od najvećih partizanskih bitaka, u kojima je poginuo i moj brat. Tamo je bio uspostavljen i jedan od najokrutnijih režima, zato što je cela Furlanija bila pod nemačkom kontrolom, s nešto domaćih fašista, koji su bili prave ubice. Pored toga, Furlaniju su stalno bombardovali Amerikanci, čije su leteće tvrđave tu bacale bombe, na letu ka Nemačkoj. Racije, napušteni gradovi, bombardovanje, skoro besmisleno, čista okrutnost.“
Krugovi fašističkog pakla
Tu okrutnu atmosferu je Pazolini povezao sa De Sadovim iščašenim prizorima, a strukturirao je celu materiju u četiri kruga – po uzoru na Danteovu „Božanstvenu komediju“: Predsoblje pakla, Krug opsesija, Krug govana, Krug krvi.
U priči o četvorici predstavnika fašističke vlasti koji se u jednoj vili iživljavaju nad otetim devojkama i mladićima, Pazolini priča priču o odnosu vlasti i podanika. U razgovoru koji je Pazolini 1975, za vreme snimanja filma, vodio sa novinarom Gideonom Bahmanom između ostalog kaže i ovo: „U mom filmu, sav taj seks poprima posebno značenje: to je metafora o tome šta vlast radi s ljudskim telom, o njegovom redukovanju na stvar, što je tipično za vlast, za svaku vlast.“
Upitan da li je želeo da izazove odvratnost u scenama kada je jedan mladi rob prinuđen da jede izmet, Pazolini je rekao da „proizvođači, industrijalci, prisiljavaju potrošača da jede izmet. Sva ta industrijski proizvedena hrana je bezvredno đubre.“
Odbrana furlanskog jezika
U provinciji Frijuli živi oko 600.000 ljudi čiji je maternji jezik, od Venecije do Gorice – furlanski, kao najveći ogranak retroromanskog. Pazolinijeva majka Suzana je tu rođena. I mada je Pazolini bio rođen u Bolonji, 5. marta 1922. nekoliko dana pre Musolinijevog dolaska na vlast, kao sin konzervativnog oficira koji je bio sklon fašizmu, leta koja je provodio u majčinom kraju dozvolila su mu da upije ovaj jezik, sličan italijanskom, ali ipak svoj.
Pazolini je u Bolonji studirao istoriju umetnosti, baveći se renesansnim slikarstvom. Morao je da prekine studiranje zbog rata. Dvadesetogodišnji Pazolini je u Kazarsi, rodnom mestu svoje majke, studirajući književnost, 1942. napisao i izdao knjigu svojih pesama: „Stihovi iz Kazarse“ – u kojoj se dobrim delom naslonio na furlanski izraz.
U fašističkoj Italiji „dijalekti“ su smatrani za antiitalijanske zaostatke prošlosti. Ova zbirka pesama nagovestila je velikog umetnika Pazolinija.
Posle završetka studija književnosti on u Frijuliju predaje književnost u školama. Omiljen je i kod učenika i među roditeljima. Ali anonimna dojava da je homoseksualac i da se ponaša nedolično, dovodi do izbacivanja iz škole, ali i do isključenja iz italijanske Komunističke partije kojoj je posle rata pristupio. Tada se zarekao da će ostati levičar do kraja života, nezavisno od partije.
Optužbe su se ispostavile kao lažne, ali on odlazi u Rim. Najpre teško živi, ali uskoro počinje da objavljuje u levičarskoj štampi, objavljuje zbirke pesama i romane poput Ragazzi di vita (na srpski preveden kao Iskusni momci) koji izazivaju javno gnušanje vladajuće demohrišćanske elite. Oni ga zasipaju tužbama, i to se tokom njegovog života neće promeniti – 33 puta je zbog svoje umetnosti ili svog mišljenja morao na sud.
„Potoni u ovo tvoje lepo more“
On takvoj Italiji nije ostajao dužan. Pesmu „Mojoj naciji“ objavio je 1959:
Ne arapski narod, ne balkanski narod, ne antički narod,
nego živa nacija, nego evropska nacija:
a šta si zaista? Zemlja dece, gladnih, podmitljivi
vladari, službenici zemljoposednika, upravnici
kukavice, majušni advokati premazani briljantinom prljavih nogu,
liberalni zvaničnici dripci kao i zatucani stričevi,
jedna kasarna, jedna bogoslovija, jedna slobodna
plaža, jedan bordel!
Milioni sitnih buržuja kao i milion svinja pasu
gurkajući se ispred novih palata,
i među kolonijalnim kućama ogoljenim poput crkve.
Upravo zato što si postojala sad ne postojiš,
upravo zato što si bila svesna sad si bez svesti.
I samo jer si katolkinja ne smeš pomisliti da je
tvoje zlo ukupno zlo: krivica svakog zla.
Potoni u ovo tvoje lepo more, oslobodi svet.
Pazolini je posle petnaestak godina, ispunjenih pisanjem oštrih izuzetno čitanih kolumni i beskompromisnih knjiga, te snimanjem kontroverznih filmova, ovaj pesnički iskaz dopunio izjavom: „Ostaje mi da prihvatim Italiju kakva je postala. To džinovsko zmijsko leglo, u kojem su svi, uz neke izuzetke i nešto malo izmoždene intelektualne elite, samo zmije, glupe i podmukle, neprepoznatljive, dvosmislene, odbojne….“
Film kao „jezik stvarnosti“
Pazolini je pedesetih u Rimu prvo postao asistent pape filmskog neorealizma Federika Felinija. Potom je od 1961. dobio priliku da sam snima filmove. Njegova umetnička vizija ostaje ista, ali jezik se menja: „Praveći filmove, na neki način sam se odrekao italijanskog jezika, to jest, svoje nacionalnosti.“
Ti filmovi još više ljute njegove moćne konzervativne protivnike od njegove književnosti. Javno ga brani veliki italijanski književnik i njegov prijatelj Alberto Moravija: „Optužen je zbog prezira prema religiji. Mnogo ispravnije bi bilo da su reditelja optužili što je izrazio svoj prezir prema sitnoj italijanskoj buržoaziji.“
U poeziji je bio izvan svih ideoloških granica. Njegove zbirke se zovu i „Slavuj katoličke crkve“ i „Gramšijev pepeo“. Ova druga knjiga posvećena je italijanskom komunističkom misliocu Antoniju Gramšiju koji je svoje spise ispisivao u fašističkom zatvoru.
Slično je bilo i sa filmovima. Pazolini je snimio je jedan od najboljih filmova o Isusu – „Jevanđelje po Mateju“ – a potom i niz filmova koji se mogu shvatiti kao direktna provokacija vladajućeg katoličkog morala.
Od 1971. snima „Trilogiju života“, koju čine filmovi „Dekameron“, „Cvet 1001 noći“ i „Kanterberijske priče“. U njima slavi mladost i eros. Potom planira „Trilogiju smrti“, ali uspeva da snimi samo „Salo ili 120 dana Sodome“.
„Kraj sveta“
Šta bi Pjer Paolo Pazolini rekao na današnji svet, da ga kojim slučajem nisu ubili? Možda: „Kolaps sadašnjosti uključuje i kolaps prošlosti. Život je samo hrpa besmislenih i ironičnih ruševina.“
On je kapitalističku modernizaciju kao pretvaranje ljudi u potrošačke idiote, nivelisanje regionalnih kultura, i sve ono što mi danas u daleko ubrzanijem i agresivnijem vidu nazivamo globalizacija, video kao mehanizam transformacije ljudi u stvari: „U konzumerizmu ne morate da imate zastavu; odeća koju nosite je vaša zastava. Neka sredstva i neki spoljašnji znaci su se promenili, ali, u praksi, reč je o osiromašenju individualnosti, koje se maskira kao njeno vrednovanje.“
Tvrdio je da će „televizija i, možda još više, obavezno školovanje, degradirati svu decu i omladinu u gadljive, iskompleksirane, drugorazredne rasističke malograđane“.
Pazolini je bio vidovit u radikalnoj kritici konzumerizma podržanog tehnologijom. Uostalom, tada, u dubokoj analognoj eri, bez sveprisutne hiperinformacione mreže, bez našeg zabrinutog pogleda na dete koje se igra pametnim telefonom, on je već tvrdio:
„Prava apokalipsa je ona koju donosi tehnologija, era primenjene nauke, koja će čoveka pretvoriti u nešto drugačije od onoga što je bio nekada. Dogodilo se nešto bez ekvivalenta u dosadašnjoj istoriji čovečanstva. Zastrašuje nas ideja da naša deca i potomci neće biti kao mi. To je, u neku ruku, kraj sveta.“
Dragoslav Dedović
https://www.dw.com/sr/pazolini-kolaps-pro%C5%A1losti/a-61026443
