Jasan Pogled

Pecanje na Moravi

Angelfisch_1

La­ko je mno­gi­ma i ta­mo nji­ma, moj ze­mlja­če! Nji­ma vri u li­va­di, ko­šni­ci i am­ba­ru, a me­ni u gla­vi kao u ko­šni­ci! La­ko je nji­ma, ro­đa­če, oni vr­ca­ju med sa po­lja me­do­no­snih, a ja ci­je­dim bo­lje­ti­cu iz ubo­ge ča­ške…
Sve po­vo­de­ći se onim se­li­mo­vi­ćev­skim sa­vje­tom, sje­ća­te li se, o za­bo­ga, sta­re lek­ti­re:
Za­što ne lo­viš ri­bu? Iz­gle­da ve­li­ka lu­dost, što i jest, ali po­sta­ne naj­ve­ća strast. I bra­ni čo­vje­ka od nje­go­vih lu­do­sti. Svi­jet se mo­že ru­ši­ti, a ti ćeš, ne­po­mi­čan, bu­lji­ti u vo­du. Naj­ve­ća mu­drost u ži­vo­tu je pro­na­ći pra­vu lu­dost…da je vlast pa­met­na, na­re­di­la bi svi­ma: udi­ce u ša­ke, pa na ri­je­ku, lo­vi ri­bu! Ne bi bi­lo ni bu­na ni ne­re­da. Ka­žem ti: lo­vi ri­bu, Ah­me­te Ša­bo!
Eto ta­ko, str­mek­nem se sa Sun­ča­nog bre­ga, pa pra­vac-na Mo­ra­vu! Osa­mljen, čio i naj­zad raz­dra­gan, kao pra­vi pro­ljeć­ni sin pri­ro­de, kao pra­vi-prav­ca­ti za­vjet­nik naj­o­pe­va­ni­je srp­ske ri­je­ke, ra­do­daj­ke i mah­ni­tu­lje u isti mah!
Valj­da me na nje­noj oba­li, po­red nje­zi­nih vi­ro­va ne­će sre­sti vr­tut­ma i ur­ne­be­sje ovog po­kva­re­nog svi­je­ta…Sve se na­dam i uz na­du stre­pim, jer te­ško je uma­ći le­gi­o­ni­ma mrač­nih si­la…
I du­šu mi kri­je­pi onaj Eri­ćev sti­ho­plet, ona di­vo­ta i li­je­pa tu­ga u li­je­pom osun­ča­nom mo­rav­skom da­nu:
Da ni­je Mo­ra­ve, pri­ča­ju ki­ri­dži­je
Ne bi bi­lo ni mo­ra ko­je bro­do­vi se­ku
Ne bi bi­lo sla­no da Sr­bi­ji­ca ni­je
To­li­ko pla­ka­la u svo­ju naj­ve­ću re­ku
Mo­ra­va-ep­ska re­ka
Iz pe­sme iz­vi­re
I u pe­smu se vra­ća
Iz ba­ja­li­ce
Iz že­te­lač­ke pe­sme
Iz tu­žba­li­ce i sla­vo­poj­ke
Niz­vod­no i uz­vod­no od Sta­la­ća
Ko­lju se oko nje bra­ća
A spre­mio sam se za ri­bo­lov, kao pra­vi slav­ni ri­bo­lo­vac. I štap i ma­ši­ni­ca, i stru­ne i udi­ce, i va­ra­li­ce i olo­vo, i plo­vak i sto­per, vir­ble, kop­če, saj­le, hra­ni­li­ce i zvon­či­ći…pa još tro­no­ška da sjed­nem i če­kam, da mi vo­da briž­je ot­pla­vi i od­ne­se, da ne mi­slim što mi­slim i da ne be­rem tu­đe bri­ge kad ni ona­ko od to­ga vaj­de ne­ma, ni­ti će bi­ti… ša­ran­ski pri­bor, mu­ši­čar­ski pri­bor, pri­ma­me i mam­ci, pa sr­cem va­bim ve­li­ku ri­je­ku, utje­ši­telj­ku i uto­pi­telj­ku, za­gle­dan u zje­ni­cu pra­sta­re isti­ne, u ži­lu iskon­skog po­sto­ja­nja, u na­bre­kli da­mar pra­vo­ga ži­vo­ta. Od­mje­ram joj du­bi­ne, ga­zim joj pli­ća­ke i če­kam, a če­ka­nje me me­le­mi i mi­lu­je me nji­haj vr­be i to­po­le…
Som i ša­ran, de­ve­ri­ka i li­njak, cr­ven­per­ka i gr­geč, štu­ka, je­gu­lja, bu­cov, ka­raš i ke­či­ga, sko­balj i šlji­va­ra, amur, li­njak, klen…Ko­li­ko pri­ja­te­lja u mo­rav­skoj vo­di, moj dra­gi ze­mlja­če! A sa­mo je­dan bi bio do­vo­ljan da mi za­svag­da raz­ve­se­li ovo maj­sko ju­tro!
A ako ne­će na Mo­ra­vi, valj­da će na Ibru, Bje­li­ci, Gru­ži ili Če­mer­ni­ci, Đe­ti­ni, Skar­pe­žu, Mo­ra­vi­ci ili Rza­vu, Ka­me­ni­ci, mo­žda…Sve mi je bli­zu, sve mi je tu, u vi­do­kru­gu sr­ca…
Za­si­paj ku­va­nim ku­ku­ru­zom kao ra­tar nad ora­ni­com vo­de, za­si­ja­vaj pu­ra­kom i sva­ko­vr­snom pri­hra­nom, za­ba­ci, do­ba­ci, pro­mje­ni, ras­ple­ti, pri­ka­či, za­ka­či, pri­vu­ci, od­vu­ci…Ba­da­va, ze­mlja­če! Ri­be bje­že od me­ne, pro­la­ze mi ma­mac i udi­cu, ru­ga­ju se mo­me za­na­tu…
Sve što tre­ba, ni­je se za­ka­či­lo, sve što ne tre­ba- to se pri­ka­či­lo. Iz Mo­ra­ve sam iz­vu­kao stam­be­ni kre­dit u švaj­car­ci­ma, po­kon­di­re­nu gu­ver­ner­ku sa cvi­je­tom na re­ve­ru i u po­gle­du, ne­ko­li­ko de­be­lih mi­ni­sta­ra, dva pre­mi­je­ra i dva pred­sjed­ni­ka, vi­so­ki kvar­tet aso­va na­šeg gu­bit­nič­kog po­ke­ra. Pa on­da ofan­zi­vu islam­ske dr­ža­ve, ne­kog Čen­gi­ća iz Bo­sne po­no­sne, opa­snog po­tom­ka opa­sni­jeg Isma­i­la, pa ta­ti­ne si­no­ve i nji­ho­vu si­lu i ba­ha­će­nje, Vla­di­mi­ra Vla­di­mi­ro­vi­ča i onog uza­lud­nog kra­lja čo­ko­la­de Po­ro­šen­ka, pa ne­ke na­še kra­lje­ve u še­ćer­nim kra­lje­vi­na­ma, ki­ne­ske auto­pu­te­ve i mon­te­ne­grin­sko mo­re, pu­sta se­la i stra­šne raz­va­li­ne nji­ho­vih obe­ća­nja, pa još ne­ki sit­ni­ji ulov ne­po­me­nik: re­ha­bi­li­ta­ci­ju mu­če­ni­ka Dra­že, ste­čaj jav­nih pred­u­ze­ća, štraj­ko­ve bez­na­de­žne rad­nič­ke biv­še kla­se, za­ku­ku­lje­nu i za­mu­mu­lje­nu opo­zi­ci­ju, sa­tru­li opa­nak i na­tru­le opo­zi­ci­o­ne li­der­či­će, zar­đa­le kon­zer­ve i kon­zer­vi­ra­nu bu­duć­nost na­ših na­ci­o­na…
Pri po­vrat­ku za­ka­šlja­la se mo­ja li­mu­zi­na iz de­ve­de­set pr­ve i sta­la na­sred pu­ta kao na­su­ka­na mo­rav­ska bar­ka.
Naj­zad sam sti­gao sa pra­znim kan­ti­ca­ma i la­mi­ca­ma, šću­ću­ren i mal­či­ce po­sti­đen, he­min­gve­jev­ski oso­ko­ljen ču­ve­nom kri­la­ti­com: po­bi­je­đen ni­je isto što i po­ra­žen…
Kad je ova­ko na Mo­ra­vi, ka­ko li je tek na Mo­ra­či mo­joj, pi­tam se po­bje­do­no­sno iz­nad pra­znog ti­ga­nja…

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.