Anatomija Fenomena

Pisac koji se igra [Tema: Kortasar]

julio-cortazar-6

Piše: Sonja Ćirić

Život je bajka

Poput mnoge dece, počeo sam prvo da pišem pesme, pre proze; bile su to pesme sa savršenom rimom i ritmom. Veoma loše kao pesme, naravno, zatrpane naivnim osećanjima i detinjastom pretencioznošću… Pošto sam majci pokazao dva-tri soneta, ona ih je pročitala porodici. A ta porodica bila je najprozaičnija koja može da se zamisli: kazali su majci da tu postoji samo jedno objašnjenje, a to je da sam ja plagijator, da sam te sonete prepisao iz neke knjige, pošto su me stalno viđali kako nešto čitam. Onda se majka uveče popela u moju sobu pre nego što sam zaspao i postiđeno – jer me je u suštini veoma poštovala i volela – pokušala da izvuče iz mene jesam li te pesme sam napisao, ili sam ih prepisao iz neke knjige. Spopalo me je očajanje, čini mi se da nikad nisam toliko plakao.

Eto, tako je počeo književni život Hulija Kortasara, jednog od najboljih pripovedača 20. veka na svetu, pisca pet romana od kojih su „Školice” omiljeno štivo mnogih generacija, pisca čija su dela prevedena na desetine jezika. Na srpskom je objavljivan više puta, prvi put pre četrdesetak godina, i uvek je rado dočekivan. Nedavno je „Službeni glasnik” objavio knjigu Kortasarovih „Sabranih priča”.

Tako nešto urađeno je još samo u Francuskoj i Španiji! U jednoj knjizi, istina u dva toma, objavljeno je 90 priča! Prevela ih je Aleksandra Mančić, i uživala u piščevim rečima i njegovoj ličnosti.

Vreme privatnih knjiga

Hulio Kortasar rođen je 26. avgusta 1914. godine u Briselu, gde su tada radili njegovi roditelji, Argentinci. Naredne tri godine živeo je u Švajcarskoj i Španiji, pa trideset tri u Buenos Ajresu u Argentini, i zatim isto toliko u Parizu u Francuskoj. Umro je 12. februara 1984. godine.

Odrastao je uz majku, sestru i tetku – otac ih je napustio dok je Hulio bio dete. Rano je zavoleo čitanje, divio se Žilu Vernu i Aleksandru Dimi. Pričao je da je prvi roman napisao u devetoj godini, ali ga je iscepao zato što mu se nije dopao. U mladosti je imao malo prijatelja. Divili su se Evropi, jednom su čak pokušali da prebegnu nekakvim teretnim brodom, ali neuspešno. Voleli su francusku i englesku književnost. Evo kako je otkrio Žana Koktoa:

Jednoga dana u šetnji po Buenos Ajresu otkrio sam ’Opijum’ izvesnog Žana Koktoa. Bilo je nečega u toj knjizi, naglavačke me je bacila ne samo u modernu književnost nego u moderni svet. Od tog dana čitao sam i pisao na drugi način, s drugim ambicijama, s drugim vizijama.

Već u dvadesetoj morao je da izdržava porodicu, napustio je studije, i narednih pet godina bio nastavnik srednje škole u unutrašnjosti.  Kako je rekao, tada je pročitao na hiljade knjiga. Tamo je i pisao priče, ali za sebe, ne za objavljivanje. Objavio je sonete „Prisustva” i potpisao ih pseudonimom Hulio Denis. Zbirku je svrstao u svoje „privatne knjige”. Zatim se vratio u Buenos Ajres i postao profesor književnosti na univerzitetu. Tu se školovao da postane prevodilac i nastavio da piše, opet za svoju dušu.

Kortasara pripovedača otkrio je Horhe Luis Borhes, veliki pisac, tako što je u svom časopisu „Anali Buenos Ajresa” objavio Kortasarovu priču „Zaposednuta kuća”. Priču je napisao u jednom dahu, jednog letnjeg jutra, nakon što ga je probudio sledeći san:

Bio sam sam u nekoj veoma čudnoj kući sa hodnicima i uglovima i sve je bilo sasvim obično, više se ne sećam šta sam u snu radio. U nekom trenutku, iz jednog od uglova vrlo jasno se čuo neki šum, i tu je već nastao osećaj košmara. Tamo je bilo nečega što me je ispunjavalo užasom kakvog ima samo u košmarima. Onda sam poleteo da zatvorim vrata i da navučem reze kako bih pretnju ostavio sa one druge strane. Onda sam na trenutak osetio mir i kao da je san ponovo postao miran. Probudio sam se sa osećajem teskobe zbog tog košmara. To buđenje je, opet, značilo isto što i konačno izbacivanje iz samog sna. Onda se jako dobro sećam kako sam onako u pidžami, ne opravši zube i ne očešljavši se, seo za pisaću mašinu i za jedan sat – priča je vrlo kratka – za sat i po je bila napisana.”

Bitka s rečima

Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, 1951. godine otišao je u Pariz. Bilo je to ispunjenje mladalačke čežnje! Jednom ju je ovako objasnio:

Ne mogu da poreknem svoje duboko pozvanje koje je nastalo možda zbog činjenice da sam se rodio u Belgiji i govorio samo francuski u ranom detinjstvu; veoma dubok dodir s kulturom, s duhovnim vrednostima Francuske. S deset ili dvanaest godina ponovo sam otkrio francuski jezik za svoj račun i počeo da čitam na francuskom, i na veliko zaprepašćenje nekih mojih sunarodnika mnogo puta sam rekao da u mojoj biblioteci ima više knjiga na francuskom nego na španskom ili engleskom, i to je tačno.

U Parizu je postao prevodilac Uneska, ali je počeo da prevodi i književna dela. „Mislim da mi je od pomoći bilo i to što sam vrlo rano naučio strane jezike, kao i činjenica da me je prevođenje opčinjavalo od samog početka. Da nisam pisac, bio bih prevodilac.”

Tada je već bio pisac: 1949. godine objavio je „Kraljeve”, dramsku poemu o veoma neobičnom pogledu na grčki mit o Minotauru, a neposredno pre polaska za Pariz – zbirku priča „Zverinjak”. Bio je siguran da su dobre. „Znao sam da niko pre mene nije objavljivao takve priče na španskom, bar ne u mojoj zemlji. Bilo je drugih stvari, kao što su veličanstvene Borhesove priče, ali ono što sam ja radio bilo je drugačije.”

Bilo je drugačije zato što je pisanje Kortasaru bilo igra: Ishod sukoba između pisca i reči je vesela bitka, rekao je. Da mu je igra cilj, nedvosmisleno je otkrio i naslovima nekih dela – „Kraj igre”, „Školice”, „Slagalica 62”, „Divertimento”. Pisao je onako kako su ga misli vodile, zato ga je privlačio nadrealizam i automatsko pisanje nadrealista, zato ga je privlačio i džez – muzika kojoj nije neophodna partitura. Džez ga je naučio ritmu rečenice.

 Verujem da pisanju koje nema ritam zasnovan na građenju rečenice, na interpunkciji, razvoju prostih rečenica unutar složene, koje jednostavno ne pretvara prozu s velikim unutrašnjim sudarima – ali ne postaje kakofonija – nedostaje ono što ja tražim u svojim pričama.  Nedostaje mu neka vrsta svinga koji će objasniti šta se događa na kraju mojih priča, koliko je brižljivo građen ritam na kraju. Tu ne sme biti nijedne suvišne reči, ni tačke, ni zapete. Priča mora sudbinski da se približava kraju kao velika džez-improvizacija ili Mocartova simfonija. Ako se zaustavi, sve ode dođavola.

Četvoronoške po bašti

Kortasar je bio ubeđen da je nemoguće jasno razdvojiti „stvarno” od „nestvarnog” pa je taj spoj postao važna osobina njegove proze. Zato su njegove priče istovremeno veoma realistične i veoma fantastične, zato njegovo fantastično nastaje iz neke stvarne situacije. Fantazija ga nije zanimala.

Kad sam napisao ’Progonitelja’, došao sam do tačke kad sam osetio da ću morati da se uhvatim ukoštac s nečim što mi je bliže. U toj priči više nisam bio siguran u sebe. I tako sam uzeo egzistencijalni problem, ljudski problem, koji sam kasnije proširio u ’Nagradama’, i naročito u ’Školicama’. Fantazija radi fantazije prestala je da me zanima. U to vreme bio sam već potpuno svestan opasnog savršenstva pripovedača koji dosegne određeni nivo vrsnosti i ostane na njemu zauvek, bez napredovanja. Bilo mi je pomalo već dosadno i zamaralo me da gledam kako mi priče dobro polaze za rukom. U ’Progonitelju’ sam hteo da prestanem da izmišljam i da ostanem na sopstvenom terenu, da malo posmatram sebe. A posmatrati sebe, za mene znači posmatrati bližnjeg, posmatrati čoveka. Nisam preterano pažljivo posmatrao ljude sve dok nisam napisao ’Progonitelja, rekao je 1967. godine.

Za Kortasara je književnost „neposredan način da istražimo ono što nam se dešava, da se upitamo o razlozima iz kojih nam se to dešava, a često i da pronađemo puteve koji će nam pomoći da produžimo kad osetimo da nas okolnosti koče” pa zato „što je književnost književnija to postaje istoričnija i delotvornija”.

Kortasarova poslednja knjiga bila je, kao i prva, pesnička: „Osim predvečerja”, objavljena 1985. godine. U njoj je napisao i o povezanosti svog detinjstva s pesništvom:

Osećanje poezije u detinjstvu: voleo bih da znam više, ali se bojim da ne dođe do naopakog umetanja, da se prisećam obaveza koje skoro uvek izobličava prošlost. Ima stvari koje se vraćaju u naletima, koje uspevaju da na trenutak ponovo izazovu detinje duboke utiske i nedostatak kritičnosti: osećam kako se četvoronoške zavlačim pod pritke paradajza i u kukuruz u bašti u Banfildu, kao car u svom carstvu, posmatram insekte bez entomoloških posredovanja, njuškam vlažnu zemlju, lišće, cveće, onako kako sada to nisam u stanju da radim.

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/pisac-ko%D1%98i

 

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.