Notes

Portret – Knut Hamsun

Håndkolorert dias. Portrett av forfatteren Knut Hamsun. *** Local Caption *** Hamsun, Knut, forfatter (1859-1952)

PORTRET:KNUT HAMSUN

     Tomas Man ga je nazvao ’’potomkom Fjodora Dostojevskog i Fridriha Ničea“, Čarls Bukovski ’’najvećim piscem koji je ikada živeo“, nobelovac Isak Baševis Singer ’’ocem savremene škole književnosti u svakom smislu“ od kojeg potiče ’’čitava moderna škola fikcije dvadesetog veka“. Svoju blistavu spisateljsku karijeru počeo je 1890…

… Reč je naravno o kultnom norveškom piscu Knutu Hamsunu (1859-1952), umetniku i beskompromisnom borcu za svoje ideale koji je svojim obimnim delom i kontroverznim životom (dugim više od 9 decenija) obeležio svet književnosti kraja 19. i prve polovine 20. veka, postavši još za burnog, lutalačkog života osobenom legendom i čovekom punim protivurečnih stavova, ali vanrednog književnog stila i britkog jezika, neobičnih životnih pogleda i političkih stavova… Hamsun slovi kao jedan od najinovativnijih i najuticajnijih književnih stilista dvadesetog veka, pionir upotrebe književnih tehnika kao što su tok svesti i unutrašnji monolog, neko ko je snažno uticao na književne velikane poput već pomenutih Tomasa Mana, Čarlsa Bukovskog, Singera, a potom i Kafke, Hemingveja, Hesea, Henrija Milera i Maksima Gorkog… Sedam decenija duga i uspešna spisateljska karijera, tokom koje je napisao preko dvadeset romana, zbirku poezije, više pripovetki i pozorišnih komada, putopisa i eseja, začinjena je Hitlerovom  umrlicom koju je napisao nedelju dana nakon diktatorove smrti..

Napredak – šta bi to imalo biti ?

Da se putevima vozimo što brže ?

Ne… Napredak, to je potreban mir telu i neophodna duševna smirenost.

Zadovoljstvo u čoveku – to predstavlja ljudski napredak !

    Priča o legendarnom norvečkom piscu, dobitniku Nobelove nagrade za književnost, lutalici, volšebniku, vrsnom stilisti, usamljeniku i oštroumnom, pre svega velikom ČOVEKU, koji je uspeo da se uzdigne iznad svih životnih teškoća koje su ga pratile tokom burnog i skitalačkog života, počinje sredinom 19.veka u malenom seocetu Lom, dolini Gudbrandsdalena u središnjem delu Norveške. Hamsun je rođen 4. avgusta 1859. godine, pod imenom Knut Pedersen, od oca Petera Pedersena, siromašnog zemljoradnika i veštog krojača, i majke Tore, čiji koreni sežu oko 900 godina unazad, od kraljevske loze prvog norveškog kralja Harolda Harfagera iz 10.veka. Ubrzo nakon Knutovog rođenja (bio je četvrto od šestoro dece), siromašna se porodica seli na sever zemlje, u mesto Hamsund, oblast Hamaroj, čije će ime biti osnova za buduće slavno književno prezime – HAMSUN. Bio je to prvi Hamsunov susret sa čudesnom prirodom Severa, njegovim veličanstvenim i mračnim šumama, dubokim i tamnim morem, fjordovima, surovošću i ravnodušnošću netaknute prirode velikih snežnih planina, kao i jezivom beživotnošću beskrajne polarne noći. Taj susret ostaviće neizbrisivo dubok trag na budućeg pisca, nešto što će ga pratiti kroz ceo život- fantastična vizija iskonskog Severa postaće mizanscen svih budućih Hamsunovih dela, magična scena po kojoj će bivstvovati jedinstveni likovi vanvremenskih romana…

… Ipak, bila je to samo početna stanica budućeg lutalice i otpadnika. Bogatstvo i lepotu pokrajine Gudbrandsdalen zamenila je uskoro surovost i beda Nordlanda, predela u kojem će Knut steći svoja prva životna iskustva u borbi sa prirodom, kao i neophodna saznanja o dobru i zlu. Siromašna je porodica bila zaokupljena otplaćivanjem velikih dugova, radeći na farmi Peterovog zeta Hansa Olsena. Takva je situacija vrlo rano oterala mladog Knuta od kuće -trbuhom za kruhom. Tako i počinje legendarna lutalačka odiseja, Hamsunov neobičan životni put pun kontrasta ’’idila“ na stalnoj razmeđi između gorčine materijalne oskudice i poniženja, s jedne strane, i čudesno ushićenje prirodom, slobodom i vrednostima dijametralno suprotnim tzv. blagodetima moderne civilizacije. Hamsunovo viđenje famoznog napretka bilo je u stalnom sukobu sa unapred zadatim sadržajima i sveopštim mišljenjem većine – nametnute večne ’’istine“ malo su šta značile čoveku koji je sreću tražio u samome sebi i suživotu sa Bogom danim vrednostima…

… Radeći isprva kao pisar, Knut oseća dah poniženja i sebičnosti od strane sopstvenog ujaka – Hansa Olsena. Protivno svojoj volji i pritisnut već pomenutim nedaćama Knut ostaje u nevoljnoj službi punih pet godina. Potom s petnaest godina i završenom osnovnom školom vraća se kao trgovački pomoćnik u Gudbrandsdalen, napuštajući Hamsund kojem će se vratiti tek za dvadeset i pet godina ponovo. U sećanju mu ostaju reči drugog ujaka, Olea, dušom pesnika kojeg je vremenom alkohol doveo do propasti, i kojeg je Knut silno voleo: Znaš, takvi kao nas dvojica silaze sa zvezda. Nema ih mnogo, ali da smo među njima i nas dvojica, to ti je sigurno kao što me ovde vidiš. Tvoj će život biti kao kad svetlo zvezda padne na zemlju s neba, a ljudski stvor i ne može više poželeti… Hamsunov dug i trnovit životni put prostire se između mnogobrojnih poslova kojima je uglavnom obezbeđivao golu egzistenciju, stalnog putovanja i skitnje po celom svetu gde je upoznavao masu najraznorodnijih ljudi i sudbina, te ogromnog i isprekidanog književnog rada kojim je secirao i slikao esenciju burnog i zamršenog života – jedinstvenu umetničku tvorevinu koja daje čoveka u svojoj vanvremenskoj neponovljivosti. Radno i životno iskustvo Hamsun nastavlja da stiče u prodavnici trgovca Walsoa, potom se bavi maloprodajom galanterijske robe po imanjima i selima, učenik je za stolara, da bi se nanovo vratio trgovini. U Tromsou započinje njegova književna odiseja – štampa svoju prvu romantičnu ljubavnu priču Tajanstveni (1877.). Postaje činovnik, prolazi kroz jednu u nizu neuspelih ljubavnih avantura sa kćerima poslodavca, te izdaje svoju drugu priču Bjorger (1878.), o ljubavnim jadima siromašnog Bjorgera. Nakon toga okušava se u ulozi učitelja, koji ubrzo napušta zbog čiste dosade i nezadovoljstva. Uz novčanu pomoć veletrgovca Zahla, u dvadesetoj godini života, odlazi u Kopenhagen noseći sa sobom rukopis pripovetke iz seoskog života – Frida. Neuspeo pokušaj štampanja rukopisa vraća ga nazad u Norvešku, gde se okušava u ulozi glumca – neuspešno. Nebo nad Hamsunovim životom lagano se zatamnjuje, ali… Novi novčani zajam mu omogućava prvi odlazak u Ameriku. Mnogi u njemu vide nešto buduće, ali sva ta očekivanja niti su dovoljno jasna, niti potkrepljena čim konkretnim – put do prvog esencijalnog književnog dela bio je još uvek dalek i trnovit…

 Hamsunovsko putovanje na kraj noći…

… Godine koje su usledile donele su niz novih putovanja i iskustava. Česti odlasci u Ameriku vremenom su rađali i uvećavali Hamsunovu odbojnost ka blagodetima i vrednostima koje je donosila moderna civilizacija – neka vrsta anglofobije zahvatala je Hamsunov nemiran duh, prerastajući godinama u sve otvoreniji vid mržnje i otpora. Za vreme svog prvog boravka u Americi, Hamsun se bavi sledećim poslovima: radi kao pisar, pa zatim poljoprivrednik, svinjar, zidar, knjigovođa, bavi se proučavanjem dela Marka Tvena, postaje sekretar i prevodioc norveške unitarijske sekte.Vidno bolestan, vraća se u Norvešku. U Kristijaniji doznaje da boluje od tuberkuloze, ali… ni to ga ne odvraća od rada na gomili najneobičnijih poslova. U listu Illustrerte tidende objavljuje 1885. članak o Marku Tvenu, po prvi put koristeći novo književno ime Knut Hamsun. Pozajmljenim novcem od veletrgovca Doblouga godine 1886. ponovo se vraća u Ameriku. Počinje da radi u čikaškom tramvaju, ali zbog slabog vida gubi posao. Javljaju se nove ekonomske muke i nastavak lutalačke priče. Novcem skupljenim od prijatelja ukrcava se 1888. na parobrod ’’Thingvalla” i ponovo vraća u Evropu – bio je to još jedan neuspešan pokušaj lovca na američku sreću i blagostanje. Iz Kristijanije produžava u Kopenhagen , a Marka Tvena zamenjuju slavni Dostojevski i posebno Niče, jedan od najbitnijih Hamsunovih gurua, ili bolje rečeno istomišljenika. Beda i očaj koji ga neprestano prate tih godina nagone ga na književni rad u koji upravo pretače svu gomilu rezignacije i nagomilanog iskustva…

… Pre nego što je u časopisu Ny Jord odštampan jedan od presudnih Hamsunovih romana, temeljac njegovog ogromnog književnog opusa – Glad, iz štampe izlazi izuzetno satiričan opis Amerike, knjiga Duhovni život moderne Amerike, povodom čijeg izlaska Hamsun drži predavanje u studentskom udruženju. Oštrim i veoma negativno obojenim tonovima pisac razara mit u nastajanju, čudesnu pošast novih, amerikanizovanih ’’ljudi i kulture“, iluziju koja će obeležiti čitav 20.vek…

Postoji glupost koja spas sveta i njegovu budućnost vidi jedino u izgradnji železničkih pruga, socijalizmu i američkom blejanju i meketanju. I nova kultura gotovo da predstavlja tu glupost. Ona je taj kuriozitet uz koji svojim sredstvima pristaju milijarderi…

… Nakon više od trideset godina napornog života i rada, Hamsun se napokon probija romanom Glad, objavljenim 1890. godine. Bila je to jedinstvena priča o mladom piscu iz Kristijanije (današnjeg Osla), njegovom životu u bedi, gladovanju i poniženju, kao i dostojanstvenoj borbi za život i konačno priznanje. Roman otvara sledeća misao:

To je bilo u ono vreme kada sam kao skitnica živeo i gladovao u Kristijaniji, u tom čudesnom gradu koji nikoga ne pušta od sebe, ne udarivši svoj žig, na koju se u nastavku romana nadovezuju očaj i rezignacija… Kako sam se samo lagano, ravnomerno i neizbežno spuštao sa stepena na stepen! Na kraju krajeva, ostao sam, zamalo, samo u onom  čemu me mati rodila; nisam imao čak ni češlja, nisam imao ni jedne jedine knjige koju bi mogao čitati, kad bi mi bilo odveć teško na duši

… Na ogoljen i impresivan način Hamsun otvara pred očima čitaoca turobnu socijalnu dramu, jezivu životnu priču obojenu dozom ironije i neverovatnom snagom duha koji veliča ljudsko dostojanstvo i u trenucima najtežih čovekovih iskušenja – momentu kada gotovo beznadežan stoji pritešnjen uz zid srama i poniženja. Kad bi samo bilo štogod da se pojede na ovako divnom danu! Utisak toga veselog jutra sasvim me obvladao, obuzela me neka neodgovorna radost, te stadoh pevati od sreće bez ikakvog bitnog uzroka. Izdržavajući se pisanjem novinskih članaka u gotovo nemogućim uslovima: bez hrane, loše odeven, kao podstanar u brojnim straćarama, zanemaren i zaboravljen od svih, ali nošen uvek nekom čudesnom energijom i vedrinom, Hamsun vodi surovu životnu bitku za golu egzistenciju:

Odlomci iz onoga čemu su me učili u detinstvu, zatalasaše mi se u mozgu, u ušima mi odjekivahu reči iz Biblije, ja tiho stadoh govoriti sam sa sobom, s osmehom nagnuvši glavu u stranu. Zašto da se brinem o tome šta ću jesti, šta ću piti i u šta ću obući kukavno boravište za crve, koje se na zemlji zove telom? Zar se otac moj nebeski neće pobrinuti za mene, kao i o pticama nebeskim, zar on nije pokazao svoje milosrđe ukazavši na nedostojnog roba prstom svojim?. Iscrpljen i ponižen, čovek svakodnevnu patnju nadilazi iskrenom verom u Boga, kao i čudesnom radošću življenja koja svoju snagu crpe iz vanvremenskog, nestvarnog i nepojmljivog… Cela nedelja dana prošla je u sjaju i radosti. Izmigoljio sam se iz nevolje i toga puta jeo sam svakog dana, trezvenost mi je rasla, i ja sam smišljao jedno delo za drugim. Radio sam na tri ili četiri članka, koji su oduzimali mom sirotom mozgu svaku iskru, svaku misao koja bi u njemu ponikla, i činilo mi se da mi je posao ispadao za rukom bolje no pre

… Univerzalnu notu i karakter ovom moćnom Hamsunovom delu daje nivo priče koji veliča ljudsku čast, karakter i pre svega dostojanstvo, psihološki produbljen i višeslojno naslikan. Jedan siromašan inteligentan čovek finiji je posmatrač nego bogat inteligentan čovek. Siromah pazi svaki svoj korak, sumnjivo prisluškuje svaku reč koju čuje od ljudi u susretu; svaki korak koji on preduzima postaviće kako njegovoj misli, tako i njegovom osećanju neki zadatak. On je pronicljiv i prijemčiv, on je iskustvom oproban čovek, njegova je duša izranjavana, prekaljena. Hamsun otvoreno staje na stranu obespravljenih, dajući vlastitoj drami duboko humanističku notu…

Glad je u mnogo čemu autobiografsko delo koje lagano podiže zavesu nad onim strašnim i gorkim vremenima koja je sam Hamsun proživeo u Christianiji tokom svoje gladne mladosti. Osećaj ledene ravnodušnosti, ljudske hladnoće – s kojima se Hamsun suočio tih dana – potpuno je prešao u roman. Njegov junak, koji je proživljavao tešku telesnu patnju od gladi, opisanu s izvanrednom izražajnošću, suočen je s gotovo potpunim prezirom prema vlastitoj ličnosti od strane drugih. Tek negde na dnu svog života, u bednim, prljavim ’’sobama za posetioce“, među potištenim ljudima, otupelim od potrebe, prikazanim u duhu bliskom karakteru opisa Dostojevskog o petrogradskim neuglednim delovima grada, junak pronalazi nešto što podseća na saosećanje ili, u svakom slučaju, razumevanje njegova položaja. Društvo, takvo kakvo jeste, ne želi znati ništa o svojim izopštenicima, o onima koji su bačeni na marginu života, jer je svaka osoba u ovom društvu zauzeta sobom, svojim mislima i delima (poput antijunaka u mnogim potonjim književnim delima dvadesetog veka – od romana Henrija Milera i Bukovskog i čudesnog spleena Pariza i Los Anđelesa u kojem tavore brojni marginalci savremenog društva, do recimo strave i užasa ’’Niko i ništa u Parizu i Londonu“ Džordža Orvela, socijalnog dna velegrada koji potire i poslednju iskru svetlosti i ljudskosti, onog humanog u čoveku). Društvena kritika Hamsunovog romana Glad svodi se na to. Međutim, ako je realizam Dostojevskog nadilazio sliku unutrašnjih sukoba ličnosti i kroz njih nastojao izraziti nesklad sveta, onda Hamsunov realizam nije težio takvoj vrsti cilja. Junak Gladi, čak i u najočajnijim trenucima svog života, huleći i tresući se od besa, svet uzima zdravo za gotovo, uzimajući u obzir vlastitu sudbinu kao poseban pojedinačni slučaj, ne izvlačeći dalekosežne zaključke iz njegovih peripetija. Junak Knuta Hamsuna ne zadire u uspostavljeni i postojeći svetski poredak. Štaviše, on sam na sve moguće načine pokušava sakriti svoju nevolju od onih oko sebe. On je skrivena monada koja postoji među mnogim slično samodovoljnim monadama. Motiv čovekove usamljenosti kod svoje vrste u roman je uveo Hamsunov stav i njegovo iskustvo, posmatranja života. Ovaj motiv, koji uvodi Hamsunovu Glad u krug problema karakterističnih za književnost dvadesetog veka, ostaće u njegovom delu još dugo…

… Književni teoretičari i kritičari odmah su primetili sličnosti između protagoniste romana’’Glad“ i Rodiona Romanoviča Raskoljnikova, glavnog lika ’’Zločina i kazne“, jednog od najboljih, a možda i najboljeg, romana Dostojevskog. Hamsun nikada i nije skrivao da je veliki Fjodor M. Dostojevski ostvario presudan uticaj na njega ,  niti je skrivao uticaj Emila Zole, koji se takođe primećuje u ’’Gladi“, kao i odbacivanje realističke tradicije… Bila su to  dva temeljna Hamsunova književna i ideološka lajtmotiva, i to njegovo već pomenuto insistiranje da zamršenost ljudskog uma mora biti osnovni cilj moderne književnosti, ali i obezvređivanje savremene urbane civilizacije, koju na kraju romana protagonista simbolično odbacuje ukrcavanjem na brod koji napušta grad (na brodu je našao zaposlenje, pa to nije samo simbolično odbacivanja Grada, već i svog starog Ja)…

… Nakon proboja u književnim krugovima romanom Glad , Hamsun nedugo zatim objavljuje još jedno snažno knjževno delo – roman Misterije, 1892. godine, napisan pod snažnim uticajem tada više nego značajnog nemačkog filozofa i pesnika Fridriha Ničea. Njihovi stavovi i pogledi na život i svet u mnogome se podudaraju: kada Hamsunov nihilistični umetnik Nagel govori, onda je to Ničeova misao. Misli koje iznosi i sprovodi Niče, dominiraju i izviru iz mnogih Hamsunovih rečenica: Ja verujem u rođenog gospodara, prirodnog despota, naredbodavca, onog koji se uopšte ne bira, već se sam nameće kao vođa ispred hordi na ovoj zemlji. Ja verujem i nadam se dolasku velikog terorista, Čovekove biti, Cezara. Roman Misterije omogućava Hamsunu veličanje individualizma i divljenje ničeovskom nadčoveku, uz istovremeno ispoljavanje prezira prema političarima. Roman je plod njegove kreativne uznemirenosti sa ukusom severa, gde se on predstavlja kao glasnik Norveške, zemlje naglašenih kontrasta. Prolaznost života, nedokučivost sveta i ništavilo smrti ujedinjuju se sa bolnim senzibilitetom čula koja pulsiraju ostrašćeno. Nagel, glavni junak romana, istovremeno nežan i užasan u bezdanu patnje nastale u borbi sa samim sobom, izlazi iz okvira tadašnje književnosti.  Do određene mere, Nagel je čovek niotkuda: o njegovoj prošlosti i zanimanjima može se samo nagađati po nagoveštajima razasutim Hamsunovim Misterijama. Istovremeno, on je sin svog vremena, koji je upio njegovu fermentaciju i nestabilnost i time stekao dovoljnu jasnoću kao lik. Već je u sebi nosio naklonost, nervozu svog vremena, a kad ga je, poput udara groma, pogodila ljubav prema Dagni Kjellan, stanje afekta, preuzbuđenosti, unutrašnja teskoba za njega postaje stalna, nezadrživa, fatalna. Očito je u prošlosti pripadao umetničkom boemskom krugu i doživeo slom vere u one duhovne vrednosti koje je društvo smatralo stabilnim. Skepticizam je zavladao njegovom vibracijskom dušom i samo su mu ljubav i prateća ljudska blizina mogli postati uporište u bivanju. Hamsun u Misterijama suočava Nagela s nekoliko žena. Hamsunov stil je čist: besprekoran,vođen raskošnim talentom, ležernošću njegovih junaka i u naizgled bezizlaznim situacijama, nordijskim duhom neukrotivosti, snažnom emocijom prikrivenom nepokolebivim dostojanstvom i borbenim duhom koji ne poznaje prepreke osim kao nadahnuće da se uvek ide dalje i životu direktno gleda u oči, kojim Hamsun čini originalan prodor u svet tajanstvenog…

… Nastavak priče o Hamsunu je logičan: ubistveno i dosledno lutalački sopstvenim putem – bez imalo želje za bilo kakvim kompromisom ili nečim mnogo lagodnijim. Leti boravi u Norveškoj, zimi u Parizu. Piše dve borbene i polemičke knjige: Urednik Lynge 1893. (Hamsunov satiričan je i zloban prikaz neprincipijelnog novinskog preduzetnika koji sebe zamišlja kao duhovnog vođu naroda. Roman je jasno pokazao Hamsunov prezir prema buržoaskom liberalizmu, a jednako je tako jasno pokazivao populističke i nacionalne osećaje Hamsuna, koji je bezuvetno govorio o potpunoj nezavisnosti Norveške i ukidanju unije koja joj je silom naoružana nametnuta 1814. od strane Švedske, koja je raspuštena tek 1905. godine) i Nova Zemlja, iste godine, nakon kojih nastaje predivna, panteistički intonirana priča Pan, 1894.godine…

… Svuda je bila tišina i mir. Ležao sam i gledao kroz prozor, do duboko u noć. U te sate je neka vilinska svetlost lebdela nad zemljom i šumom, sunce je zašlo i obojilo vidik jarkocrvenom svetlošću, nepomičnom kao ulje. Nebo je na sve strane bilo otvoreno i čisto; zagledan u to bistro more, činilo se da ležim licem u lice sa krajem sveta, moje srce je toplo kucalo o taj ogoljeni kraj, kao da mu je tu dom. Bog zna, mislio sam, zašto se vidik večeras boji u ljubičasto i zlatno, da nije neki praznik gore na nebu, neki veliki praznik, s muzikom zvezda i vožnjom čamcima niz reke? Tako to izgleda! I sklopio sam oči, upustivši se u tu vožnju, dok su mi misli jedrile jedna za drugom…

    Predivna, koloritna, muzikalna, panteistički intonirana Hamsunova priča Pan, nastala je 1894. godine. Ona kroz formu lovačkog dnevnika poručnika Glana govori o bekstvu iz urbane civilizacije. Pan je i himna prirodi severa i severnog leta ( Pan je mitološki bog pastira, stada, njiva, šuma, polja odnosno paše i stoke, njihov zaštitnik i zaštitnik lovaca, stoga ga se naziva i zaštitnikom prirode. Osim toga ljubitelj je muzike i najbolji plesač među bogovima. Pan je bio sin nimfe Driope i boga Hermesa). Pan je najpoznatije Hamsunovo delo i jedan je od najvećih ljubavnih romana u svetskoj literaturi. Ljubav Glana i Edwarde vodi ka dramatičnim i potpuno neočekivanim događajima u knjizi… Snaga Hamsunove reči, njena relaksirajuća radost pretapa se kroz panteistički fon legende u predivne slapove života netaknute prirode Severa – hladnog, ponosnog, usamljeničkog i samo odabranima pristupačnog u moći vlastitog dostojanstva…

… U romanu Pan, prožet visokom poezijom, Hamsun je čoveku pristupio prvenstveno kao nerazdvojnom delu prirode. Junak Pana, poručnik Glan, koji živi u šumi sa svojim lovačkim psom Ezopom, kojem će žrtvovati ljubav prema Edwardi, istinsku slobodu, punu sreće oseća tek tamo – usred potpune usamljenosti, sam s večnim danom severnog leta, osluškujući nesmetani dah prirode , tkajući večnu nit bića. U civilizovanom svetu ovaj se heroj Hamsuna oseća nelagodno i neugodno. Njegov ’’životinjski pogled“ previše je voljan da ne bi uzeo u obzir ispraznost misli i dela ljudi koji svakodnevno žive pored njega, u ribarskom selu. Dosadno mu je među društvom koje se okuplja u kući lokalnog bogataša – trgovca Maca, među banalnim razgovorima o stvarima koje Glanu ne znače mnogo. U Hamsunovom Panu, njegov lik, njegova ličnost otelovljenje su muškosti i viteštva, stranih trgovačkom duhu koji je vladao u svakodnevnom životu…

… Stare planine bile su vlažne i crne od vode koja se sa njih slivala, kapala i žuborila u jednakoj tihoj melodiji.Te tihe melodije duboko u planinama skraćivale su mi po koji čas dok bih sedeo i posmatrao oko sebe. Na um mi je padalo kako ti tihi beskrajni zvuci žubore tu u svojoj usamljenosti i niko ih ne čuje, niko ne misli na njih, a oni i pored toga žubore tu za sebe, čitavo vreme, večno! I, slušajući to žuborenje, više mi nije izgledalo da je planina potpuno pusta

… Snegom okovane, šumovite planine kraj mora, njeni potoci, bujice, divljač, nebo, zvuk divljine i nestvaran mir ambijent su koji okružuje novo boravište poručnika Glana, njegov jedinstveni život lova, samoće, krstarenja, kontemplacije i poniranja u bit prirode i vlastitog bića. Grandiozna freska prirode, ljudske usamljenosti i njihovog suptilnog preplitanja koje teži ka božanskoj harmoniji uzdiže se iznad svih prolaznih trivijalnosti koje bukom zaglušuju melodiju prirode i harmoniju suživota. Duh božanskog Pana provejava između redova Hamsunovih proznih uzleta – dodir neprolaznog neprimetno vas veže svakom novom rečenicom… Ja lovim ne da bih ubijao, lovim da bih živeo. Danas mi je potrebna jedna mala tetrebica, i zato ne ubijam dve, već sutra ubijam drugu. Zašto da ih ubijem više? Živim u šumi, ja sam sin šume… Uprkos tragičnom završetku romana, Hamsun ne ostavlja mesta gorčini i rezignaciji. Osećaj vedrine, prevazilaženja konačnog kraja, nedodirljivo lebdi između piščevih redova – simbolično, u tananim naznakama… Zahvalnost za noć u samoći, za planine, za opojnost mraka i mora, srce mi je opijeno! Hvala za moj život, za dah, za milost što danas mogu da živim, iz srca zahvaljujem za to! Osluškuj prema istoku i osluškuj prema zapadu, ne osluškuj! To je večiti Bog! Taj mir koji mi žamori u uhu, to je krv cele prirode koja ključa, Bog koji prožima zemlju i mene

… Glavna i u detaljima vrlo verna slika prirode ove božanstvene prozne pesme poete Knuta Hamsuna animirana je kontradiktornim impulsima osećaja junaka, samotnika i pesnika koji traže mistično stapanje sa svemirom. Značajno je da poručnik Glan nastoji shvatiti tajne života ne nauštrb pojednostavljenja ili približavanja primitivcu – za to je potrebna visoka inteligencija. A znanje je daleko od uvek radosnog: poručnikova ljubavnica, kovačeva supruga Eva, apsurdno umire, njegova ljubav, više poput dvoboja ponosa, prema Edwardi, kćeri trgovca Maca, završava porazom… Priroda na Hamsunovoj slici nije samo idila, ona se takođe pretvara u bolnu enigmu…

… Ljubav se sjedinjuje u  Evi, supruzi seoskog kovača i poručniku Glanu. Ljubav pretvara Evu od pokornog i nezadovoljnog bića, koje živi dan za danom, u osobu koja stekne određenu nezavisnost. Ne boji se ugnjetavanja ljubomornog gospodina Macka, nema straha ni od svog supruga. Od Glana ne zahteva ništa, ne zna kako će njihova veza završiti i jednostavno ne razmišlja o tome. Puna je nežnosti i poverenja u svog voljenog, a Glan, budući da je s njom, iskušavajući draž svoje ljudske dobrote, shvatajući celovitost svoje prirode, oseća sreću, iako Eva ne ispunjava ni njegovo srce ni njegovu dušu. Hamsun pokazuje kako element ljubavi privlači Evu i čini je prvom žrtvom. Eva umire pod ruševinama raznesene stene… Prema radnji Pana, sve je tragično isprepleteno, ujedinjeno u tesnu nit života: Glan je stavio barut ispod stene, poželevši prirediti neobičnu predstavu u času Edwardinog odlaska sa svojim zaručnikom, u času kad je trebao izgubiti ženu koju je volio bolno i snažno. Rudnik praha zapalio je gospodin Mack, proždirući se od ljubomore i nadajući se da će u trenutku eksplozije Eva biti ispod, u podnožju litice. Ljudske strasti – okrutne i nepomirljive – provalile su u mirno područje boga Pana…

… Edwarda Knuta Hamsuna potpuno je drugačiji tip žene od Eve. Ona je snažne naravi, nesposobna se rastopiti u ljubavnim osećajima, poput Eve. Za nju je ljubav borba i ona želi pobedu u ovoj borbi, pokornost, pa čak i robovanje ljubavnika. Stoga njen odnos s Glanom Hamsun predstavlja na način ljubavnog dvoboja, pomešanog s obostranim ponosom. Zbunjenost različitih osećaja iza njihove ljubavi – a Edwarda takođe voli Glana – objašnjava neobičnost i nelogičnost njihovih postupaka, neshvatljivih vanjskom posmatraču, ali koji imaju unutrašnje značenje. Glanova želja da na sve načine privuče Edwardinu pažnju objašnjava činjenicu da joj je na morskom putovanju bacio cipelu u vodu. Želja da od nje dobije jednak udeo sudelovanja, koji Edwarda daje lokalnom lečniku koji pati od hromosti, tera junaka Pana na divlji čin, a on, da bi takođe šepao, puca sebi u nogu. Ljubomora i prezir prema Edwardinom zaručniku, finskom baronu, Glana dovode do potpunog gubitka prisebnosti, a on suparniku pljuje u uvo. Impulsivnost delovanja Glana i Edwarde u Hamsunovom romanu objašnjava se impulsivnošću i eksplozivnošću njihove ljubavi. Čak i u onim minutama kada su njihove duše spremne otvoriti se jedna drugoj, nešto ih sputava. U vezi između Edwarde i Glana postojala je tajna koju je Hamsun naslutio, ali nije u potpunosti razjašnjena. Psihološku sliku borbe dva jaka lika Hamsun je u Panu napravio tačno i objektivno. Pokazao je da se iza Edwardinih unutrašnjih prepucavanja krije nešto više od hira ili mladenačke nezrelosti. Edwarda od ljubavi očekuje čudo, izvanrednu punoću života. Očekivanje čuda sprečilo ju je da pravilno proceni sadašnjost – odnosno Glanovu ljubav. Međutim, ova je sena prisutna u Edwardinim osećajima i ne objašnjava zašto njezina ljudska bliskost s Glanom nije mogla nastati…

Na vratima praskozorja…

      Nervoznu, profinjenu i pokretnu prozu Knuta Hamsuna karakteriše sažeta lirika. Međutim, ona nije njegovo dominantno načelo, jer Knut Hamsun je epski umetnik koji je samouvereno stvarao složene likove svojih junaka, vešto i s velikom pouzdanošću slikao moral i promene u norveškom selu i provincijama tokom mnogih decenija. Lirizam njegovoj priči daje neku vrstu muzikalnosti: poput svojevrsne pratnje, on prati glavnu temu pripovesti, koja je nadilazila sliku sveta osećaja pojedinca i okrenula se objektivnom svetu, potragu za odgovorom na pitanje suštine i sadržaja društvenog napretka. Tokom godina povećavao se Hamsunov interes za istraživanjem uticaja protivrečnosti društvenog razvoja na sudbinu norveškog sela i pokrajine, kao i na sudbinu ljudske ličnosti. Stvorio je cikluse romana koji su prikazivali promene koje je u životu, pogledima i načinu razmišljanja ljudi zarobljenih nezaustavljivim kretanjem moderne istorije doneo zbunjujući istorijski proces novog, dvadesetog veka. Posmatrajući rašireno kršenje starih navika i svakodnevnog života u ruralnoj Norveškoj, neprekidno napredovanje u najudaljenije kutke njezinog industrijskog napretka i prateće umrtvljeno preduzetništvo, pozivajući se na buržoaski napredak vrlo kritično, Hamsun je tražio socijalnu i etičku potporu u tradicijama i temeljima norveškog sela, verovao je da su one trajne vrednosti zavičajnog tla. Društvena pitanja, posebno uočljiva u njegovim delima iz kasnog razdoblja stvaralaštva, bila su u njih uključena ne tako gola , kao u delima realista devetnaestog veka. Knut Hamsun jedan je od onih izvrsnih pisaca svetske književnosti koji je pripremio promene u prirodi umetničkog mišljenja modernog doba i svojom kreativnošću pridoneo razvoju novih svojstava realizma koja udovoljavaju duhovnim potrebama društvenog života u dvadesetom veku…

Život teče dalje: Pariz, Kristijanija, Minhen, Berlin, hoteli i sanatorijumi Norveške, Gudbrandsdalen – nove su stanice na Hamsunovom putu. U jednom od mnogih hotela on upoznaje dvadesetpetogodišnju Bergljot, ženu koja mu uskoro postaje suprugom. Nadahnut tim događajem, piše vanvremensku ljubavnu priču Viktorija, 1898. godine, ispunjenu snažnim emotivnim zanosom. Prethodnica pomenutom remek-delu bila je dramska trilogija – Pred vratima carstva (1895.), Igra života (1896.) i Večernje rumenilo (1897.) godine, posvećena Hamsunovoj večnoj temi – problemu starenja…

Poljubio joj je usta i kao da su se u njegovom srcu srele dve svetlosti, sunce je sijalo prema jednoj zvezdi. Pao joj je u krilo i nije video i čuo ništa više na čitavom svetu. Ljubav je božija reč, prva misao koja je skliznula kroz njegov mozak. Kada je rekao: Neka bude svetlost! bila je ljubav. I sve što je stvorio, bilo je dobro, i hteo je da ostane onako kako se zbilo. A ljubav je bila poreklo i gospodarica sveta, ali svi njeni putevi su puni cveća i krvi

… Da, šta je ljubav? Vetar koji šumi u ružama, ne , žuta varljiva svetlost u krvi. Ljubav je pakleno vrela muzika koja čak i staračka srca nagoni da igraju. Ona je kao krasuljak koji se širom otvara dolasku noći, a kao sasa od daha se zatvara i od dodira gine. Takva je ljubav. Može čoveka uništiti, ponovo ga podići i opet ga srušiti. Danas može voleti mene, sutra tebe, a iduće noći njega, toliko je nestalna. Ali može biti i čvrsta kao nerazlomljivi pečat i može neugasivo da bukti do smrtnog časa, tako je večita. Kakva je ljubav?

O, ljubav je kao letnja noć pod zvezdanim nebom, opijena mirisom na zemlji. Ali zašto pušta mladića da ide skrivenim stazama, zašto pušta starca da u svojoj usamljenoj sobi stoji na vrhovima prstiju? Ah, ljubav pretvara čovekovo srce u vrt pečurki, bogat i bestidan vrt u kome stoje tajanstvene i drske pečurke. Zar se zbog nje ne uvlači nečujno u zatvorene vrtove u noću baca pogled u prozore zaspale. Zar od nje monahinja ne ludi, zar ona ne pomračuje razum princezi? Ona baca kraljevu glavu na zemlju, da njegova kosa čisti prašinu po drumu, pušta ga da pritom šapuće bestidne reči, da se smeje i plazi jezik. Takva je ljubav. Ne. ne, ona je ipak sasvim drugačija. Njoj ne naliči ništa drugo na celom svetu. Ona je došla na zemlju jedne prolećne noći kada je mladić ugledao dva oka. On je zurio i video. Poljubio joj je usta i kao da su se u njegovom srcu srele dve svetlosti, sunce je sijalo prema jednoj zvezdi. Pao joj je u krilo i nije video ni čuo ništa više na čitavom svetu. Ljubav je božija reč, prva misao koja je skliznula niz njegov mozak. Kad je rekao: Neka bude svetlost! bila je ljubav. I sve je stvorio, bilo je dobro, i hteo je da ostane onako kako se zbilo. A ljubav je bila poreklo i gospodarica sveta, ali svi njeni putevi su bili puni cveća i krvi…

    ,,Viktorija-istorija jedne ljubavi” (1898.) tanana je Hamsunova pripovest o životima, odrastanju i ljubavi dvoje mladih ljudi, o večnoj temi uzimanja i davanja, žrtvovanju i nesebičnosti, tragična priča o podelama kojima društvo uništava još jednu iskrenu ljubav. On , Johan, siromašni vodeničarev sin , koji putem obrazovanja napreduje na društvenoj lestvici i postaje književnik, i ona, Viktorija, prelepa vlastelinova kći, vezana bogataškim konvencijama i prikrivenom tragikom, bolno su razdvojeni u iskrenoj, potisnutoj i zabranjenoj ljubavi, prepunoj čežnje, slutnji, iščekivanja i uzaludnog nadanja…

Bože, kako mu je srce lupalo, nije kucalo, treperilo je. Hteo je da kaže nešto, ali nije mogao, samo su se usne micale. S njene haljine širio se miris, s njene žute haljine, ili možda iz njenih usta. U tome trenutku nije imao nikakav utisak o njenom licu, ali je poznao njena fina ramena i video njenu dugu, uzanu ruku na ručici kišobrana… Cela njegova duša je strujala k njoj i hteo je više da kaže, više; to su bili zbunjeni izlivi, bio je kao opijen… 

… Pisac nam prikazuje svu tragiku i lomove jedne nesretne veze, niz duševnih lomova, iščekivanja, izgubljenih nadanja i zlosretne sudbine koja potajno prigušuje sve titraje života jedne nedosanjane i čiste ljubavi, koja se, na žalost, samo na momente razbuktava, a zatim tinjajući lagano gasi.Viktorijin otac, nekad bogati vlastelin, zapada u dugove i prinuđen je da uda ćerku za bogatog poručnika Ota, iako Viktorija ne pristaje na to, tajno ljubeći u srcu i čekajući Johana Milera. On je i sam u životnim lomovima i tek se ponekad vraća kući iz sveta, svojoj staroj, neostvarenoj i prikrivenoj ljubavi iz detinjstva – prelepoj i tragičnoj Viktoriji… Nakon veridbe, poručnik Oto nesretno strada u lovu…

… Opet prolaze nedelje i meseci, i proleće je došlo. Snega je već nestalo. Daleko u svemiru šumilo je da se slap vode spušta od sunca do meseca. Laste behu došle, a u šumi van grada budio se čist život raznog zverinja i ptica koje su skakutale i veselile se na svom jeziku. Svež i sladunjav miris je prodirao iz zemlje…

… Ako neko pita šta je ljubav, ona nije ništa drugo nego vetar koji šumi u ružama, a potom umire. Ali isto tako ona je često neslomljiv pečat koji stoji celog života, do smrti. Bog je stvorio više vrsta ljubavi i video je kako ona traje ili prolazi…

… Priča se bliži tragičnom završetku, kraju neostvarene ljubavi koja nestaje u vlastitom plamenu . Nakon Viktorijine iznenadne smrti , ostaje samo njeno opraštajno pismo i treptaji večno tinjajućeg ognja ljubavi , nikad neugašene želje…

… Tako mi je strašno da umrem, ja to neću, još se u sebi tako nadam u boga, da bi možda mogla biti malo bolje, ako ne duže a ono do proleća. Dani su tada svetli, a na drveću je lišće. Kad bih sad ponovo ozdravila, izvesno se nikad ne bih ljutila na vas Johane. Toliko sam o tome razmišljala i plakala. Ah, izašla bih i sve bih kamenje milovala i kraj svakog stepenika kraj kog bih prošla, zastala bih i zahvalila mu i bila bih dobra prema svima. bilo bi svejedno koliko bi mi rđavo bilo, samo da mogu živeti. Moj život je tako neživljen, ni za koga nisam mogla nešto učiniti, i taj promašeni život treba sada da se svrši… Da, Johane, volela sam vas celog svog života, samo sam vas volela. Viktorija to piše, a Bog to čita preko mojih ramena… Zbogom, Johane, hvala ti za svaki dan! Kad odletim sa zemlje, još jednom ću vam zahvaliti. Do poslednjeg trenutka i na celom putu ću izgovarati vaše ime. Budite dobro celog svog života i oprostite mi za ono što sam učinila, i što se nisam mogla baciti pred vas i moliti vas da mi oprostite. To činim sada u svom srcu… Sada su mi upalili svetiljku i meni je mnogo svetlije. Ležala sam u dubokom snu i opet sam bila otišla daleko od zemlje. Hvala Bogu, nije mi bilo više tako strašno kao ranije, čula sam čak malo muzike, a pre svega nije bilo tamno.Tako sam, zahvalna. Ali sada nemam više snage za pisanje. Zbogom, ljubljeni moj …

… Nije li još slavni američki pisac Edgar Alan Po u ’’Filozofiji kompozicije“ ustanovio da je ’’smrt lepe žene” najpoetičnija od svih tužnih tema… Setimo se samo Poove beskrajno tužne ljubavne pesme Annabel Lee (1849), posvećene pokojnoj dragoj – Virdžiniji, koja prikazuje svu raskoš njegovog pesničkog talenta i dirljivost muzikalnog jezika ili pak mračne pesme Gavran (1845) o izgubljenom ljubavi kao glavnom temom, melanholičnih pesama čiji je središnji motiv neprežaljeni gubitak voljene osobe i nesmirljiva bol nanesena nemilosrdnošću vremenskog toka stvarnosti. Ona peva o Lepoti i o tuzi koju Lepota neizbežno u senzibilnom ljudskom biću pobuđuje. Za Poea, nema lepše, poetičnije teme za pesmu odpreuranjene smrti voljene devojke. Logika njegovog zaključivanja je sledeća: Lepota kao jedina legitimna provincija pesništva u svom vrhunskom obliku neizbežno iz ljudske duše iznuđuje suze, odnosno u njoj pobuđuje Tugu, melanholiju. Od tuda krenuvši, on postavlja sledeće pitanje: „Od svih melanholičnih tema, koja je po univerzalnom shvaćanju čovečanstva najmelanholičnija?” Jedan, i samo jedan odgovor mu se pritom nametnuo: Smrt., ujedno i preduslov za nastanak savršene stihovane književno-umetničke tvorevine…

… Roman ’’Viktorija” Knuta Hamsuna najviše nalikuje umetničkoj bajci sa sumornim završetkom, oslanjajući se svojom melanholijom i tamom na poetiku i tragiku dve pomenute, verovatno najlepše i najtragičnije pesme Edgara Alana Poa… Roman Viktorija bio je čudesni literarni hamsunovski ’’brutalni udar stvarnosti”. Stilski izuzetno lep i istančan, doprinoseći potresnoj priči, ali, bez imalo ’’sladunjavosti”… Nehajan, čak i u najdirljivijim lirskim romantičarskim trenucima, poput većine njegovih junaka…

… Iza varljive jednostavnosti poetike priče krije se zrela i profinjena Hamsunova umetnost.Victoria kao umetnička celina ima prilično složenu strukturu. Objektivno pripovedanje prošarano je u Hamsuna umetnutim kratkim pričama, lirske su digresije prošarane dinamično razvijajući se u zaplet, a jedna od njih – nekad poznata pohvala ljubavi – zapravo je pesma u prozi. S gledišta estetskih normi koje je razvila moderna strana književnost, Hamsunova Victoria može se činiti donekle sentimentalnom. Ali sadrži osobine koje su postale retke za modernu književnost, naviknutu na suzdržanost u izražavanju: u priči glas osećaja, iskren i razumljiv, zvuči snažno i otvoreno, oblikovan u celovitu umetničku formu.

… Usledio je potom Hamsunov boravak u Finskoj, Rusiji, Turskoj, Kavkazu, Orijentu…Upoznavanje islama i čudesnog sveta starih naroda pruža Hamsunu nove spoznaje: siromaštvo koje se spokojno trpi, dok se zadovoljstvo ne pronalazi samo u novcu. On takođe spoznaje da između Istoka i Zapada nije bitna razlika u standardu, već u poimanju života…

Što ste bliže Orijentu, to ljudi manje govore… Stare su ljudske vrste nadrasle stepen brbljanja i smeha, oni ćute i samo se osmehuju. Kolike li razlike prema Americi !

… Po povratku s puta po Orijentu nastaje putopis U zemlji priča, objavljen 1903. godine. Nemiran, lutalački duh i dalje neumorno pokreće Hamsuna. Nastavlja neprestano da se seli, vodi život boema sa bardovima finske kulture, u kockarnici gubi gotovo svu imovinu, ali ga spašava jedan nemački izdavač. Godine 1902. rodila mu se kći Viktorija, što ga primorava na nov pokušaj porodičnog, mirnog života. Ipak, bio je to samo još jedan u nizu neuspelih pokušaja – godine 1909. razvodi se od prve žene, Bergljot, a zatim se ženi mladom glumicom Mari Anderson. U kreativnom smislu, bio je to jedan izuzetno plodan period čiji je proizvod nekoliko novih romana o… pa o čemu drugo do lutalaštvu: Pod jesenjim zvezdama (1906.), Lutalica svira sa sordinom (1909.) i Poslednja radost (1912.). Uporedo sa njima nastaje i roman Benoni i Rosa (1908.), sa tematikom iz Nordlanda, kao i jedina zbirka poezije Divlji zbor (1904.) godine… Novu fazu Hamsunovog umetničkog razvoja obeležio je i mali roman Sanjar (1904) – svojevrsna slika običaja i života malog ribarskog mesta, napisana nežnim humorom…

Daleko sam od varoške buke i jurnjave, od novina i ljudi, od svega sam toga pobegao, jer sam ponovo pozvan u prirodu i usamljenost, odakle i potičem, pripoveda Hamsun na početku još jedne lutalačke epopeja, romana Pod jesenjim zvezdama, svojevrsne svetkovine snažnog nordijskog, individualističkog duha i sudbinske povezanosti sa iskonskim korenima večnog Severa… Lutam po ostrvu kao i obično i premišljam o raznim stvarima. Mir, mir, nebeski mir izbija iz svakog drveta u šumi. Nisam čitao novine već dve nedelje, a ipak sam još živ, raspoložen sam, napredujem u zadobijanju unutarnjeg mira, pevam, ispravljam se i gologlav posmatram zvezdano nebo… Rad na imanju Falkenbergovih, mnoštvo jakih emocija, drugarstvo, nesrećne ljubavi, opčinjenost prirodom i sitnim radostima koja život znače, udahnjuju iskrenu životnost Hamsunovim ispovestima…

Lutalica svira sa sordinom jedna je u nizu besmrtnih… Potrebna je duhovna zaostalost da bi čovek stalno bio zadovoljan životom, i, šta više, očekivao od njega nešto novo i lepo…U starosti se ne živi u životu, održava se samo uz pomoć uspomena. Mi smo kao otposlata pisma, nismo više na putu, stigli smo na cilj. Od značaja je samo da li smo u sebi uskovitlali bolove i radosti ili smo prošli kroz život bez ikakvog utiska. Hvala na životu, lepo je bilo živeti. Ali žena, ona je bila onakva kakvom su je odvajkada znali: beskrajno ograničena u izražavanju, ali prepuna neodgovornosti, sujete, lakomislenosti. Ona ima mnogo nečeg dečijeg, samo ničega od njihove nevinosti

… Ređaju se zatim živopisni i uzburkani događaji na imanju Falkenbergovih: s jedne strane, realistično prikazan, postoji svet gospodara, raspusnih ljudi sa titulama i lagodnim životom, punim izopačenosti, bluda, egoizma i neodgovornosti, dok je nasuprot tom i takvom svetu prirodan i neiskvaren svet običnih, prostih ljudi, vrednih, odgovornih, spremnih da razumeju i pomognu čoveka u nevolji. Kao objektivan posmatrač svega Hamsun ostaje po strani – njegovom oštrom oku ništa ne promiče. Dosledan vlastitoj viziji života, Hamsun nikog ne ostavlja ravnodušnim… I tako je to: već sama milost što se je život smeo da proživi, bogata je plata unapred za svaki pojedinačni bol u životu. Mnogo sam lutao u svom životu i postao sam glup i uvenuo. Ne patim od one perverzne staračke uobraženosti da sam postao pametniji nego što sam bio. Nadam se da nikad i neću postati pametan.To je znak prestarelosti. Kad zahvaljujem Bogu na životu, ne činim to zbog veće zrelosti koju sam stekao s godinama, već zbog radosti koju sam imao od života. Starost ne poklanja nikakvu zrelost, starost ne poklanja ništa sem starosti. Neka me Bog sačuva od toga da postanem mudar… Ja nemam nikakvog posla i nemam nikakvog cilja, ja sam samo lutalica koji izlazi iz jedne drvene kolibe i vraća se u nju, i potpuno je svejedno gde se nalazim… Počinje mraz dok se vraćam kući u moju drvenu kolibu, pustare i baruštine su zamrznute i lako se hoda. Polako i ravnodušno kaskam sa rukama u džepovima. Nema potrebe da se žurim, svejedno je gde sam

… I mada je Hamsun svojom inovativnošću, svojim čudesnim pulsirajućim ritmom života koji izvire iz svake rečenice Pod jesenjim zvezdama (kao i većine njegovih maestralnih, jezgrovitih dela iz života skitalica i čudesnih antijunaka koji su samo pratili svoje srce i snove, odbijajući da se povinuju opštim pravilima, ukalupe i postanu ’’nešto“) uticao na gotovo sve moderniste, njegov neposredan uticaj je ipak znatno uži i pre svega se odnosi na one autore koje možemo nazvati rođenim piscima, kod kojih između života i literature postoji znak jednakosti. Oni su individualisti koji ne lišavaju ego socijalnog konteksta, već naprotiv učestvuju u haosu novog veka, jednoj kakofoniji postojanja sa tmurnim zadovoljstvom i ironijskom nadmoći kojom često ne štede ni sami sebe… U prirodi je čoveka da ga privlači tuđa individualnost ako je lišena dosade. Takve ljude uglavnom biramo za sagovornike, prijatelje i ’’privatne“ pisce. A knjige ’’privatnih“ pisaca nosimo u rančevima, čuvamo ih kao duhovne amajlije, džepna izdanja ponosno čuvamo u pohabanim vijetnamkama, noseći ih gotovo svuda sa sobom (malo ličnog iskustva autora teksta), teglimo ih sa sobom kao deo sebe i čitamo u poslednjim noćnim tramvajima dok se u osami vraćamo kući. Te su knjige manje od opšte kulture a mnogo više od životnog stila – one su zapravo prostor slobode za identifikaciju sa (anti)junacima, što je dionizijski aspekt čitanja. U njegovom korenu ne nalazi se samo adolescentska potreba za vitalnošću, kako bi se moglo pogrešno zaključiti, već večna i iskrena potreba da se umetnost ne doživljava klinički, što je univerzalna etička vrednost (skoro pa kategorički imperativ) kako čitanja tako i književne analize. Stoga, stil postaje reformalizovan od onoga šta je rečeno ka bitnosti mehanizma kako je rečeno. Na taj način pisanje postaje magično nedokučivo kao udvaranje – možda samo sretan izbor pravih reči

… U svemu tome verovatno i jeste tajna neponovljivog nordijskog maga pisane reči, duhovnog diva uz čija dela sam uživajući odrastao, sazrevao i lutajući svetom sa čudesnom amajlijom u pohabanom džepu (sa mnoštvom sitnica koje život znače) naizgled stario, postajući vremenom, poput njegovih minimalističkih, čistotom izraza okupanih rečenica, duhom nehajno mlad i spontano otporan na sav besmisao ponude ’’koja se ne odbija“ – da postanem ’’neko i nešto“… Ugledan i koristan član jednog konzumerističkog, ispraznog, od Boga i Prirode okrenutog društva … daleko od božanstvenog, večnog sjaja hamsunovskih, jesenjih zvezda…

 

Rađa se novi dan…

… Hamsunov prozni stil predstavljao je veliku novinu u razvoju norveške književnosti: po ritmu rečenice, profinjenosti ironije, strasnoj oživljenosti likova, dubini psihološke analize, stilu slikanja norveškog pejzaža, suptilonosti u prikazu društvenih odnosa, uverljivosti pripovedanja, verbalnoj muzikalnosti, autentičnom spoju lirskog ugođaja i dramatike, te prikazu tragičnih junaka, kakav je i sam bio. Pesimist u odnosu na savremeno društvo, ostao je optimista u odnosu prema čovekovim mogućnostima…

… Godine 1911.   Hamsun se doseljava na imanje Skogheim, gde se privremeno zadržava. Supruga Meri rađa nekoliko dece, dok Knut završava romane Deca svog doba (1913.) i Gradić Segelfoss (1915.)(priča o usponu i padu dve bogate porodice, čije su sudbine personifikovale različite vrste stavova prema društvenom napretku. Istovremeno, Hamsun se u njima vratio na temu ljudske zatvorenosti koja ga je već dugo zaokupljala, a koju je razvio u nizu prethodnih romana i kratkih priča), istovremeno radeći na romanu Plodovi zemlje, nakon čijeg završetka 1917. kupuje imanje Norholm, na jugu Norveške, mestu gde će provesti preostali deo života obrađujući zemlju i pišući romane…

… Konačno priznanje za celokupan dotadašnji književni rad Knut Hamsun dobija 1920. – roman Plodovi zemlje ovenčan je  Nobelovom nagradom: bila je to ogromna duhovna i materijalna satisfakcija velikom nordijskom piscu. Snaga Hamsunove kreacije bližila se svom vrhuncu. Uvodne sekvence nagrađenog romana pravi su literarni biser:

Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama – da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira – ali, svakako, on dolazi, čovek je sam usred ove ogromne samoće. On ide, ide, naokolo je sve tiho, ne čuje se nijedna ptica, nijedna životinja, ponekad on progovori neku reč sam sa sobom

… Rečenice nastavljaju da se nižu kao slapovi. Usamljenik Isak dolazi jednog dana u nepregledni planinsko-šumski predeo severa i odabira mesto na kome će započeti nov život. Pratimo njegov mukotrpan rad i prilagođavanje majci Zemlji na kojoj gradi svoje novo imanje. Snaga i vera njegovog duha nadvladavaju vremenom surovost prirode, stapajući čoveka sa zemljom koju obrađuje i koja ga hrani. Hamsun je, kroz jednostavnu i naizgled prostu priču uspeo da rasčlani suštinu čoveka kao socijalnog bića, da izvuče iz magle njegove želje, težnje, besmislene strahove i još besmislenije postupke. Razumni čovek se, pod pritiskom grupe, pod prisvojenim očekivanjima, kroz rad i sve implikacije rada kao takvog, pretvara u nepromenljivi činilac sveopšteg ludila koje nas okružuje i uvlači u svoju maticu, sasvim prirodno nas utapajući u kolektivno… Koliko god nasilno ucrtavali razlike među ljudima, činjenica je da smo svi krojeni po jednom te istom repetitivnom principu. Iz iste zemlje se uspinjemo na dve noge i podjedako smo, i kraljevi i prosjaci, prah kad porinemo u smrt i neživot. Ako prihvatimo tu istinu za ideju vodilju, videćemo da su Norvežani iz Hamsunovog dela, posmatrajući razvoj čovečije socijalne svesti i postupke uslovljene kreacijom iste, zapravo svi ljudi oduvek, svuda i svih obeležja. Slika i prilika društva, fotografisana u Norveškoj snežnoj pustari, koja izniče iz zemlje i vodi suživot sa svojim stanovnicima. Svi bi da zarađuju, a da ne rade. Cene život tek dok ih mazi, hvale ga na sva usta dok je svaka od njihovih napaćenih duša vođena bolesno slepim statusnim željama i večitoj ljudskoj gladi za zemljom iz koje plodovi niču sami od sebe. Za njih novac nema upotrebnu vrednost, već je vrednost sam po sebi. Hoće da lete iako nemaju krila, hoće da znaju iako ne žele da nauče, žele da budu brži od života, da ga prestignu. Namerno skreću sa prtine na koju ih život navodi, inate se uprkos porazima, na svakoj jabuci vide zmiju i pružaju ruke u vatru iako su im šake rumene od opekotina. Besne na druge, pa kad im ponestane bližnjih za jed, počinju da mrze sebe i tako u krug. U svakoj grupi ljudi se nalazi po jedan Isak da skoro infantilno ne razume svet i njegove načine opstajanja…

Nikada on nije čitao ni jednu knjigu, ali misli su mu se često bavile Bogom, on nije mogao drugačije, duša mu je bila puna poverenja i strahopoštovanja. Zvezdano nebo, brujanje šume, samoća, ogromni snegovi, sile na zemlji i nad zemljom često puta bi ga doveli do razmišljanja i pobožnosti;osećao se grešnim i bojao se Boga, nedeljom bi se umio u čast praznika, ali bi radio kao i inače svakoga dana

… Tako započinje Hamsunova litrarna sonata, oda Prirodi, majci Zemlji i svim njenim nesebičnim darovima i plodovima… oda samom Tvorcu… Iskonske biblijske slike mistično iskrsavaju pred očima čitaoca – čovek se iznova rađa neiskvaren, pod okriljem Božijim i počinje da gradi novi svet. Zajedno sa ženom, koja se ubrzo pojavljuje, Isak počinje da ispunjava Božiju volju, zahvaljujući pokorno na darovima. Nastaje jedno moćno imanje, Selanro, rađaju se deca, plodovi zemlje počinju da niču i omogućavaju skladan život skromne porodice. Pred nama se stvara slika jednog neobičnog sveta čudesne harmonije, nešto što u svakom pogledu predstavlja kontrast haosu moderne civilizacije…

Ja sam jedan od onih koji znaju šta valja, ali to ne rade. Ja sam nešto, ali on nije ništa, on je samo munja, brz čovek sadašnjice. Ali munja kao takva jalova je. Uzmimo vas tamo u Selanrou.Vi svaki dan vidite plava brda pred sobom; nisu to nikakve izmišljene stvari, to su stara brda, koja tu od pamtiveka stoje, ali su vam drugovi.Tako vi tu idete zajedno sa nebom i zemljom, jedno ste s njima, jedno ste sa širinom i srasli ste sa zemljom.Vama nije potreban mač u ruci, idete kroz život bez šlema na glavi i bez oružja u ruci, okruženi samim prijateljstvom. Eto, tu je priroda, ona pripada tebi i tvojima. Čovek i priroda ne ratuju između sebe, odobravaju jedno drugom, ne takmiče se, ne utrkuju se sa nekom predrasudom, idu zajedno. U sredini svega toga ste vi sa Selanroa i zato napredujete.Imate sve što vam za život treba, sve zašto živite, rađate se i stvarate nova pokolenja, nužni ste zemlji. A šta imate zato? Življenje u pravu i pravdi, življenje u istinitom i iskrenom stavu prema svemu. Ništa vas, ljude sa Selanroa, ne savlađuje, niti vama vlada, imate mira moći i sile, okruženi ste samim prijateljstvom. Počivate na toplim grudima i igrate se s izvesnom materinskom rukom i siti se nadojite. A ostali? Moj sin je munja, koja u stvari nije ništa, nekoristan blesak. On ume da trguje. Moj sin je primer čoveka našega doba, što su ga naučili čivutin i jenki; ali ja samo vrtim glavom nad svim tim

… Hamsun je veoma pažljivo reprodukovao tok uobičajenog života, detalje svakodnevnog ljudskog postojanja, svakodnevne poslove i aktivnosti svojih junaka, njihove navike, posebnosti njihovih likova. Znao je njihov način života, predrasude, težnje, opseg njihovih interesa do suptilnosti. Seljaci, ribari, drvoseče, trgovci, zemljoposednici, skitnice, pomorci, provincijski intelektualci – lečnici, advokati, učitelji, sluge, muškarci i žene, ljudi različitih društvenih položaja i različitih generacija bili su priroda za njegovu umetničku maštu. Iz njegovih dela proizilazi živopisna, sočna, punokrvna slika norveškog života s kraja prošlog i prvih decenija novog veka. Međutim, to samo po sebi ne privlači kreativnu maštu pisca. Hamsun je bio zainteresovan i fasciniran prikazom konfliktnih psiholoških situacija u koje je život doveo njegove heroje, koji su se borili s društvom i vlastitim osećajima. Socijalni problemi bili su neposredno prisutni u njegovim delima i Hamsun se s pravom može nazvati predstavnikom one vrste psihološkog realizma, kojoj je Dostojevski postavio temelje u svetskoj književnosti. Sam Hamsun uvek je prepoznavao važnost i ulogu velikog ruskog književnika za vlastiti umetnički razvoj. ’’Dostojevski je jedini umetnik od kojeg sam nešto naučio, najveći je među ruskim divovima“, napisao je svojoj supruzi Mariji Andersen. Prikazujući složene unutrašnje drame ličnosti, prenoseći nestalna, suptilna mentalna stanja junaka koja se ne podvrgavaju logičkoj analizi, a ponekad je teško objasniti promene u njihovom raspoloženju, Knut Hamsun postigao je visoku umetnost, pokazujući dubok uvid i sposobnost da shvati najintimnije tajne ljudskog srca. Premeštajući težište na psihološku analizu u naraciji, Hamsun je ipak uvek pristupio čoveku kao društvenom biću, čiji je unutrašnji svet u završnici određen položajem osobe u društvu. Knut Hamsun se kao umetnik razvijao u smeru realističke umetnosti.

… Kao i u navedenom romanu,i u Hamsunovom životu rađa se priča o uzornom imanju. Norholm postaje čuveno poljoprivredno imanje, dostojno poštovanja. Međutim, starost, zla kob koja neminovno sleduje čoveka i kojoj se Hamsun celog života rugao svojim životom i delima, počinje tih godina da slama duh legendarnog lutalice i osobenjaka, boema i usamljenika doslednog isključivo samom sebi. Isprva, Hamsun počinje da gubi sluh i vid, pojačavaju se znaci hipohondrije, svojeglavosti i pedanterije koji prelaze u surovi fanatizam.Vreme između dva rata Hamsun provodi kao pravi pustinjak, koje ga vremenom dovode do ozbiljnih psihičkih kriza i poseta psihijatrijskim ustanovama. Mada se vremenom pretvara u čudaka, snažan kreativni zanos nikada ga ne napušta. Godine koje su usledile doneće još niz Hamsunovih izuzetnih literarnih dela…

 

Krug se zatvara…

… U periodu od 1920. do 1936. godine Hamsun stvar niz velikih romana, zamenjujući subjektivistički i impresionistički izraz objektivnim pripovedanjem. Svoje je romane strukturisao kao svojevrsni privid toka života, pa je hronika bila vodeće načelo njihove organizacije. Njegova se radnja dosledno kretala u vremenu i bila je konglomerat mnogih epizoda, ponekad ne baš značajnih i samo u celini daje generaliziranu sliku sveta. Zapravo se čini da je život neke osobe skup važnih i beznačajnih događaja, a Hamsun je svojim romanima vrlo vešto dočarao upravo takav osećaj iz onoga što je ispričano. Istodobno, svoju priču nikada nije sveo na naturalističku reprodukciju stvarnosti, vrlo pažljivo odabirući vitalni materijal, fokusirajući ga, sažimajući ga u velikim i malim epizodama i postižući tako vrlo izražajan estetski učinak. Njegovi su romani donekle predviđali poetiku romana koji se širio u godinama između dva svetska rata. Hamsun je u svojim kasnijim romanima retko koncentrirao naraciju oko jednog junaka, vodeći nekoliko paralelnih, a ponekad i gotovo nezavisnih linija. Ali ideološko i estetsko središte uvek je bilo prisutno u njegovim romanima, generalizirajući bitne aspekte života, što je često nedostajalo u romanu kasnijih vremena. Hamsun se prema svojim junacima odnosio bez sentimentalnosti, bez ublažavanja njihovih slabosti i nedostataka, ali istovremeno ne upadajući u naturalističku faktografiju…

… Najpre se pojavljuju dva snažna satirična romana: Žene na studencu (1920.)(Hamsunov prvi posleratni roman bio je ispunjen gorčinom i tugom, donoseći kroz ironične tonove njegov skeptičan stav prema novoj stvarnosti koja se upravo rađala. Bio to jedan od njegovih najmračnijih romana) i Poslednje poglavlje (1923.) godine (još jasnije nego u ranijim delima Hamsunov je svoj izrazito skeptični stav prema građanskoj civilizaciji prikazao u romanu Poslednje poglavlje, koji je i materijalno i u nekim situacijama sličan Čarobnom bregu Thomasa Manna. Radnja u oba ova romana odvijala se pretežno u sanatorijumima, koji su bili smanjene, zgusnute sličnosti društva), zatamnjena senom pesimizma. Vedriji tonovi nanovo se javljaju u znamenitoj Hamsunovoj trilogiji o lutalicama: Skitači (1927.), August (1930.) i Ali život ide dalje (1933.) godine – bio je to na neki način  opraštajni valcer inteligentnog šereta, suma višedecenijskog nagomilanog iskustva – rafinirana epopeja autentičnosti i stila…

… Najbolja dela Knuta Hamsuna odavno su sastavni deo klasika najnovije svetske literature. Umetnički značaj njegove kreativne baštine vrlo je velik. Sin male zemlje koja leži na severnom rubnom delu Europe, vitalno povezan sa svojom rodnom zemljom, njezinom prikrivenom prirodom, naizgled potpuno uronjen u polagani život malih norveških gradova i ribarskih sela izgubljenih u škripcima svojim umirenim i rutinskim životom, mogao je dotaknuti u svojim romanima, predstave i kratke priče od opšteg značaja i uhvatili su mnoge nove sukobe i osećaje u javnosti, koji su u svet uvedeni u dvadesetom veku, kontradikcijama njegove civilizacije. Uporan i snažan osećaj života svojstven je Hamsunovim delima. Prodornom budnošću zagledao se u divljinu, gde se izvode tajne prirode – promena godišnjih doba, klijanje, cvetanje i uvenuće trava, dolazak i odlazak ptica, gde se otvara večni ciklus života, uvlačeći u njegov suvereni ritam i čoveka – ovaj produhovljeni atom svemira. Njegova slojevita umetnost omogućila je da se vidi i oseti prirodna lepota sveta – trpki miris planinskih livada, bez daha tišina mesečine obasjane noći, tihi sjaj dalekih munja. No, još impresivniji od života u prirodi, Knut Hamsun opisao je život ljudskih osećaja, nesklad unutrašnjeg sveta neke osobe, moćnu, porobljavajuću snagu ljubavne strasti, njezinu neobičnost, zamršenu igru ljudskih osećaja, sukob i antagonizam odnosa, skrivene iza uobičajenosti i svakodnevnice ljudskog bitisanja…

… Nažalost, novi oblaci tame prekrili su negdašnji duh vedrine osobenog i ostarelog pisca – samotnjaka koji je nestajao u vlastitoj samoizolaciji i veri u svet koji je sam ceo  život gradio. Hamsunov solipsizam i antipatija prema modernoj anglo-američkoj civilizaciji, u godinama starosti i burnih svetskih previranja koja će izroditi zlu kob nacional-socijalizma, odvešće ga u nov svet krajnosti i tame: podrška Hitleru i nemačkom fašizmu bio je vrhunac zablude i ekstremizma. Naime, Hamsun je u Hitleru video ničeanskog vođu, nosioca ideje pangermanizma i gospodara nad krdom – suprotstavljanje dominaciji Engleske i Amerike nije imalo svoju cenu. Poslušajmo Hamsunov govor iz tog vremena:

Kuda idemo? Hitler nam je to jasno rekao. Nemačka će voditi nas i celu Evropu. Mi se odvajamo od Engleske.Videli smo gde nam leži spas i ubuduće više nećemo dopustiti da nas Englezi iskorištavaju i iscrpljuju. Promenili smo smer i na putu smo prema jednom novom dobu i novom svetu. Dok je cilj Engleske uvek bio da evropske zemlje drži u stanju slabosti, Nemačka ide u suprotnom smeru. Hitler nam je isto tako jasno rekao koji je naš pozitivan zadatak: mi treba mirno da živimo u zajednici sa svim narodima, da s njima sarađujemo, izmenjujemo robu, umetnost i duhovne ideje, da jedni drugima stvaramo mogućnosti za slobodan razvoj, da se uživimo u sistem uzajamne pomoći, kratko rečeno: nacionalni socijalizam. Sve u svemu to treba da bude svetski socijalizam, ali socijalizam na nacionalnoj osnovi.Tako sam ja stvari razumeo. Toliko je i od toliko ljudi pisano o našoj budućnosti. Ali od svih je jedino Hitler govorio mom srcu

… Samoća, izolacija i starački očaj večnog lutalice, ekstremnog individualca, duha pobune i nemira, nordijskog literarnog diva rodile su vremenom očaj predrasude: davnašnja anglofobija samo je pretvorila u ogoljenu mržnju. Ostajući dosledan do kraja isključivo samom sebi, Hamsun ni po završetku rata nije promenio mišljenje…

Nisam vredan da svečano govorim o Adolfu Hitleru, a ni njegov život i delo ne pozivaju na iskazivanje sentimentalnih osećanja. Bio je ratnik, ratnik za čovečanstvo i propovednik jevanđelja o pravima svih naroda. Predstavljao je pojavu reformatora najvišeg stepena, a istorijska mu je sudbina bila da je morao delovati u vremenu surovosti koja ga je na kraju oborila. Tako je običan Zapadoevropljanin trebao gledati Adolfa Hitlera, a mi, njegovi bliski sldbenici, priklanjamo glave pred njegovom smrću

… Nakon rata, zbog izrečenih stavova i otvorene podrške nacizmu, Hamsun biva uhapšen i odveden s imanja Norholm. Najpre je smešten u bolnicu u Grimstadu, zatim u starački dom u Landviku, potom u psihijatrijsku kliniku u Oslu i napokon, ponovo ga vraćaju u starački dom u Landviku. Godine 1947. izveden je pred sud i novčano kažnjen zbog svog političkog mišljenja. Predratna popularnost Hamsuna u Norveškoj bila je ogromna. Bio je slavljen kao nacionalni pesnik – ljudi su u negovim delima nalazili velike moralne pouke o dobroti, čovekoljublju, socijalnoj pravdi i slobodi. Stoga je razočarenje koje su doživeli zbog njegovog držanja za vreme nacističke okupacije Norveške bilo izraz duboke uvrede. Tomas Man je jednom prilikom rekao da Hamsunovo delo, koje odlikuje duboka humanistička i nacionalna nota, samo po sebi na najbolji način demantuje postupke njegovog autora. Upravo je tu misao na najbolji mogući način potvrdio i sam Hamsun, tada već devedesetogodišnjak : naime, 1949. godine stari se nordijski vuk ponovo latio pera, i trinaest godina nakon svog ,,opraštajnog” remek dela – Krug se zatvara, iz 1936.godine, stvara svoje poslednje umetničko delo – Po zaraslim stazama

… Hamsun je bio čudesni, harizmatični i retko originalan čovek i pisac koga su voleli mnogi znameniti pisci. Teško je naći primer u istoriji književnosti da je uzoru ostavljeno toliko očiglednih posveta. Počev od onih sitnih, suptilnih, kao što je Selinov omaž u romanu ’’Mostovi Londona“gde jedan brod naziva ’’King Hamsun“, do onih frenetičnih kao što je rečenica Džona Fantea u romanu ’’Snovi sa Bunker Hila“ kada je suočen sa kreativnom nemogućnošću da dovrši knjigu zavapio u samoj knjizi: ’’Molim te, Bože, molim te Hamsune, ne napuštaj me sada“. Inače, za Fantea se vezuje zanimljiva priča da je prvu Hamsunovu knjigu koju je pročitao, roman ’’Glad“, ukrao iz biblioteke. Kasnije ju je držao u sefu u svojoj kući. Njegova kćerka svedoči da je to bila neka vrsta porodičnog tabua i da nikome nije bilo dopušteno da knjigu čita, čak ni da je dotakne… Henri Miler, legendarni američki književnik, jedan od čuvenih Amerikanaca u Parizu i otpadnika od sistema, lutalica poput mnogih Hamsunovih junaka koji su s gnušanjem odbacivali moderni svet, rekao je sledeće: U onim godinama kada bih rastavljao svoje najdraže pisce na delove ne bih li otkrio tajnu moć njihovih čari, prvenstveno sam se usredotočio na Hamsuna… Ne postoji knjiga koja mi je lično bliža od Hamsunovih ’’Misterija“Ništa manje rečit i zahvalan nije bio ni Ernest Hemingvej, još jedan od Amerikanaca u Parizu, večitih boema, avanturista i hamsunovskih lutalica: Hamsun me je naučio pisanju… Ipak, od pomenutih pisaca i ostalih koji su ga izuzetno cenili ( pomenimo samo Tomasa Mana i Hermana Hesea), najrečitije je svoje divljenje izrazio šokantni, neponovljivi Čarls Bukovski (čovek koji je na neki način spona svega onog duhovnog i otpadničkog, individualističkog, koje je povezalo nekadašnji buntovni, nekonformistički svet Knuta Hamsuna i moderni, buntovni bitnički pokret, koji je poput Hamsunovih skitnica takođe bio on the road) u jednom od svojih romana – ’’Žene“: ’’Izašli smo sa pićem na terasu i posmatrali popodnevni saobraćaj. Pričala je o Haksliju i Lorensu. Kakvo sranje. Rekao sam joj da je Knut Hamsun najveći pisac na svetu. Pogledala me, začudila se da sam čuo za njega, zatim se složila. Poljubio sam je i mogao sam da osetim smrad izduvnih gasova sa ulice. Njeno telo je ugodno dodirivalo moje“.

    Hamsuno poslednji roman – ’’Krug se zatvara“, progovora otvoreno i surovo o sudbini iskorenjenog čoveka koji čitav život luta između rodne Norveške i Amerike u potrazi za samim sobom, svojim istinskim sopstvom, skrivenim smislom postojanja, neodgonetnutom misijom  obeleženih i izdvojenih, svih onih otpadnika od sistema koji vide dalje i drugačije…  Jedino što još uvek njegovog anti junaka Abela vuče nazad, kući, jeste neostvarena mladalačka ljubav, Olga. Abel Brodersen je jedan od prvih modernih antijunaka-lutalica u vremenu ’’koje veličanstveno prolazi“ dok on ’’ostaje po strani“ sulude trke modernog sveta, zadovoljan svojim unutrašnjim mirom i skromnim životom ’’u nekoj baraci“, izvan svih ’’zdravorazumskih“ šablona ’’normalnog“ dela društva… Modernistička proza Knuta Hamsuna, koja kulminira njegovim poslednjim romanom posvećenim još jednom od njegovih nehajnih skitnica, modernih anti junaka i otpadnika od sveta, velikim delom počiva na nečemu što možemo nazvati ’’poetikom kretanja“. Kinetika ljudskog tela prvi put se pokazuje kao važan činilac kreativnog procesa, aktivni tvorac duhovnosti koja se prevodi u reči: na putu, usput i u predasima između lutanja. Najpre beše emocija pa tek onda reč – podseća nas Selin. Ovaj iskaz se može postaviti i kao kolektivni kredo modernih prozaista. Proživljavati, prožimati, živeti da bi se pisalo lišeno akademizma koji sputava svojom rigidnošću u zahtevu za estetskim uobličavanjem. Upravo je rušenje tog kanona klasične književnosti koji se ogleda u interludijumu pretvaranja emocije u reč označilo rođenje nove književnosti. Emocije se sada iznose pred čitaoca sirove, prljave, buncajuće – kao delirijum proživljenog. Na taj način se sjedinjuju lik i pripovedač pa narativ i tok svesti postaju direktno zavisni od empirijskog…

… Čudan je taj Abel. Toliko je skitao po svetu i nigde da se skrasi…

… Abel Brodersen je sin čuvara svetionika, nekadašnjeg poštovanog kapetana broda Brodersena. On je čudan, stran, jednostavno drugačiji… Ne prihvata norme, konformizam i predrasude društva, nehajan je i ravnodušan prema svemu, pre svega prema zgrtanju ’’bogatstva“ i ganjanju zadatog ’’cilja“ većine – ugleda i karijere, stalnosti i predvidivosti… Ne brine se (poput ptica i ljiljana) za sutra, skroman je i sledi impulse, ’’nelogičnosti“ vlastitog srca, svoj čudesni put bez unapred utabanih staza… Njegov je ’’dom samih suprotnosti, taj svetionik na obali; otac suvoparan i štedljiv do škrtosti i majka koja je postala alkoholičar zbog svoje tuberkuloze i usamljenosti. Bilo joj je tek 40 godina“…

… Abel živi u nemaštini, čezne za Olgom, devojkom iz ugledne porodice, ćerkom doktora, uglavnom skrajnut od ostalih, dalek i nepredvidiv. Sa petnaest godina on odlazi od kuće, postaje pomorac i luta po svetu, baveći se raznim poslovima i idejama… Ženi se, živi u Kentakiju, SAD, neko vreme gubi mu se svaki trag… Majka mu umire, otac odlazi u penziju i uzima stan u gradu…

  • Ali, Abele, ti bi ipak morao da postaneš nešto; kakva je to ludost! Svi bi da postanu nešto.
  • Pa to je baš ono: svi bi da postanu nešto, samo ja neću. Neću. Nemam volje za to.
  • A zašto svi uopšte hoće da postanu nešto?oprezno pita Klemens.
  • Olga, u šali: Zato jer ljudi imaju nagon, rekao je Riber Karlsen u svojoj propovedi…

Nakon očeve smrti neko vreme se ponovo vraća iz Amerike… Ne pronalazi sebe ni u kakvim poslovima, učenju, napredovanju, društvenim okvirima koji uobličavaju čoveka po zadatim pravilima i teraju ga da postane ’’nešto“… Abel skita besciljno, tone sve dublje rasipajući novac koji mu ne znači ništa, živi u napuštenoj baraci, a onda se opet nenadano uzdiže i postaje ’’neko“ – kapetan na lokalnom brodu ’’Vrabac“… Ali, ni to ne traje dugo… On iznova napušta sve i odlazi…

… Život na brodu nije ga podsticao ni na šta, ni najmanje. Svakodnevna tupost, jednom stavljena u pogon, uvek je ostajala ista, bez ikakve promene, blago održavana u životu mlekarskim kantama koje su stizale na brod, i mlekarskim kantama koje je trebalo iskrcati. Zar se to moglo izdržati… Osećao je božansku ravnodušnost prema svemu što se događalo…

… Godinu kasnije, Abel se ponovo iznenada vraća i nastavlja ravnodušno skitati…

… Otišao je do baraka. Stajala je na istom mestu, netaknuta i prašnjava kao pre, tiha kao pre, pravo utočište. Krevet je bio tu, madrac su malo izglodali miševi…

… Da, kako su ljudi čuvali svoju situaciju i bili zauzeti time! Abel ništa nije čuvao, pa ipak je živeo… April i maj – sve je mnogo bolje. Na poljima nije još ništa raslo za jelo, ali je zima prošla i ponovo je toplo sijalo sunce – pola hrane…

… Krug skitanja unutar ’’područja iza granica“, običnom, prosečnom čoveku nespoznatljivih i nepremostivih, krug skitanja nepoznatim orbitama na kraju se zatvara njegovom željom za povratkom u Ameriku… Priča se vraća na sam početak, unutar istovetnog kruga – svih onih koji slepo žele da postanu  nešto i onih koji su na vreme odustali pronalazeći u samima sebi božansku nit postojanja i duševni mir bez natruha materijalnih ’’bogatstava“…

… Sasvim tačno, ne držim se šablona. Zadovoljan sam jednim obrokom na dan, a posle toga se gostim sunčevim sjajem. Zašto bismo uopšte morali postati nešto? To postaju svi drugi, ali nisu zbog toga srećni. Oni su se namučili dok su uspeli, ali izgube svoj mir, njihovi su živci istrošeni, neki piju da bi izdržali, ali postaju samo još gori; stalno moraju da idu na visokim štiklama, a ja živim u nekoj baraci i duboko ih žalim… Mi drugi ljudi izguramo nekako ono malo što jesmo, jer smo tako prosečni. Ali on je iz područja iza nekih granica, koje je nama nepoznato…

… Hamsunov opraštaj od sveta – remek delo Po zaraslim stazama, predstavljao je fragmentarno-dnevnički prikaz zatvorskih posleratnih godina, zaključno sa završetkom suđenja iz 1947.. Lucidni umetnik, uprkos poodmaklim godinama, volšebno i nenametljivo gradi još jednu izuzetnu životnu storiju, pokušaj skidanja etikete izdajnika. Blagi šeretski osmeh i lakoća pripovedanja koja ga vraća na pijedestal besmrtnih, čine ovo delo još jednim vrhuncem neponovljivog i više nego autentičnog života i rada čoveka za sva vremena…ili bar za one literarne posvećenike koji ne podležu bilo kakvim predrasudama okoštalog sveta…

… Za razumevanje Hamsunovog odnosa prema nacizmu neophodno je poznavati njegove ranije stavove o politici i ideologiji. Još tokom Prvog svetkog rata Hamsun je sa radošću navijao za krah britanskog imperijalizma mrzeći britansku politiku nipodaštavanja manjih nacija. Svoj prezir prema Americi stekao je iz prve ruke, živeći i radeći u novoj zemlji koja mu ništa dobrog nije dala, niti pokazala. Američku kulturu nazivao je ’’brbljanjem i meketanjem“ i pogubnom trkom za novcem, a u svojim zapisima nakon putovanja po Orijentu primetio je kako narodi što su stariji time su i tiši i dostojanstveniji nadrastavši stepen brbljanja i smeha, nasuprot Amerikancima. Hamsun je veoma cenio nemačku kulturu i nemačke umetnike. Bio je pobornik patrijarhalnog načina života, verovao je da industrijalizacija uništava tradicionalne društvene vrednosti i čeznuo za obnavljanjem jedinstva čoveka i prirode. Upravo ovaj sistem vrednosti usmerio je Hamsuna ka Nemačkoj a nasuprot Britaniji i Americi. Na neki način, Hamsun je video Hitlera kao jedini mogući spas od anglosaksonskog merkantilizma i sovjetskog boljševizma…

… Samoća, izolacija i starački očaj (uz sve veći gubitak vida i sluha) večnog lutalice, ekstremnog individualca, duha pobune i nemira, nordijskog literarnog diva rodile su vremenom mnoge njegove zablude i predrasude: davnašnja anglofobija (koja datira još iz perioda mladalačkih dana kada je Hamsun radeći sve i svašta u Americi imao priliku da sagleda neku drugu, ne baš lepu stranu, novog vrlog sveta i obećane zemlje, doživevši niz neprijatnih iskustava i poniženja) samo se pretvorila u ogoljenu mržnju. Ostajući dosledan do kraja isključivo samom sebi, Hamsun ni po završetku rata nije promenio mišljenje…

Nisam vredan da svečano govorim o Adolfu Hitleru, a ni njegov život i delo ne pozivaju na iskazivanje sentimentalnih osećanja. Bio je ratnik, ratnik za čovečanstvo i propovednik jevanđelja o pravima svih naroda. Predstavljao je pojavu reformatora najvišeg stepena, a istorijska mu je sudbina bila da je morao delovati u vremenu surovosti koja ga je na kraju oborila. Tako je običan Zapadoevropljanin trebao gledati Adolfa Hitlera, a mi, njegovi bliski sledbenici, priklanjamo glave pred njegovom smrću

… Nakon rata, zbog izrečenih stavova i otvorene podrške nacizmu, Hamsun biva uhapšen i odveden s imanja Norholm (njegovog utočišta gde je proveo mirne i kreativne dane s porodicom, stvarajući već pomenute romane u periodu od 1920.-1936.). Najpre je smešten u bolnicu u Grimstadu, zatim u starački dom u Landviku, potom u psihijatrijsku kliniku u Oslu i napokon, ponovo ga vraćaju u starački dom u Landviku. Godine 1947. izveden je pred sud i novčano kažnjen zbog svog političkog mišljenja. Predratna popularnost Hamsuna u Norveškoj bila je ogromna. Bio je slavljen kao nacionalni pesnik – ljudi su u njegovim delima nalazili velike moralne pouke o dobroti, čovekoljublju, socijalnoj pravdi i slobodi. Stoga je razočarenje koje su doživeli zbog njegovog držanja za vreme nacističke okupacije Norveške bilo izraz duboke uvrede…

… Biograf Ingar Sletten Kolloen napisaće: ’’Nekad davno osvojio je literarni svet pričom o ličnoj katastrofi i mladiću koji je odbio pokleknuti bilo pred čovekom bilo pred Bogom… pola veka kasnije njegova labudova pesma literarnom svetu biće ponovno priča o ličnoj katastrofi. ’’Glad“ je bila ne samo literarni nego i egzistencijalni trijumf, a sada će i po posljednji put pokazati da još uvek nije spreman pokleknuti.“

Tomas Man je jednom prilikom rekao da Hamsunovo delo, koje odlikuje duboka humanistička i nacionalna nota, samo po sebi na najbolji način demantuje postupke njegovog autora. Upravo je tu misao na najbolji mogući način potvrdio i sam Hamsun, tada već devedesetogodišnjak : naime, 1949. godine stari se nordijski vuk ponovo latio pera, i trinaest godina nakon svog ,,opraštajnog” remek dela – Krug se zatvara, iz 1936.godine, stvara svoje poslednje umetničko delo – Po zaraslim stazama

… Kako samo malo stvari dugo traje… U takvim mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole i na sve strane; kada jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo…

… Mi ljudi ipak nismo toliko mudri da se oslobodimo obmane o svojoj večnosti; ravno u lice Bogu i sudbini probijamo se prema posmrtnoj slavi i sećanju na nas, prema besmrtnosti, ljubimo i tapšemo vlastitu glupost da bismo napokon sasvim uveli – bez stila, bez stava.

    Ostareli, devedesetogodišnji Hamsun stvara neverovatno zanimljivo, pronicljivo, lucidno i duhom živahno memoarsko štivo, isprepleteno sudarima prošlosti i sadašnjosti, nenametljivo se braneći od etikete izdajnika. Poslednja Hamsunova knjiga, proizašla iz građe dnevničkih zapisa tokom procesa vođenog protiv njega i psihijatrijskih pregleda kojima je bio brutalno izložen, zbirka njegovih zatočeničkih, rezigniranih misli i osećanja, još jedno njegovo remek delo u dugom nizu, svedočanstvo je o sudbini jednog velikog izolovanog čoveka, ekstremnog individualca, beskompromisnog u svojim stavovima i delotvornosti…

… Želim izreći samo jednostavnu ispoved kao Norvežanin, kao čovek i ako German… Ja lično nisam još nikada sreo manje ljubazne ljude od Engleza. Oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi… Engleska ne želi rat voditi sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge postaći da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jemstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oduprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služle Engleskoj… Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzrok. Engleska mora na kolena!…

    Kroz izvrsno stilizovane dnevničko-fragmentarne spise progovara svojeglavi, do kraja samo sebi dosledni i dostojanstveni Hamsun, veliki pisac i još veći ničeanski oblikovan (nad)čovek, vešto koristeći prefinjenu ironiju koja prodire u srž međuljudskih odnosa i vešto razobličava sve laži i pritvornost. Iz njegovih živopisnih priča, uverljivom i škrtom rečenicom izranjaju tragični gubitnici, nizovi živopisnih likova neverovatne životne energije, okrenute pre svega veličanstvenoj prirodi i ,, plodovima zemlje“, lutalaštvu i ,, jesenjim zvezdama svirača sa sordinom“, hrabrih usamljenika koji dosledno slede svoj put i ne posustaju ni pred kakvim neprilikama surove sudbine…

    Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni. Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samog korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu…

… Psihijatar doktor Langfeldt, koji je radio na Hamsunovom slučaju, ispitivao je i Hamsunovu suprugu, uz obećanje da će samo javni tužilac imati uvid u njene lične ispovesti (što nije poštovano). Zaključio je da iza piščevog političkog opredeljenja ne stoji njen uticaj, već njegov kompleks manje vrednosti, nastao zbog siromašnog detinjstva i mladosti. Drugi su istakli njegovu opsednutost Ničeom i zamislima da postoje ’’rođeni gospodari koji se sami nameću kao vođe ispred hordi na ovoj zemlji”, a treći zaslepljenost postavkama pangermanizma. Na kraju, većina se složila da za taj slučaj može da se upotrebi izreka da ’’niko nije toliko slep, kao onaj što neće da vidi”. U govoru pred sudom Hamsun je izjavio da je sve krenulo naopako kada je video da su kralj i vlada napustili zemlju: ’’To mi je izmaklo tlo pod nogama. Ostao sam da visim između neba i zemlje.”

… Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!.

… Bez obzira na to što je zbog lekarske dijagnoze o ’’trajno oslabljenim duševnim sposobnostima” izbegao zatvor, kipteo je od besa. Tvrdio je da je u psihijatrijsku ustanovu došao sasvim zdrav, ali da je tu oboleo od potištenosti, jer su se prema njemu ophodili kao prema zamorčetu.   Da su ga u bolnici zadržavali duže nego što je potrebno, jer su navodno ’’čekali da umre”, kako bi zaobišli nezgodno suđenje. U cilju ’’osvete” psihijatru i dokaza da bistro rasuđuje, Hamsun je objavio knjigu  ’’Po zaraslim stazama”, koju je napisao tokom pritvora. U njoj je otkrio da i dalje ima ’’iskričav um”, kao i da pomalo čuje na levo uvo i razume govor ako mu se neko obraća na dijalektu iz rodnog kraja. Pet hiljada primeraka knjige prodato je u jednom danu, što se pokazalo i kao dobar poslovni potez…

… Svojeglav i dostojanstven, usamljen i dosledan isključivo samome sebi, Hamsun izranja iz tame zlokobne zablude nailazeći na zid mržnje i poniženja od strane svojih zemljaka kojima je posvetio sav umetnički rad, pa možemo reći i vlastiti život…

…Veliki mag pisane reči definitivno je otišao u legendu 19. februara 1952. godine. Nebeska vrata primila su još jednog od večnih, onih koji su se svojim delom, načinom života i rečju izdigli iznad samog života. Smrt, kao tajanstvena vrata između dva sveta i postojanja, samo prividni završetak ljudskog ovozemaljskog bitisanja i trenutak nepažnje unutar beskraja kruga večnosti, bila je samo trenutak predaha na večnom putu neponovljivog lutalice…

U mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole, i na sve strane; kad jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo. Mi ljudi ipak nismo toliko mudri da se oslobodimo obmane o svojoj večnosti. Ravno u lice Bogu i sudbini probijamo se prema posmrtnoj slavi i sećanju na nas, prema besmrtnosti, ljubimo i tapšemo vlastitu glupost da bismo napokon savim uveli – bez stila, bez stava. Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!.

By Dragan Uzelac, alias Mici Zibi… decembar 2001.

Jedan Komentar

  1. Pingback: “Plodovi zemlje” | Fadil Jonuz / blog "slobodna zona"

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.