I poslednje je pamćenje. Pamćenje je peta modifikacija uma. To takođe može biti korišćeno i zloupotrebljeno. Ako je pamćenje zloupotrebljeno, ono kreira zabunu. Zaista, možete se sećati nečega, ali ne možete biti sigurni da li se to dogodilo na taj način ili nije.
Vaše pamćenje nije pouzdano. Možete dodati mnoge stvari u njega; mašta može ući u njega.
Možete izbrisati mnoge stvari iz njega, možete uraditi mnoge stvari za njega. A kada kažete: “Ovo je moje pamćenje”, to je vrlo profinjena i izmenjena stvar. To nije realno.
Svako kaže: “Moje detinjstvo je bilo kao u raju”, a pogledajte decu. Ova deca će takođe reći kasnije da je njihovo detinjstvo bilo raj, a ona pate. I svako dete žarko želi da poraste uskoro, da postane odraslo. Svako dete misli da odrasli uživaju, sve što je vredno uživanja oni uživaju. Oni su snažni; oni mogu činiti sve, a ono je bespomoćno. Deca misle da pate, ali ona će odrasti kao što ste vi porasli, a onda će docnije reći da je detinjstvo bilo najlepše, kao raj.
Vaše pamćenje nije pouzdano. Vi zamišljate, upravo kreirate svoju prošlost. I niste istiniti prema njoj. Odbacujete mnoge stvari iz nje – sve što je ružno, sve što je tužno, sve što je bilo bolno vi odbacujete; sve što je bilo lepo vi zadržavate. Sve što je bilo podrška vašem egu vi pamtite, a sve što nije bilo podrška vi odbacujete, zaboravljate to. Tako svako ima veliko skladište odbačenih sećanja. I šta god da kažete o njima nije istina, vi se ne možete istinski sećati. Svi vaši centri su pobrkani, oni ulaze jedan u drugi I ometaju se međusobno.
Ispravno pamćenje.
Buda je koristio reči ‘ispravno pamćenje’ za meditaciju. Patanjđali kaže da ako je pamćenje ispravno, to znači da je čovek totalno iskren prema sebi. Onda, samo onda, može pamćenje biti ispravno. Šta god da se dogodilo, loše ili dobro, ne menjajte to.
Znajte to kakvo jeste. To je vrlo teško! To je naporno! Vi birate i menjate. Znanje svoje prošlosti kakva jeste promeniće ceo vaš život. Ako ispravno znate svoju prošlost kakva jeste, nećete želeti da je ponavljate u budućnosti. Upravo sada svako razmišlja kako da ponovi to u modifikovanom obliku, ali ako znate svoju prošlost tačno kakva jeste bila, nećete želeti da je ponovite.
Ispravno pamćenje će vam dati podsticaj kako da budete slobodni od svih života. Ako je pamćenje ispravno, onda možete ići čak i u prošle živote. Ako ste iskreni, onda možete ići u prošle živote. Onda imate samo jednu želju: kako da transcendirate sve te besmislice. Inače vi mislite da je prošlost lepa, i mislite da će budućnost biti lepa, samo ova sadašnjost je pogrešna. Ali ta prošlost je bila prisutna pre nekoliko dana, a budućnost će postati prisutna nekoliko dana posle. I u svako vreme svaka sadašnjost je pogrešna, a sva prošlost je lepa i sva budućnost je lepa. Ovo je pogrešno pamćenje. Gledajte direktno. Ne menjate. Gledajte u prošlost kakva je bila. Ali mi smo nepošteni.
Svaki čovek mrzi svog oca, ali ako nekoga pitate reći će: “Ja volim mog oca. Poštujem svog oca.” Svaka žena mrzi svoju majku, ali pitajte i svaka žena će reći: “Moja majka, ona je božanstvena.” Ovo je pogrešno pamćenje.
Gibran ima priču. On kaže, jedne noći jedna majka i ćerka su bile probuđene usled strašne buke. Obe su bile mesečari, a u vreme kada se dogodila iznenadna buka u susedstvu one su obe hodale u bašti, u snu. Bile su mesečari. Mora da je to bio šok, jer u snu je stara dama, majka, rekla ćerki: “Zbog tebe, kurvo, zbog tebe, moja mladost je izgubljena. Ti si me uništila. I svako ko dođe u kuću gleda tebe. Niko ne gleda u mene.” Velika je ljubomora koja dolazi svakoj majci kada ćerka postane mlada i lepa. To se događa svakoj majci, ali to je unutra. A ćerka je rekla: “Ti matora gaduro… Zbog tebe ne mogu da uživam u životu. Ti si prepreka. Svuda si ti prepreka, smetnja. Ne mogu da volim; ne mogu da uživam.” Iznenada usled buke, obe su se probudile. I stara žena je rekla: “Dete moje, šta radiš ovde? Možeš da nazebeš. Dođi unutra.” A ćerka je rekla: “A šta ti radiš ovde? Nisi se osećala dobro, a noć je hladna. Dođi, majko. Dođi u krevet.”
Prva stvar koja se dogodila dolazila je od nesvesnog. Sada se obe pretvaraju; probudile su se. Nesvesno je otišlo natrag, svesno je nastupilo. Sada su one licemeri. Vaša svesnost je licemerna.
Da bi bio istinski iskren sa svojim vlastitim pamćenjima čovek će morati zaista da prođe kroz veliki napor. A vi morate biti istiniti, o svemu. Morate biti ogoljeno istiniti, morate znati šta zaista mislite o svom ocu, o svojoj majci, o svom bratu, o svojoj sestri – zaista. A ono što imate u prošlosti, ne mešajte, ne menjajte, ne ulepšavajte; pustite to da bude kakvo jeste.
Ako se to dogodi, onda, Patanjđali kaže, to će biti sloboda. Vi ćete odbaciti to. Cela stvar je besmislena, i vi nećete želeti da projektujete to opet u budućnosti.
Onda nećete biti licemer. Bićete realni, istiniti, iskreni – postaćete autentični. A kada postanete autentični, vi ćete postati kao stena. Ništa ne može da vas promeni; ništa ne može da vam stvori zabunu.
Postaćete kao mač. Uvek ćete seći sve što je pogrešno; možete odeliti sve što je ispravno od pogrešnog. Onda se postiže jasnoća uma. Ta jasnoća može vas voditi prema meditaciji; ta jasnoća može da postane osnovni temelj za rast – za rast s one strane.
Sav teret prošlosti i sva očekivanja u budućnosti mi nosimo samo u iskrivljenom obliku. Sama prošlost kakva jeste nikada se ne bi lepila za nas i opterećivala nas. Mi je sami držimo i to uvek u iskrivljenom obliku.
Osho
nastaviće se
