Art

Prokleta mogućnost izbora mora da postoji

la valeta

  1. Jul 2009. godine
    17:30
    Centenary Stadium, Ta’ Qali
    Referee: PavleRadovanovic (Montenegro)

Valleta (Malta) – Keflavik (Island)
3            0
Falzon 25′
Priso 49′
Den Ouden 72′

 

Prokleta mogućnost izbora mora da postoji.

–          Ne želim više da budem dio organizacije – rekao je Abdulah Al Kadi kada se konobar udaljio od stola.
–          Nego?
…..
–          Šta želiš?
–          Da izađem. Da nastavim drugim putem.
–          Misliš da možeš da izađeš? Tek tako? Baš me briga, idem ja?
–          Mislim.
–          Teško, brate moj, teško. Šta se desilo, brate? Šta je bilo? Rekli su mi da si odsutan na sastancima. A znaš da dolazi teško vrijeme za sve nas, za našu stvar.
–          Da budem iskren?
–          Naravno, uvijek prema bratu iskren.
–          Zaljubio sam se.
….
–          Odakle je?
–          Iz Rusije.
–          Ruskinja!? – nasmijao se – i?
–          I, želimo da živimo zajedno. U Italiji.
–          Od čega ćete živjeti, šta ćeš da radiš, da je prodaješ, ako izgleda dobro, a sigurno izgleda čim si se tako zatreskao.
–          Ne pričaj tako. Ovo je ozbiljno. Nikada se ovako nijesam osjećao.
–          Ne znam. Mislim da činiš pogrešnu stvar. Jedino da kažem svima da si mrtav, ali ne znam kako da smislim tvoju smrt…Mogu li je upoznati?
–          Idemo danas na utakmicu – rekao je Abdulah al Kadi.
–          Počeo si da gledaš fudbal?
–          Da.

Kroz gužvu glavne ulice u Valeti probijala se Maria Calleya. Moram ga naći – mislila je žureći na stadion, utakmica je počela, nije znala da li se uopšte može ući na stadion kada utakmica počne. Kada je ušla jutros u stan sa cegerom punim voća i povrća već su izlazili vičući na ruskom. Njena cimerka, rekla joj je kroz plač – reci mu, samo mu reci, biće na utakmici. Tada su je već izgurali, kroz vrata, jedan se okrenuo i ljutito joj na ruskom rekao nešto, za nju, nerazumljivo. Maria je izašla na balkon, vidjela ih kako ulaze u automobil.
Šta je mogla da radi nego njega da potraži.
Prije par mjeseci, kada su počeli da izlaze rekla je cimerki:
–          Ovaj tvoj jeste lijep i sve, ali mi se uopšte ne sviđa. Liči na kriminalca.
–          Šta ti je – nasmijala se cimerka – na postdiplomskim je, upoznala sam mu roditelje. I uopšte se ne ponaša kao neki vjernik. I pije. I igra! Da znaš kako samo dobro igra! I ide sa mnom u crkvu.
–          Čime se bavi – pitala je Maria Calleya.
–          E o tome ne želi da priča. Nešto u vezi građevinarstva. I često putuje.
–          I ima novca?
–          Ima. Živjećemo u Italiji.

Mark Busietta je prao čaše i maštao o tome da dobije na kladionici. Uvijek se kladio na prelaze, a kolege su mu govorile da je blesav ako misli da će sa tri eura da uzme sto hiljada i da se nikada nije desilo da neko pogodi toliko prelaza. Pitao ih je:
– Samo mi recite da ne postoji nijedan promil šanse da dobijem, zašto se ne bi poklopili rezultati?
Njegove kolege su odmahivale rukom i odlazile.
Tog dana je uplatio sedam prelaza – Valeta – Keflavik iz 1 u 1, Olimpi Rustavi – Torshavn iz 1 u 1, Simurg Zagatala – Bnei Yehuda iz X u 1, Banants – Široki Brijeg iz 2 u 2, Zimbru – Okzhetpes iz X u 2, Dinamo Minsk – Renova iz 2 u 1, Sligo Rovers – Vlaznia iz X u 2.
Kada mu je kolega konobar rekao:
–          Moram nešto da ti kažem – i glavom mu pokazao da odu u prostoriju iza šanka – Mark Busietta je pomislio da će opet da mu kaže da je nemoguće na taj način dobiti na kladionici. Ali kolega nije govorio o fudbalu, pokazao mu je dva Arapina koji su sjedjeli do prozora, i rekao:
–          Ona dvojica, pričaju o nekoj bombi, kada sam prilazio čuo sam, bomba, avion, let 423, ili 433, možda da pozovemo policiju.
–          Jesi li siguran? Baš bi pričali o bombi tako slobodno, u kafiću.
–          Pričali su na arapskom.
–          A ti razumiješ arapski?
–          Rođen i odrastao u Damasku.
–          Misliš da pozovemo policiju?
–          Pa ja tebe pitam.
–          Pa možda i da pozovemo.
–          Šta misliš?
–          Šta ti misliš?
–          Možda ispadnemo budale.
–          Možda spasimo ljudske živote.
–          Šta da radimo?

Eto tako, na kraju, pitanje, šta da radimo. Kako je moguće da neko stvarno odgovori na to pitanje. Ili, možda i bolje – kako je stvarno moguće da neko ne odgovori na to pitanje. Jer, može se praviti bomba, može se otići u meksičku pustinju i besomučno tražiti pejotl, može se skakati iz aviona, može se zaustaviti saobraćaj na najprometnijoj raskrsnici, može se sjedjeti kući i gledati TV. I to pitanje je, uostalom, i kada bolje razmislim budalasto i postaviti. Šta da radimo? Navijajmo za boje svog kluba, a ne psujmo i ne mrzimo protivničke navijače, igrače i njihove familije. Malo li je? 

Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu

 

 

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.