Svetska slava Iva Andrića, jedinog pisca iz Jugoslavije koji je dobio Nobelovu nagradu, zasniva se na tri velika romana.
Najpoznatiji je epska pripovest Na Drini Ćuprija o istorijskim prilikama u bosanskom gradiću Višegradu, od osmanskog srednjeg veka do prve polovine 20. veka.
U Travničkoj hronici Andrić opisuje 18. vek u bosanskom Travniku. U Gospođici Andrić u studiji karaktera daje uvid u život Sarajeva i Beograda na kraju 19, do tridesetih godina 20. veka.
Ko je bio čovek koji je lično poznavao Gavrila Principa, koga je u Berlinu, kao diplomatu, primao Adolf Hitler, a kao dobitnika Nobelove nagrade Maršal Tito, i kome je Jugoslavija davala najviše socijalističke državne počasti?
Jedan odgovor na ovo pitanje daje Mihael Martens, u pažljivo istraženoj i uzbudljivoj biografiji U požaru svetova. Ivo Andrić: Evropski život, koju je u avgustu 2019. objavila bečka izdavačka kuća Zsolani. Mihael Martens, rođen 1973. u Hamburgu, u Nemačkoj je poznat kao iskusni korespondent Frankfurter algemajne cajtungaza Jugoistočnu Evropu i Tursku.
U dugogodišnjem istraživačkom radu u arhivama, kao i iz razgovora sa savremenicima i naučnicima, prikupio je veliku količinu građe za svoju knjigu. Bogatstvo detalja, zajedno sa Martensovim poznavanjem regiona, u njegovim istorijskim i političkim prelamanjima i sa svojim dopadljivim stilom pisanja, čine ovu biografiju opčinjavajućim štivom.
Martensova knjiga je živopisni istorijski opis Andrićevog života. Posebno interesantan je deo u kome Andrića 1941. srećemo kao ambasadora Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.
Dok se 1941. međunarodni odnosi pogoršavaju, Martensovi opisi postaju sve detaljniji, na kraju opisuje gotovo iz sata u sat, kako je Andrić sa jedne strane pokušava kao ambasador da zaštiti svoju zemlju od najgoreg, a sa druge strane da sačuva svoj lični integritet.
Iako na kraju neće izbeći hvalospeve naci-režimu, Andrić neće voditi neuspele pregovore. Ta okolnost će mu kasnije, posle pobede Titovih partizana nad fašistima, pomoći da izbegne javni prezir.
Na ovom mestu, Martensu na izvanredan način uspeva, kao i na mnogim drugim stanicama o Andrićevom životnom putu, da predstavi svetske istorijske događaje i da poveže sa njegovim protagonistima, njihovim profesionalnim razvojem i literarnim dostignućima.
Ipak, Martens ne nalazi pravi ključ do ličnosti Iva Andrića. U Andrićevim romanima pronalazimo umetnika, pažljivog posmatrača koji dokazuje veliko znanje o ljudima i stavlja rascepljenost i provalije ljudske duše u sudbinskim situacijama ispred istorijskih kulisa.
Ipak, kao ličnost Andrić je bio zatvorenog karaktera. Svoja tri najvažnija romana napisana su u jednoj vrsti unutrašnjeg azila od društva i ratnih okolnosti u Beogradu tokom Drugog svetskog rata.
Martens, međutim, tu ne uspeva da pronađe ključ ka Andrićevoj ličnosti. Kontradiktornosti u ličnom dnevniku i svedočanstvima o diplomatskoj karijeri u fašističkom Berlinu, Martens objašnjava tako što deli Andrićevu ličnost na dve polovine: Andrića po danu i Andrića po noći. Ovo ne deluje ubedljivo. Na posletku i Martens konstatuje: Andrića je teško objasniti. Upravo diplomatska odmerenost i intelektualna rezervisanost bile su osnovne crte Andrićeve ličnosti.
U požaru svetova. Ivo Andrić: Evropski život malo je pretenciozan naslov za biografiju. Dok je svet bio u požaru, Andrić je stanovao povučeno u Beogradu i za radnim stolom pisao svoje romane, čije je objavljivanje u tom trenutku bilo neizvesno i koje mu je kasnije donelo svetsku slavu. Andrić nije postao veliki Evropljanin, on je bio i ostao Jugosloven, kao katolik Hrvat, porastao u bosanskom delu zemlje, u Višegradu i Sarajevu, a kao i Srbin po izboru u jugoslovenskom glavnom gradu Beogradu.
Andrićeva vera u ideju zajedništva južnoslovenskih naroda, kako u mlađem dobu sa pokretom Mlada Bosna, tako i u kraljevini Jugoslaviji i na posletku u autoritarnom socijalizmu Maršala Tita, jeste vredna pomena i sa pravom je autor kritički ispituje.
Npr, navodi se kako se Nobelovac na poziv zalaže za ljudska prava u Južnoj Africi i Vijetnamu, ali ćuti na odgovarajuće pozive iz svoje jugoslovenske domovine. Autor sa pravom navodi kako su Andrićeva dela, na pogrešan i zlonameran način instrumentalizovana u periodu raspada Jugoslavije 1990-ih, kao municija za eksploziju Jugoslavije.
Ipak Martens ne želi da prizna Andrićevu konstantnu povezanost sa jugoslovenskom idejom. Umesto toga ga predstavlja za pravovernog Evropljanina.
On pri tome zaključuje iz svoje perspektive i dolazi do različitih ocena u odnosu na Andrića i njegovo vreme. Tako autor kritikuje svog protagonistu kad govori o njegovom predlaganju Josipa Broza Tita za Nobelovu nagrade za mir, koga Martens karakteriše kao masovnog ubicu Tita.
Autor kritikuje i osuđuje. “Titovi ljudi ne ubijaju zbog rase već zbog klase”. Istina je da su Titovi partizani posebno u poslednjim mesecima ratnog bezumlja 1945. ubili hiljade nevinih. Nakon razlaza sa Staljinom 1948. od straha od kontrarevolucije, Tito je na hiljade zatvorio na Golom otoku. Ipak je više nego upitno da li su takva izjednačavanja sa fašističkim zločinima – ubedljiva.
Martens se konstantno trudi da uspostavi kontakt Andrića i Ernsta Jingera, pisca proizašlog iz čelične oluje Prvog svetskog rata, predvodnika i kritičara nacionalsocijalizma.
Andrić i Jinger su se zaista sreli 1940, ali je dalje pokušaje susreta koje je inicirao Jinger ignorisao Andrić. Na kraju, Mihael Martens, politički gledano, kvalifikuje Andrića kao naplavinu i – na poslednjoj stranici svoje biografije – pored mnogih drugih, kao oportunistu.
Kako god, sa ovom višeslojnom biografijom Iva Andrića, Martensu ipak uspeva da oživi dinamičan deo istorije ovog regiona i probudi radoznalost nemačke publike za ovdašnja društva, ljude, njihovu istoriju i priče.
Maks Brendle
Autor je direktor regionalne kancelarije fondacije Friedrich Ebert za Srbiju i Crnu Goru
https://www.danas.rs/nedelja/provalije-ljudske-duse-ispred-istorijskih-kulisa/
