Anatomija Fenomena

Rajner Marija Rilke [Sto knjiga koje bi spasio Bela Hamvaš]

Rajner Marija Rilke, 1906.

Još nam nedostaju reči kojima bismo okarakterisali poeziju Rajnera Ma­rije Rilkea. Treba da mine još nekoliko generacija dok nam jezik ne bude u stanju za razgovor o njemu. Ili, što je isto: treba se vratiti u vremena pre deset hiljada godina kako bismo ponovo našli reči koje su njega dostojne.

Za sada samo ovoliko: ceo napor velikog ljudskog života bio je stvoriti stotinu takvih stihova koji zvuče kao truba arhanđela koja slavi Gospoda.

Kažu da je i sam Rilke bio anđeo, jer je video kroz materiju. Verovatno je to tačno. Ali anđeli koji žive među nama nikada ne umeju da stignu do sopstvenog bića. Rilke je stigao do svog istinskog bića. Divinske elegije su najveće lirsko delo dvadesetog veka.

Bela Hamvaš

Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926) je bio austrijski pesnik.

Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih poeta na nemačkom govornom području.

Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom se odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke.

Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao “početkom odvratnosti”. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže… Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama.

Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899.godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901.godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911-1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu.

Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije.

Samoća

Samoća poput kiše stiže.
S mora i daljnjih ravnica se diže
u susret večeru, i sve je bliže
nebesima, gde lebdi odvajkada.

I tek s nebesa na gradove pada.

Pada u sate polumračne, kada
ulica svaka k jutru se okreće,
kad tela koja tražila su dugo,
odvajaju se, jer ništa naći neće:
kad ljudi koji mrze jedno drugo
moraju skupa da spavaju noću:

tad rečne struje odnose samoću…

Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.

Bela Hamvaš

Ostavite komentar: