Art

Rastanak Hektora i Andromahe

Jadniče, sa svog ćeš srca zaglavit’, a nejakog čeda,
nije ti žao ni mene sirote; ja ću se brzo
tvoja udovica nazvat’, jer tebe će smaći Ahejci,
kada odasvud bahnu, a meni bilo bi bolje
da pod zemljicu siđem, kad nema te više, jer neću
imati utehe druge, kad žitku ti stigne svršetak,
nego žalost kad nemam ni oca ni gospođe majke.
Jer mog je oca negda pogubio divni Ahilej
i još ugodni kilički grad razorio Tebu
visokovratnu i onde pogubio Eetiona,
ali ga ne opleni, jer zazor mu beše u duši,
nego ga zajedno spali sa oružjem njegovim sjajnim
i grobni postavi kamen; na kamenu posade brešće
goranke nimfe, sve ćerke egidonoše Diva.
Sedmoro imađah braće u dvoru, i zajedno oni
svi su istoga dana zaputili u dom Aidov,
jer ih je sve pogubio brzonogi divni Ahilej
kod sporonogih krava i pored belih ovaca.
A majku, štono pod Plakom šumovitim carica beše,
nju je amo Ahilej sa ostalim doveo blagom,
al’ je povrati natrag kad goleme otkupe uze,
a nju Artemida strelom u očevu pogubi dvoru.
Sad si mi, Hektore, sve, i otac i gospođa majka,
ti si mi i brat sada, a i moj mlađani vojno;
nego smiluj se na me i ostani ovde na kuli,
sina ne ostav’ sirotom, a ni udovicom ljubu!
Nuder postavi vojsku kod smokve, otkud se može
najlakše prodreti u grad i bedemi mogu osvojit’.
Triput su onamo došli i najbolji kušali borci
oko Ajanta oba i slavnog Idomeneja
i oko oba Atrida i smelog Tidejeva sina:
il’ im je koji vičan proricanju kazao čovek,
ili ih vodi i goni i samo njihovo srce.”

Njojzi odgovori na to sjajnošlemi veliki Hektor:

,,O svem razmislih, ljubo, i sve mi je to na pameti,
al’ me je Trojaca stid i dugoskutih Trojanki njinih,
ako bežao budem iz borbe k’o plašljivac kakav.
To mi zabranjuje srce, jer navikoh uvek da čestit
budem i hrabro se borim med prvim Trojancima svagda,
veliku tekući slavu i ocu i samome sebi.
Jer ja dobro znadem u duši i u srcu svome:
doći će dan u koji i sveti će propasti Ilij,
Prijam sam i narod kralja vičnoga koplju.
Ali ne žalim ja toliko trojansku sudbu
ni Hekabu samu ni Prijama, našeg vladara,
ni braću što ih je mnogo, i svi su dobri junaci,
ali će u prah pasti od ruku ljutih krvnika –
koliko žalim tebe, medoruhi kada te koji
plačnu odvede Ahejac kad uzme ti danak slobode.
Pa kad moradneš živeć’ u Argu tuđinci tkati,
il vodu nosit’ iz Hiperije il Meseide
u muci veljoj i ljutoj, al’ nužda te primora silna,
onda će kazati kogod kada vidi te suze gde liješ:
‘To je Hektoru ljuba, što najbolji beše u borbi
među Trojcima među konjokrotama pod Trojom.’
Tako će reći, a tebe još veća spopašće žalost
za mužem takvim da te od ropstva oslobodi jadnu.
Nego volim pre da legnem pod zemljicu hladnu
nego lelek ti čujem gde na silu odvlače tebe. “

Homer – Ilijada

Priredio: Stefan Cikić

Ostavite komentar: