Anatomija Fenomena

Razum i razonoda ili poezija kao praktična filozofija [Pisci svijeta – Bokačo]

Bokačo

Tematski aspekti Bokačovog dela su erotska dimenzija ljudske čulnosti, opori realizam, kritika religije, dijalektički spojevi i ambigviteti tragičnog i komičnog, niskog i uzvišenog i nadasve kultivisanje narodnog jezika kao jezika poezije.

Pohvala Bokaču je u osnovi pohvala „Dekameronu“.

U „Dekameronu“ je reč o ustanku i trijumfu razuma i duha novovekovnog čoveka protiv asketizma srednjeg veka odnosno predreformatorski protest protiv misticizma klera.

Klerikalizam je u celokupnom (hi)jerarskijskom spektru – od monaha-prosjaka do pape, na oštrom udaru britkog Bokačovog pera odnosno njegovog subverzivno-sarkastičnog smeha.

Godina 1348. Sedam mladih žena i tri mlada muškarca ondašnje firentinske jeunesse dorée – Bokačovi protagonisti zacelo su idealizovani predstavnici firentinskog patricijata – koja je u bekstvu od pošasti kuge odnosno „crne smrti“ koja hara u njihovom gradu, nalaze se u jednoj seoskoj vili pokraj Firence.

Da bi im vreme prošlo, njih desetoro pripovedaju među sobom deset pripovesti na dan.

Zadatak pripovedača je da zabavlja i zadobije simpatiju čitalaca zabavljanjem kroz velamentum fabulosum odnosno fikcionalnu formu koja je nerazdvojiva od njene poetološke i, dodali bismo, soteriološke (spasonosne/izbaviteljske) funkcije.

Priča postaje spasonosna snaga koja pobeđuje smrt. Nakon deset dana po deset pripovesti biće ispleten venac od 100 novela.

Ali kakvih novela!

Oporih, tragičnih, komičnih, vulgarnih, erotskih pripovesti, koje će postati formalni žanrovski model generacijama novelista – između ostalih – Čoseru, Margareti iz Navare, Rableu, Servantesu, Šekspiru, Lesingu, Geteu.

U ovoj jubilarnoj godini upravo je objavljen novi prevod sa komentarima jednog od specijalista za Bokačovo delo, Petera Brokmajera, profesora emeritusa francuske i italijanske književnosti – Giovanni Boccaccio: Das Decameron“.

Mit den Holzschnitten der venezianischen Ausgabe von 1492.Aus italienischen Übersetzt, mit Kommentar und Nachwort von Peter Brockmeier, Philipp Recklam jun. Stuttgart, 2012 – u kojoj priređivač objašnjava i komentariše izvore i Bokačov uticaj i osvetljuje istorijsku pozadinu, upoređujući Bokačovu „ljudsku komediju“ sa Danteovom „Božanskom komedijom“.

Bokačov uvod u „Dekameron“ valja razumeti kao captatio benevolentiae upućen prvenstveno ženskoj publici za lektiru opsežnog dela – apoteozu filozofskom umeću življenja. Reč „Dekameron“, izvedena iz grčkog, znači „deset dana“.

Iz srednjeg veka nam je poznat teološki traktat „Hexameron“ „Šestodnev“.

Danteova „La Divina Commedia“ je jednako sastavljena iz 100 pesama, kao što je „Decameron“ venac od 100 novela.

Ova strukturalna analogija nije slučajna.

Dante je uzor i u formi, te je zbirka novela napisana u stihovima, u tercinama.

Celokupno rimsko i italijansko pesništvo, a napose „Dekameron“ odiše temom plotske ljubavi i telesne požude, ali i suptilnom temom ljubavi u psihološkom i socijalnom aspektu.

Ovakva kompleksna tema iziskuje i čitav spektar formi, motiva i figura.

Tako su u „Dekameronu“ na delu snovi i vizije, alegorije – „ljubavni vrt“; personifikacije – „vrline kao zavodljive Nimfe“, ljubav i askeza kao boginje, preciozne parafraze grčko-rimske mitologije, pastirska idila i arkadija, pripovesti o junacima iz legendama prožetog Trojanskog rata ili popularni ep u stihovima.

Ima u ovoj zbirci novela i Ovidijeve tehnike komunikacije između ljubavnika sa jedne strane i čitalaca odnosno slušalaca sa druge strane.

Inspiraciju za odgovor na pitanje kako ljudi izlaze na kraj sa svojim strastima, Bokačo je našao u Aristotelovoj etici i Ciceronovim spisima.

Na početku druge knjige „Nikomahove etike“ objašnjava Aristotel da se dijanoetičke vrline – mudrost, razum, (oštro)umnost razvijaju kroz pouku, dok se moralne vrline – postojanost, pravdoljubivost, uzdržanost razvijaju privikavanjem kroz praksu.

De Sanktis je Dekameron nazvao „Karavanom mašte u kome su ljudi oslobođeni svih veza pred smrću“.

Jakob Burkhart pripisuje Bokaču u zaslugu što je rastrgao srednjevekovni veo simbolizma i moralizma sa poezije, uvrstivši ga time u „moderne“ pesnike.

U 19. veku je Bokačo važio za površnog i zabavnog pesnika, te je apostrofiran sa Giovanni tranquillitatis.

De Sanktis ga je video u prelaznom vremenu koje on zove „mondo mutato“, dok je za mnoge druge on još važio za srednjevekovnog, „Boccaccio mediavale“.

De Sanktis je u Bokaču video izraz žovijalne, spekulativne igre literarne fikcije, lišene svake moralne supstancijalnosti kao eksces profano-vulgarne fantazije.

Bokačo je tvorac novog univerzuma izvan katastrofe crne smrti.

Na novom, narodnom stilu postulirao je i ustanovio novi žanr. Erih Auerbah ga lapidarno smatra „pesnikom ovostranog sveta“.

Bokačovu novelu karakteriše čvrsta kompozicija sa jedinstvom radnje i višestrukost pripovedačkih perspektiva.

Kod Bokača one imaju trostruku ulogu: da uzbude (movere), pomirljivo zabavljaju (delectare) i razumljivo podučavaju (docere).

Poezija je za Bokača istog ranga sa teologijom i filozofijom.

„Dekameron“ nije knjiga morala, već poezija kao praktična filozofija, delo koje je otkrovenje jezika, kao Danteova „Božanstvena komedija“ i zato jedan od fudnamenata svetske književnosti.

Zoran Andrić

https://www.danas.rs/kultura/razum-i-razonoda-ili-poezija-kao-prakticna-filozofija-2/

Ostavite komentar: