Bez kategorije

Sakrivena ljubav [Bajke svijeta]

Foto: Johannes Plenio

Tri devojke došle jednom na more da se kupaju. Svukle se, ostavile haljine na obali, pretvorile se u divlje patke i zaplivale u talase. Slučajno je baš tada došao na more i jedan mladić i gledao šta rade. Privukao se mestu gde su se svukle, uzeo haljinu jedne od njih i sakrio je.

Kad su se divlje patke dovoljno nagnjurale i naplivale, iziđu na obalu, pretvore se opet u devojke i pođu da se obuku. Ali samo dve nađu svoje haljine, a treća nikako da ih nađe. Tražila je i tražila; naposletku uzvikne:

— Ako mi je haljine uzeo momak, neka mi ih vrati, pa ću mu postati žena; a ako je devojka, neka mi vrati ono što je moje!

Na to mladić iziđe iz žbunja i donese joj haljine. Devojka ih prihvati i reče mu:

— Čekaj me sutra izjutra; doći ću ti sa tri zlatne lađe.

Mladić sede na obalu i čekaše celu noć. Pre nego što je svanulo, izroni iz mora jedna morska devojka i reče mu:

— De da ti češkam glavu, inače će te svladati umor, pa ćeš zaspati.

Mladić pristade i položi glavu u njezino krilo. Dok ga je češkala, ubode ga potajno u uho iglom za uspavljivanje; on zaboravi šta se zbiva oko njega i zaspa dubokim snom.

Kad je devojka doplovila ujutro sa tri zlatne lađe, našla je dragana gde spava. Uzalud je pokušavala da ga probudi: mladić se nije ni pomaknuo. Ona mu onda reče:

— Da li me prezireš zato što nisam od ovoga sveta ili ti je ovo što imam premalo? Svoju prirodu ne mogu izmeniti, a ako imaš na umu moju imovinu, pojaviću se sutra sa šest zlatnih lađa.

Tako se i dogodilo: idućeg jutra pristala je uz obalu sa šest zlatnih lađa.

Ali je morska devojka opet ubola mladića u uho, iglom za uspavljivanje i ma koliko da se njegova dragana trudila i drmala ga da se razbudi, on se ne pomače. Ona mu i sad reče:

— Da li me prezireš što nisam od ovoga sveta ili ti je moja imovina premalena? Svoju prirodu ne mogu izmeniti, a ako misliš na moje bogatstvo, onda ću ti doći sutra s devet lađa od suvoga zlata.

Mladić opet provede u čekanju celu noć, i po treći put izroni iz vode morska devojka. Ona mu reče:

— Ubogi mladiću, pa ti ćeš tako postati sanjiv, nego da ti češkam glavu kako ne bi zaspao. I češkajući ga, ubode ga opet u uho iglom sna.

Trećeg jutra pristane njegova devojka s devet zlatnih lađa, ali i sad uzalud: njen dragan se nije probudio.

— Svoju prirodu ne mogu izmeniti — govoraše mu ona — a više blaga neman; i nećeš me ponovo videti pre nego što pocepaš tri para gvozdenih cipela i polomiš tri gvozdena štapa.

To mladić ču u snu i pomisli:

— Gde li ću samo da ih nabavim?

Onda on potraži i nađe kovačnicu i naredi da mu se iskuju cipele i štapovi. I tako s njima pođe na put.

Išao je i išao; koliko dana, koliko godina — ko će to da zna?

Naposletku dođe do jedne kućice koja se okretala na petlovoj mamuzi.

Mladić izreče:

Kućice — vrdeško, drmusava drmeško, vrtoglava vrteško, stan’ počekaj, ne begaj!

Čim je to rekao, kućica se prestade vrteti i rpladić uđe u sobu. U zapećku je čučala jedna stara žena, nosa dugačka kao žarač, očiju krupnih kao varjača. Ona reče:

— Hu, hu, huu! Ima već trideset godina kako nisam omirisala ljudsko meso. E, baš se radujem poslastici!

— Dobra majčice — reče mladić — na meni nema mnogo šta da se glođe. Skuvaš li od mene čorbu, prijaće ti kao što bi ti prijale pomije, a ako ti se prohte da počastiš sebe pečenjem i ispečeš me, imaćeš da grizeš samo hrskavice i žile!

— Gle, gle! — uzvikne starica radosno. — Pa ti si mi sinovac! — I da mu da jede i pije, a posle mu spremi i postelju da prenoći. Dok je spavao, izu mu cipele, uze štap, iziđe napolje i toliko ih je tamo udarala jedno o drugo dok ih nije sve pretvorila u prašinu.

Ujutro se mladić probudi, obu drugi par cipela, uze drugi štap i spremi se za put.

— Dobra majčice — zapita mladić — ne znaš li gde bi mogla biti ona na koju mislim?

— Ne znam — odgovori starica — ali nedaleko odavde, na jednu vrstu, stanuje moja sestra; možda će ona znati.

Tako on pođe dalje. Išao je i išao, da li danima ili godinama, ko to može znati? Naposletku opet ugleda kućicu koja se vrtela na petlovoj mamuzi. Mladić izreče:

Kućice — vrdeško, drmusava drmeško, vrtoglava vrteško, stan’ počekaj, ne begaj!

Kućica se smesta prestane vrteti i mladić uđe u sobu. I ovde je u zapećku čučala jedna starica, nosa dugačka kao žarač, a očiju krupnih kao varjača. Ona uzvikne:

— Oha, oha! Već trideset godina otkako nisam omirisala ljudsko meso; kad eto mi sad tebe kao sočne pečenice!

— Dobra majčice — reče mladić — na meni nema mnogo šta da se glođe: čorba od mene prijala bi ti kao pomije, a mesto pečenice imala bi samo rskavice i žile.

— Gle, gle! — uzvikne starica radosno. — Pa ti si mi bratanac! — I ona ga dobro počasti jelom i pićem i spremi mu postelju da prenoći. Dok je spavao, uze mu cipele i štap i stuca ih napolju u prašinu. Ujutru obu mladić poslednje cipele, uze poslednji štap u ruke i zapita:

— Dobra majčice, da li znaš gde je ona na koju mislim?

— Ja ne znam, ali malo dalje odavde, na jednu vrstu, stanuje još jedna sestra; ona će znati.

On onda pođe dalje na put, da li danima, da li godinama — ko bi to znao? I opet ugleda pred sobom kućicu koja se obrtala na petlovoj mamuzi. On reče:

Kućice — vrdeško, drmusava drmeško, vrtoglava vrteško, stan’ počekaj, ne begaj!

Kućica se namah prestade vrteti i mladić uđe u sobu. I tu je jedna starica čučala u zapećku, nosa dugačka kao žarač, a očiju krupnih kao varjača.

— Ho, ho, hoo! Ima trideset godina otkako nisam osetila miris ljudskog mesa; na tebe već odavno čekam!

— Dobra majčice — reče mladić — na meni nema ništa drugo do hrskavica i žila.

— Ah — reče starica — pa ti si mi sinovac! — Da mu da jede i pije i spremi mu postelju da prenoći. Dok je spavao, uze mu cipele i štap i sve ih napolju stuca u prašinu.

Kad se ujutro probudio, donese mu starica kožne cipele, da mu pušku u ruke i reče:

— Idi i ulovi mi pticu za lonac; ali na pticu koja sedi kraj puta pred šumom, nemoj da pucaš!

Mladić ode u lov. Kraj puta pred šumom, na jednom drvetu, ugleda pticu veliku kao naviljak sena.

— Da li da pucam ili da ne pucam? — pomisli on. Mahne se toga da puca na nju, već ulovi celo jato svraka, gavranova i vrana. Uto poče u šumi vejati hladan i vlažan sneg i mladić opazi u jednoj rupi gomilu mladih lisica koje su drhtale od studeni. Sažali se na njih i pokri ih svojim ogrtačem. Naiđe lisica i ukori ga:

— Ti si hvatao moje mlade!

Na to male lisice povikaše:— On nas je samo pokrio; bilo nam je veoma hladno.

Lisica tada reče:

— Odužiću ti se zato što si bio milosrdan.

Malo potom naiđe mladić na mlade vučiće koji samo što se nisu bili smrzli. Pomogne i njima, a vučica koja se vraćala svojem logu obeća mu da će mu se za to odužiti. Naposletku pomogne još i mečićima da se ne posmrzavaju, pa mu i medvedica obeća da će ga se setiti u trenucima njegove nevolje. Onda se mladić vrati majčici u kućici, baci pred nju jato ptica i reče joj:

— Evo, lovio sam samo jedan dan, a vidiš koliko sam ti ulovio.

Opraštajući se drugog jutra s njom, zapita je:

— Dobra majčice, da li znaš gde je ona na koju mislim?

— Dabogme da znam; ali još ćeš mnogo morati da se namučiš pre nego što je budeš našao. Kad odeš odavde, doći ćeš do jedne kuće; pred njom ćeš videti osam ljudskih glava nabijenih na osam kočeva; deveti kolac čeka na tvoju.

Naposletku, posle duga puta, on dospe do te kuće i ugleda glave nabijene na kočeve. Jedna stara veštica iskoči preda nj uzviknuvši:

— Evo čuvara za moje konje! — Lepo ga primi i spremi mu sve što treba za prenoćište.

Ujutro izvede mladić njenih devet kobila iz staje i odvede ih u šumu. Ali tek što ih je pustio, raštrkaše se kobile na sve četiri strane. Mladić je očajnički trčao za njima dok mu nisu sasvim nestale iz vida. Naposletku sede umoran i klonuo na jedan kamen i poče razmišljati o tome šta da radi.

Međutim, još pre nego što je došlo vreme da ih potera kući, čuje kako zemlja tutnji, i uto svih devet kobila projuri kraj njega: lisica ih je trkom gonila prema staji. Mladić skoči radosno i poteče za njima što je brže mogao.

Kad ih je veštica videla gde stižu, istrči pred njih s velikom motkom i stane ih tući vičući:

— Mnogo ste pohitale da se vratite kući. I sad deveti kolac mora i dalje da stoji bez čuvarove glave!

Idućeg dana sve je bilo isto onako kao i prvog. Kad se mladić našao u bespomoćnom stanju, ne znajući šta da radi, vučica mu je doterala kobile sve do pred samo dvorište. I opet ih je veštica mlatila motkom derući se:

Eto i danas će deveti kolac ostati bez čuvarove glave!

Trećeg dana našla se medvedica da pomogne mladiću. I sad su kobile bile izudarane, jer je deveti kolac morao i dalje stajati bez glave.

Ove pak kobile bile su kćeri veštičine, i jedna od njih devet reče uveče mladiću:

— Ove noći oždrebiće svaka od nas po jedno ždrebe. Kad ti stara bude htela dati najbolje ždrebe, kao nagradu za tvoju službu, nemoj ga primiti, već traži najgore!

Mladić postupi po savetu i dobi najbednije ždrebe. Sveza ga, uprti na leđa i ponese. Sto je dalje išao, ždrebe mu je postajalo sve teže: ono je raslo tako brzo da ga je uskoro morao voditi na ularu, a malo posle toga ždrebe se razvilo u prekrasnog vranca.

— Sad me pojaši! — reče mu konj. — Odneću te do mesta na koje misliš i za kojim čezneš.

Mladić ga uzjaše i konj poleti kući jedne udovice koja je bila kuma one devojke s lađama. Mladić je upita:

— Šta mi još valja uraditi da bih dobio svoju draganu?

Kuma odgovori:

— Ljubav tvoje devojke je sakrivena u plavom moru, na plavom ostrvu, u srcu jednog plavog kamena; u njemu leži jaje a u tom jajetu nalazi se pohranjena ljubav tvoje devojke. Tek kad mi budeš doneo to jaje, moći ćeš opet da vidiš svoju draganu.

Na to mladić ode svome konju i reče mu:

— Nabavi mi devet koža, devet remenova, devet katanaca i jedno sedlo!

Konj mu sve to nabavi i donese, uvije ga u devet koža i pritegne ih s devet remenova, priveže lancem s devet katanaca za sedlo, a onda poteče k plavom moru i silnim skokom prebaci se na plavo ostrvo.

Skočivši na ostrvo, udari konj kopitom o plavi kamen; kamen se raspade i iz njega se iskotrlja jaje.

Mladić hitro dohvati jaje, sede opet na konja, vrati se kumi i preda joj ga.

Tada kuma odvede mladića u skrovište, pa prizva devojku i da joj jaje da ga pojede; čim ga je pojela, probudi joj se u srcu njena uspavana ljubav.

I kad je stara zapita:

— Možda bi želela da vidiš onog koji te je jednom voleo? — devojka uzviknu:

— O, kad bih mogla biti uz njega!

Tada kuma dovede mladića iz zaklona, devojka mu se baci o vrat i tako se naposletku dragi s dragom sastane.

I tu je našoj pripovetki kraj.

(Karelska narodna bajka. Preveo M. C.)

Ostavite komentar: