Kada sam se prvi put susreo sa imenom grada Stokholma, nisam ni slutio da ću jednog dana posetiti taj grad, nije mi ni padalo na pamet da će mi u njemu, kao gostu, dobrodošlicu prirediti [vedska akademija i Nobelova fondacija. U to doba takav ishod ne samo da je bio neočekivan, bio je jednostavno nezamisliv. Četrdesetih godina dvadesetog veka bio sam najstarije dete u velikoj porodici iz seoskog okruga Deri. Živeli smo u slamnatoj kući sa tri sobe kao u jazbini koja je bila emotivno i intelektualno manje-više izolovana od spoljnog sveta. To je bilo prisno, puteno, živo bitisanje u kome su se noću zvuci konja u štali s druge strane jednog zida spavaće sobe mešali sa zvucima razgovora odraslih u kuhinji iza drugog zida. Upijali smo sve što se dešavalo, naravno – kišu među drvećem, miševe na tavanu, parnu lokomotivu što tutnji prugom od koje nas je delilo polje iza naše kuće – ali smo sve to upijali kao dremež u zimskom snu. Bezvremeni, preseksualni, razapeti između zastarelog i savremenog, bili smo podložni i vazda pod utiskom, poput vode za piće u vedru u našoj perionici: svaki put kada bi zemlja zadrhtala zbog prolaska voza, površina vode bi se nežno ustalasala, koncentrično, i u potpunoj tišini.
Ali nije samo zemlja bila ta koja se nabirala: vazduh oko i iznad nas je takođe bio živ i prepun znakova. Kada bi vetar uskomešao krošnje bukve, uskomešao bi i žicu zakačenu za najvišu granu kestena. Brisao je po tlu, kroz probušenu rupu u uglu kuhinjskog prozora, i ulazio pravo u unutrašnjost našeg radija na baterije gde bi pometnjica grgorenja i piske ustuknula pred glasom spikera Bi-Bi-Sija koji izgovara reči neočekivano kao deusex machina. I čuli smo, iz svoje spavaće sobe, taj glas, koji se izdvajao od glasova odraslih u kuhinji i od svih drugih glasova, kako mahnito i prodorno odašilje signale Morzeovom azbukom.
Mogli smo razaznati imena komšija koja su izgovarali roditelji s naglaskom našeg kraja, a zvonki glas spikera na engleskom nam je kazivao imena bombardera i bombardovanih gradova, frontova i vojnih jedinica, broj izgubljenih aviona i zarobljenika, pretrpljene gubitke i ofanzive; i uvek, naravno, pokupili bismo one druge, uzvišene i čudnovato okrepljujuće reči, „neprijatelj“ i „saveznici“. Ali čak i tako, nijedna od ovih reči za svetska previranja nije mi se činila strašnom. Ukoliko je postojalo nešto zloslutno u glasu spikera, postojala je i nekakva ravnodušnost u razumevanju šta je zapravo ugroženo; i ako je postojao ikakav prestup u takvom političkom neznanju u tom vremenu i mestu, onda je bilo i nečeg pozitivnog u sigurnosti koju sam stekao zahvaljujući njemu.
Vreme rata, drugim rečima, bilo je vreme pre svesti, za mene. Vreme pre pismenosti. Pre istorije na svoj način. Onda kako su godine odmicale i kako je moj sluh bivao sve više s predumišljajem, popeo bih se na naslon našeg velikog dvoseda kako bih približio uho bežičnom zvučniku. Ali to i dalje nisu bile vesti koje su me zanimale; ono što sam lovio bila je draž priče, poput detektivske serije o britanskom specijalnom agentu po imenu Dik Barton ili možda adaptacija za radio jedne od pustolovina Kapetana B. E. Xounsa o letačkom asu RAF-a po imenu Bigl. Sada kada su druga deca odrasla i kuhinja postala poprište raznolikih dešavanja, morao sam biti još bliži radio-prijemniku kako bih usmerio sluh, i u takvoj žarkoj bliskosti biraču kanala upoznao sam se sa imenima stranih stanica, sa Lajpcigom i Oslom i Štutgartom i Varšavom i, naravno, sa Stokholmom.
Takođe sam se navikao na kratkotrajne salve stranih jezika kako je kazaljka birača kanala jurila od Bi-Bi-Sija do Radija Irske, od londonskih do dablinskih naglasaka, i čak iako nisam razumeo šta su govorili tokom tih prvih susreta sa grlenim i piskavim evropskim govorom, već sam bio započeo putovanje u širinu sveta, putovanje gde se za svaku dosegnutu tačku – bilo u poeziji, bilo u životu – ispostavilo da je bilo samo jedan korak a ne odredište, i upravo me je to putovanje dovelo do ovog počasnog mesta. Pa ipak se ovaj podijum čini poput svemirske stanice a ne jednog koraka, tako da ću, bar jednom u životu, dopustiti sebi da malo sanjarim.
Odajem priznanje poeziji što je omogućila hodanje u svemiru. Odajem joj priznanje ovog trena zbog jednog stiha koji sam nedavno napisao ohrabrujući sebe (i svakog drugog ko sluša) da „sanjarim uprkos zdravom razumu“. Ali joj ponajviše odajem priznanje jer poezija može stvoriti poredak veran uticaju spoljne stvarnosti i sa osećanjem za unutrašnje zakone bića poete poput talasića koji su se talasali napred i natrag preko vode u tom vedru u perionici pre pedeset godina. Poredak u kome napokon možemo odrasti onako kako smo se pripremali dok smo rasli. Poredak koji zadovoljava sve apetite intelekta i sveobuhvatnost osećanja. Odajem priznanje poeziji, drugim rečima, što je istovremeno i samostalna i što pomaže, što omogućava čistu i okrepljujuću vezu između sredine i oboda uma, između deteta što zuri u reč „Stokholm“ na biraču kanala radija i čoveka koji vas gleda u Stokholmu u ovom povlašćenom trenu. Odajem joj priznanje jer joj priznanje sleduje, u našem vremenu i u svakom vremenu, zbog njene životne istine, u svim značenjima tog izraza.
U početku želeo sam da ta životna istina ima opipljivu stvarnost, i ponajviše se radovao kada se pesma činila najdirektnijom, verodostojna predstava sveta koji je imala da predstavi, ili da se za njega založi, ili da mu se usprotivi. Čak i kao školarac, voleo sam „Odu jeseni“ Džona Kitsa jer je bila zavetni kovčeg između jezika i osećaja; kao mladić, voleo sam Džerarda Manlija Hopkinsa zbog žestine njegovih usklika, koji su takođe bili i jednačine ushićenja i bola koje nisam u potpunosti spoznao dok ga nisam pročitao; voleo sam Roberta Frosta zbog njegove tačnosti seljaka i vešte trezvenosti; i Čosera iz manje-više istih razloga. Kasnije sam spoznao drugačiju tačnost, moralnu trezvenost na koju sam uvek duboko odgovarao i uvek ću odgovarati, u ratnoj poeziji Vilfreda Ovena, poeziji gde osećajnost Novog zaveta pati i upija šok varvarstva novog veka. Onda još kasnije, u čistoj posledičnosti stila Elizabete Bišop, u jednostavnoj okorelosti Roberta Louela i u bezočnom sučeljavanju Patrika Kavane, pronašao sam dodatne razloge da verujem u sposobnost poezije – i odgovornost – da iskaže šta se dešava, da „sažaljeva planetu“, da „se ne dotiče Poezije“.
Ova urođena sklonost ka umetnosti koja je iskrena i posvećena stvarima kakve jesu bila je potkrepljena iskustvom rođenja i odrastanja u Severnoj Irskoj i suživota s tim mestom iako sam živeo van njega proteklih četvrt veka. Nijedno mesto na svetu se ne ponosi više svojim budnošću i osećajem za stvarnost, nijedno se mesto ne smatra pozvanijim da prekori svako iskazivanje retorike ili neumerenosti ambicije. Tako da sam, delom zahvaljujući tome što sam uneo u sebe ovakve stavove jer sam odrastao s njima, godinama napola izbegavao i napola se opirao raskoši i rasponu drugačijih pesnika poput Volasa Stivensa i Rajnera Marije Rilkea; ne odajući dovoljno priznanja kristalno jasnoj okrenutosti ka unutarnjem Emili Dikinson, svim račvastim munjama i prorezima asociranja; i izmakla mi je Eliotova vizionarska čudnovatost. I svi ovi manje ili više zatucani stavovi su okoštali odbijanjem da dozvolim pesniku išta više nego bilo kom drugom građaninu; i bili su još nepraktičniji jer sam se morao ponašati kao pesnik tokom tadašnjeg političkog nasilja i očekivanja javnosti. Očekivanja javnosti, treba dodati, ne na planu same poezije već političkih gledišta koja su tu i tamo odobravale međusobno suprotstavljene skupine.
Pod takvim okolnostima um još uvek želi da počiva u onome što je Semjuel Xonson nekada nazivao s veličanstvenom sigurnošću „stabilnost istine“, čak i dok priznaje nestabilnost prirode sopstvenih radnji i upita. Bez potrebe da bude poučena o teoriji, svest brzo shvata da je ona poprište nadmetanja različitih diskursa. Dete što u kupatilu istovremeno osluškuje domaći govor svog irskog doma i zvaničan jezik britanskog spikera, sve vreme razaznajući jednu drugu nedaću iza oba znaka, takvo dete već je školovano za zamršene teskobe odrasle osobe, budućnost u kojoj će morati da se odluči između različitih etičkih, estetičkih, moralnih, političkih, metričkih, skeptičkih, kulturnih, tematskih, tipskih, postkolonijalnih i, kada se svi uzmu zajedno, jednostavno neostvarivih znakova. Tako sam se zadesio sredinom devetsto sedamdesetih u još jednoj kućici, ovoga puta u okrugu Viklou, južno od Dablina, sa sopstvenom mladom porodicom, i nešto manje upadljivim radio-prijemnikom, osluškujući kišu međ drvećem i vesti o bombama bliže domu – ne samo onim Privremene IRA-e u Belfastu već i podjednako razornim napadima u Dablinu od strane paravojnih lojalista sa severa. Osećajući se maleno u svojoj teskobi dok sam čitao o tragičnoj logici sudbine Osipa Mandeljštama devetsto tridesetih, osećajući se izazvanim ali ipak nepokolebljiv u svom neboračkom stavu kada bih čuo, na primer, da je jedan moj dobrodušan školski drug interniran bez suđenja jer su ga sumnjičili da je umešan u neko političko ubistvo. Ono za čim sam čeznuo se ne bi baš moglo nazvati stabilošću već pravim begom od živog peska relativizma, načinom na koji bih odao priznanje poeziji lišen strepnje ili pravdanja. U pesmi pod nazivom „Izloženost“ tada sam napisao:
Kada bih mogao da odem na meteorit!
Ne po vlažnome lišću hodam,
Po ljuskama, po rasutim pogorcima jeseni,
Zamišljajući junaka
Na nekakvoj blatnjavoj grudvi,
NJegov dar sličan kamenu
Zavitlanom u očajanju.
Kako to skončah tako?
Često razmišljam o krasnim204
Raznolikim savetima prijatelja
I o tvrdim glavama nekih koji me mrze,
Dok ja sedeći merim i odmeravam
Svoju pouzdanu tristiju.
Čemu? Za uho? Za svet?
Zbog onog iza leđa rečenog?
Niz stabla jove kiša lije,
NJeni tihi prateći glasovi
Šapuću o razočaranju, o raspadanju,
A ipak svaka kap podseća
Na savršen dijamant.
Niti sam zatočenik, niti doušnik;
Unutrašnji sam emigrant, odrastao dugokos
I zamišljen; seljak-gorštak
Pobegao od krvoprolića,
Odeven u zaštitne boje
Debla i kore, a koji oseća
Svaki vetar koji duva;
I koji raspiriv ove iskre
Radi njihove slabašne topline, zaboravi
Životno znamenje,
Pulsirajuću ružu komete.1
U jednoj od najpoznatijih pesama među studentima moje generacije, pesmi za koju se može reći da je unela sve sastojke simbolističkog pokreta i omogućila ih u obliku kapsule, američki pesnik Arčibald Makliš je potvrdio da „Pesma treba da bude istovetna / ne verodostojna čemu“. Shvaćena kao prkosna potvrda dara poezije da govori istinu ali iskosa, ona je u isto vreme uverljiva i popravna. Pa ipak postoje trenuci kada dublja potreba stupi, kada zahtevamo od pesme da ne bude samo prijatno tačna već prisilno mudra, ne samo začuđujuća varijacija slike sveta već ponovno štimovanje samog sveta. Želimo da začuđujuće bude prelazno, kao nervozni udarac što neočekivano vraća sliku na TV prijemnik, ili električni udar što vraća ustreptalo srce nazad u svoj normalni ritam. Želimo ono što su žene u redu u lenjingradskom zatvoru želele, pomodrele od hladnoće i šapućući u strahu, trpeći užas Staljinovog režima i pitajući pesnikinju Anu Ahmatovu da li bi mogla da opiše sve to, da li je njena umetnost dorasla tome. Ovakvim zahtevima sam i ja bio izložen pod daleko sigurnijim okolnostima u okrugu Viklou dok sam pisao maločas citirane stihove potrebom za takvu vrstu poezije koja bi bila ravna određenju poezije koje sam upravo izložio, kao poretku „ravnom uticaju spoljne stvarnosti i … unutrašnjim zakonima bića pesnika“.
Spoljašnja stvarnost i unutrašnja dinamika dešavanja u Severnoj Irskoj između 1968. i 1974. godine su bili nagoveštaji promene, moram priznati nasilne, ali svakako promene, i za manjinu koja je tu živela, trebalo je da se ta promena odavno desi. Trebalo je da se dogodi ranije, kao posledica vrenja na ulicama kasnih šezdesetih, ali se to ipak nije desilo i iz jaja koja su se sve vreme inkubirala opasnost se ubrzo izlegla. Dok je hrišćanski etičar u pojedincu bio potaknut da osuđuje razarajuću prirodu borbe IRA-e bombaškim napadima i ubistvima, a „pravi Irac“ u pojedincu bio zgrožen nemilosrdnošću britanske vojske kao onom na Krvavu nedelju u Deriju 1972. godine, manjina u pojedincu, ona što je odrasla svesna da se njegovoj skupini ne veruje i da je diskriminisana na svakakve zvanične i nezvanične načine, poimanje takvog građanina je bilo u ravni sa poetskom istinom te situacije u priznanju da ukoliko život u Severnoj Irskoj ikada istinski procveta, to će biti zahvaljujući promenama koje su se morale dogoditi. Ali poimanje tog građanina je takođe bilo u ravni sa istinom priznanja da je upravo ta surovost IRA-e s kojom su nastojali da nešto promene bila pogubna po poverenje na kojem bi neke nove prilike morale biti izgrađene.
Ipak, sve dok britanska vlada nije popustila pred politikom čvrste ruke Alsterskih radnika lojalista nakon konferencije u Saningdejlu 1974. godine, neko ko razmišlja zdravorazumski se još uvek mogao nadati da će razumeti okolnosti, da će uravnotežiti ono što obećava sa onim što uništava i učiniti ono što je V. B. Jejts pokušao pre pola veka, naime, „da zadrži u jednoj misli stvarnost i pravdu“. Nakon 1974. godine, međutim, dvadeset dugih godina otad pa do prekida vatre avgusta 1994. godine, takva nada se pokazala neostvarivom. Nasilje odozdo je dovelo samo do uzvratnog nasilja odozgo, san o pravdi je potpao pod okrutnost stvarnosti, a ljudi su se spremili za četvrt veka životne i duhovne pustoši, sve čvršćih stavova i suženijih mogućnosti koji su bili prirodna posledica političke solidarnosti, traumatske patnje i puke emotivne samozaštićenosti.
Jedan od najmučnijih trenutaka u čitavoj istoriji muka srca u Severnoj Irskoj zbio se kada su minibus pun radnika na putu kući jedne januarske večeri 1976. godine prepali naoružani i maskirani ljudi koji su naredili putnicima kombija pod pretnjom oružjem da se postroje uz ivicu druma. Onda im je jedan od maskiranih xelata rekao: „Ako je neki katolik među vama, neka istupi“. Zadesilo se da, baš u ovoj grupi, uz jedan izuzetak, svi budu protestanti, tako da se moglo pretpostaviti da su maskirani ljudi protestantska paravojska koja se sprema za oko za oko, zub za zub sektaško ubistvo katolika koji je uljez u toj grupi, jer se za njega moglo pretpostaviti da podržava IRA-u i sve njene radnje. Bio je to užasan trenutak za njega, uhvaćen između prestrašenosti i svedočanstva, ali je ipak krenuo da zakorači. Onda, kako glasi priča, u tom deliću sekunde u kome je odlučivao, i pod okriljem tame zimske večeri, osetio je ruku radnika protestanta do njega kako ga steže govoreći ne, ne mrdaj, nećemo te izdati, niko ne mora da zna kojoj veroispovesti ili stranci pripadaš. Sve to ipak beše uzalud, jer je čovek iskoračio iz stroja; ali mesto da mu prislone pištolj uz slepoočnicu, oni su ga odgurnuli i otvorili vatru na one što su ostali u stroju, jer ovo nisu bili protestantski teroristi, već pripadnici, po svoj prilici, Privremene IRA-e.
U nekim trenucima je teško odagnati misao da je istorija poučna isto koliko i klanica; da je Tacit bio u pravu, i da je mir samo pustoš koja ostaje nakon odlučnih ispoljavanja nemilosrdne moći. Sećam se, na primer, kada sam zaprepastio samog sebe mišlju o prijatelju koji je bio pritvoren sedamdesetih pod sumnjom da je bio umešan u političko ubistvo: zaprepastio sam sebe pomišlju da čak iako jeste kriv, možda ipak i dalje može pomoći budućnosti da se rodi, razbijajući ugnjetavačke obrasce i oslobađajući nove mogućnosti na jedini izvodljiv način, to jest nasilan način – koji je stoga i samim tim postao, pravi način. Bilo je to poput trena izloženosti međuzvezdanoj hladnoći, podsetnik na zastrašujuće uslove, i unutrašnje i spoljašnje, u kojima ljudska bića zamišljaju i vode svoje živote. Ali to je bio samo tren. Rađanje budućnosti kakvu priželjkujemo je zasigurno u stisku koji je taj preplašeni katolik osetio pored puta kada je ruka drugoga stegla njegovu, ne u pucnjima koji su usledili, tako konačnim i tako ispraznim, i toliko delom muzike zbivanja.
Kao pisci i čitaoci, kao grešnici i građani, naše poimanje stvarnosti i estetski osećaj nas čine obazrivim kada je posredi pozitivan ton. Sami pucnji nas pripremaju, a grozota saopštava vrednost tog napora koji izbacuje na površinu da bi se s njim suočila. S pravom imamo strahopoštovanje prema upredanjima poezije Paula Celana i s pravom smo zaljubljeni u živi glas Semjuela Beketa jer su oni dokaz da je umetnost dorasla izazovu i da je na neki način posledica tužne sudbine Celana, koji je preživeo holokaust, i Beketovog prećutnog junaštva u francuskom Pokretu otpora. Isto tako, s pravom smo sumnjičavi prema svemu što pruža previše utehe u ovakvim okolnostima; sušte krajnosti našeg znanja dvadesetog veka stavljaju znatan deo našeg kulturnog nasleđa na krajnju probu. Samo jako glupi, ili jako uskraćeni ne mogu da ne znaju da su spisi civilizacije ispisani krvlju i suzama, krvlju i suzama koji nisu ništa manje stvarni zbog toga što su poprilično udaljeni. A kada se ova intelektualna sklonost uživi sa zbiljom Alstera i Izraela i Bosne i Ruande i gomilom drugih ranjenih mesta širom sveta, postoji sklonost ne samo da se ne oda priznanje ljudskoj prirodi za njene stvaralačke mogućnosti već i da se ne oda priznanje svemu previše pozitivnom u umetničkom delu.
Stoga sam se ja godinama klanjao stolu kao što se monah klanja svom svetom mestu, nekakvo savesno zamišljeno utvrđivanje razumevanja u nastojanju da odnese svoj deo bremena sveta, znajući da je on sâm nesposoban za herojsku vrlinu ili ostvarenje iskupljenja, ograničen pokornošću sopstvenog načela da ponavlja taj napor i tu pozu. Paleći iskre za slabašnu toplinu. Zaboravljajući veru, naprežući se da učini dobra dela. Stremeći nedovoljno savršenstvima dijamanta, među koje treba ubrojati i dovoljnost onoga što je savršeno zamišljeno. Naposletku srećno, neograničen na bolne okolnosti mog rodnog mesta, već prkoseći njima, uspravio sam se. Započeo sam pre par godina da raščišćavam svoje misli i zamisli da bih ostavio prostora za čudnovato kao i za ubojito. I još jednom ću pokušati da prikažem značaj tih izmenjenih gledišta pričom iz Irske.
Ovo je priča o jednom drugom monahu koji se hrabro drži u pozi izdržljivosti. Govori se da je jednom davno Sveti Kevin klečao s rukama raširenim u krst u Glendalohu, manastiru nedaleko od mesta gde smo mi živeli u okrugu Viklou, mesta koje je danas jedno od najšumovitijih i najbogatijih vodom odmarališta u čitavoj zemlji. Bilo kako bilo, dok je Kevin klečao i molio se, jedan kos je zamenio njegove raširene ruke za nekakav kokošarnik i ustremio se na njega, sneo jaja i zgnezdio se tu kao da je to grana drveta. Zatim, ophrvan sažaljenjem i ograničen verom da voli život u svim stvorenjima velikim i malim, Kevin je ostao nepomičan satima i danima i noćima i nedeljama, držeći ruku dok se jaja nisu izlegla i goluždravcima porasla krila, veran životu uprkos zdravom razumu, na raskršću prirodnih procesa i naslućenog ideala, u isto vreme i putokaz i podsetnik. Ispoljavajući taj poredak poezije koji je veran svoj želji uma i ukotvljen u osećanjima. Poredak u kome napokon možemo dorasti onome što smo nosili u sebi dok smo rasli.
Pripovest Svetog Kevina je, velim, priča nastala u Irskoj. Ali mi se čini da je podjednako mogla biti iz Indije ili Afrike ili s Arktika ili iz Amerika. Time ne mislim samo da je ograničim na tipologiju narodnih priča ili da joj dovedem vrednost u pitanje preispitavanjem vezanosti za jednu kulturu u multikulturalnom kontekstu. Naprotiv, njena verodostojnost i puto-dostojnost su povezane sa tom sredinom. Ustinu, takvo određenje mi se čini poput još jednog primera umetnosti koji sam video pre par nedelja u malom muzeju u Sparti, tog jutra pre nego što je objavljena vest o ovogodišnjem laureatu Nobelove nagrade za književnost.
To beše umetnost koja je iznikla iz kulta posve drugačijeg od vere koju je ispoljavao Sveti Kevin. Pa ipak, na njoj je bila predstava ptice u gnezdu i zveri u zanosu i samoushićenog čoveka, samo što je tada taj čovek bio Orfej, a ushićenje je bilo posledica muzike, a ne molitve. Samo delo je bio mali izrezbareni reljef i nisam mogao a da ga ne precrtam; ali nisam mogao ni da ne prepišem podatke s kartice sa nazivom i objašnjenjem koja je stajala uz postavku. Prizor me je dirnuo zbog svoje drevnosti i postojanosti, ali opis na kartici me je takođe dirnuo jer je potvrdio ono na čemu sam radio prethodne tri decenije: „Zavetni reljef“, pisalo je na kartici, „verovatno ga je pesnik iz ovog kraja posvetio Orfeju. Delo Helenskog perioda iz ovog kraja“.
Ponovo, nadam se da nisam previše osećajan ili da jednostavno ne stvaram fetiš od – kako smo navikli da kažemo – mesnog. Umesto toga želim da predočim da se slike i priče na koje se sada pozivam ponašaju kao nosioci vrednosti. Ovaj vek je svedok poraza nacizma oružanom silom; ali je nestanak sovjetskih režima izazvan, između ostalog, čistom upornošću, ispod nametnutog ideološkog konformizma, kulturnih vrednosti i duševnog otpora koje ovakve priče i slike brižljivo neguju. Čak i ukoliko smo naučili da s pravom budemo duboko bojažljivi od uzdizanja nekih vidova kulture i konzervativizma bilo kog naroda u normu i elitističke sisteme, čak i kada imamo dokaz da ponos kao deo etničkog i religijskog nasleđa može lako skliznuti u fašizam, naša budnost na tom planu ne treba da potisne ljubav i veru u dobrotu urođenog per se. Naprotiv, poverenje u moć ostajanja i putno-dostojnost te dobrote treba da nas ohrabri da priznamo mogućnost postojanja sveta u kome se poštovanje za valjanost svake tradicije ispoljava kroz nastanak i održanje krepkog političkog prostora. Uprkos razornim i učestalim činovima pokolja, ubistava i istrebljenja, krupna dela vere koja su obeležila nove odnose između Palestinaca i Izraelaca, Afrikanaca i Afrikanera, i način na koji su pali zidovi u Evropi a gvozdena zavesa se podigla, sve ovo uliva nadu da se nova prilika može ukazati i u Irskoj. Srž tog problema je trenutna podela ostrva na britansku i irsku nadležnost i jednako uporna podela naklonosti u Severnoj Irskoj između britanskog i irskog nasleđa; ali se zasigurno stanovnik ove zemlje mora nadati da će vlade zadužene za vladanje moći da osnuju ustanove koje će dopustiti toj podeli da nalikuje mreži na teniskom terenu, razgraničenje koje će dopustiti fleksibilni sporazum, za susret i nadmetanje, nagoveštaj budućnosti u kojoj ćeživotna snaga koja je iznikla iz okrepljujućih reči „neprijatelj“ i „saveznici“ moći konačno da potekne iz ne toliko dvojnog i sve u svemu manje obavezujućeg rečnika.
Kada je pesnik V. B. Jejts stajao na ovoj bini pre više od sedamdeset godina, Irska je izlazila iz nedaća traumatičnog građanskog rata koji je usledio brzo nakon rata za nezavisnost vojevanog sa Britancima. Borba koja je usledila bila je kratkog veka; okončala se do maja 1923. godine, nekih sedam meseci pre nego što je Jejts otplovio u Stokholm, ali je bila krvava, zverska i prisna, toliko da je budućim naraštajima uslovila politiku u dvadeset i šest nezavisnih okruga u Irskoj, tom delu ostrva koji prvo nazivao Slobodna irska država i kasnije Republika Irska.
Jejts jedva da je i spomenuo građanski rat ili rat za nezavisnost u svom govoru na dodeli Nobelove nagrade. Niko nije bolje od njega razumeo vezu između uspostavljanja i raspuštanja političkog poretka i stvaranja i rastvaranja kulturnog života, ali je tom prilikom radije izabrao da priča o Irskom dramskom pokretu. NJegova pripovest je bila o stvaralačkoj svrsi tog pokreta i naklonjenosti istorije tom pokretu jer ne samo da mu je on lično bio pokrovitelj, već i genij njegovih prijatelja Xona Milingtona Singa i Lejdi Ogaste Gregori. Došao je u [vedsku da saopšti svetu da su napori lokalnih pesnika i dramaturga bili podjednako važni za preobražaj rodnog mu mesta i vremena kao zasede partizanskih jedinica; i da se ponosio tom uzvišenom prozom na isti način kao u stihu, više od decenije kasnije u svojoj pesmi: „Ponovna poseta gradskoj galeriji“. U njoj se Jejts pojavljuje među portretima i junačkim narativnim slikama koje slave događaje i ličnosti skorašnje istorije i iznenada shvata da se zbilo nešto odista epohalno: „Mrtva Irska iz mladosti“, velim, „to nije više, / Već ona druga, koju / Veselu i strašnu, pesnici izmisliše“.2 Ipak, pesma završava sa dva najnavođenija stiha njegovog čitavog opusa:
„Razmislite gde čast počinje, i gde se završava;
Ovo mi behu prijatelji, i to je moja slava.“
Ipak, koliko god ovi stihovi bili prostrani i uzbudljivi, oni su deo poezije koji se više diči sam sobom nego što dokazuje sebe, oni su pesnikov pobednički krug, i u tom pogledu kao ni u jednom drugom nalik su onome što nastojim da postignem ovim izlaganjem. Zapravo, hoću da sada i sam citiram još nekoliko reči iz te pesme: „Sudije, ne sudite samo o napisanom i stvorenom“. Umesto toga, zamoliću vas ono što je Jejts zamolio publiku da uradi i da se seti uspeha irskih pesnika i dramaturga i romanopisaca u proteklih četrdeset godina, među koje mogu s ponosom svrstati i svoje velike prijatelje. Po pitanju književnosti Ezra Paund je savetovao da se ne prihvata mišljenje onih „koji sami nisu stvorili značajno delo“ i ovaj sam savet imao čast da sledim, jer je dobro mišljenje značajnih delatnika – i to ne samo onih iz moje zemlje – utvrdilo moje nastojanje otkako sam počeo da pišem u Belfastu pre više od trideset godina.
Jejts, s druge strane, nikakako nije bio isključivo dičan. Odavanju priznanja poeziji našeg veka se svakako moraju uračunati njegova dva velika pesnička ciklusa pod naslovom „Hiljadu devetsto devetnaesta“ i „Razmišljanja iz vremena građanskog rata“, od kojih potonja sadrži čuvene reči o ptičijem gnezdu na njegovom prozoru, koje je čvorak ili neka slična ptica svio u pukotini starog zida. Pesnik je u to vreme živeo u Normanskoj kuli, koja je velikim delom bila deo vojne istorije države prohujalih vremena, dok su mu misli skrenule na ironiju civilizacija koje su utvrdili silni i moćni osvajači koji naposletku zaduže umetnike i graditelje, počeo je da povezuje prizor majke koja hrani svoje ptiće sa slikom medonosne pčele, slikom duboko ukorenjenom u poetskoj tradiciji vazda nagoveštavajući ideal marljive, skladne, brižne zajednice:
U pukotini pčele započele
Nežno zidarstvo; neumorka,
Ptica pronosi bele crve.
Zid tone; uđite, ovde, pčele
U napuštenu kućicu čvorka.
Svako pokraj svog ognjišta,
Sputana daha, sapeta kroka;
Svuda mrtvaci, i zgarišta,
Pa opet, još se ne zna ništa;
Svij gnezdo u praznoj kući čvorka.
Druga nedelja građanskog rata:
Barikade – kameni blok do bloka;
Noćas su vukli preko blata
Krvavo telo mladog soldata:
Useli se u praznu kuću čvorka.
Duša je gutala snove i nade,
Zato je sada surova, gorka,
I naša mržnja jača postade
Od ljubavi, pa neka pčele grade
Gnezdo u praznoj kući čvorka.
Slušao sam kako su ljudi u Irskoj često ponavljali ovu pesmu, celu i u delovima, tokom proteklih dvedeset i pet godina, i nije čudo, jer je ona krotka prema samom životu poput Svetog Kevina i stamena prema onome što se dešava životu i u njemu poput Homera. Zna da će se pokolj pokraj puta desiti nanovo, da ćeradnici u minibusu biti postrojeni i streljani odmah nakon završetka radnog dana; ali takođe priznaje za stvaran stisak šake, zbilju saosećanja i zaštitništvo među živim stvorenjima. Ona zadovoljava oprečne potrebe kroz koje savest prolazi u vremenima velike krize, s jedne strane potrebu za pripovedanjem istine koja bi bila oštra i osvetnička, a s druge strane potrebu da se um očvrsne do te mere da uskrati sebi žudnju za slašću i poverenjem. Ona je dokaz da poezija može biti ravnopravna i istinita u isto vreme, primer te potpuno prikladne poezije koju je Ruskinja zahtevala od Ane Ahmatove i koju je Vilijam Vordsvort stvorio u trenutku slične istorijske krize i ličnog poraza pre skoro dve stotine godina.
Kada bard Demodok peva o padu Troje i pokolju koji je usledio, Odisej plače i Homer kaže da su njegove suze poput suza supruge na bojnom polju koja oplakuje smrt palog muža. NJegovo epsko poređenje se nastavlja:
Na taj prizor muškaraca što krkljaju na samrti,
Ona mu se sruči oko vrata, uz jauke;
Onda oseti koplja što joj se zarivaju u leđa i pleća,
I sveže se ropstvom i jadom.
Ubogi plač joj troši obraze:
Ništa manje ubog od Odisejevih suza,
Skrivene što behu, tad, od družbe.
Čak i danas, tri stotine godina kasnije, dok menjamo kanale preko toliko reportaža savremenog divljaštva uživo, dobro obavešteni ali pak u opasnosti da oguglamo, prisni toliko da smo previše prisni sa starim prilozima o koncentracionom logoru ili gulagu, još uvek nas Homerova slika može dirnuti.
Okrutnost tih kopljišta na leđima i ramenima žene nadživljava vreme i prevod. Prizor ima tu podesnost dokumentarca koji odgovara svemu što znamo o nepodnošljivom.
Ali postoji još jedna vrsta podesnosti koja je odlika lirike. Ona je povezana sa „hramom unutar našeg sluha“ koji ovaj odlomak pesme oživljava. To je podesnost koja nastaje iz onoga što je Mandeljštam nazivao „postojanost artikulacije govora“, iz odlučnosti i nezavisnosti koje daruje potpuno ostvarena pesma. Ima toliko veze sa otpuštenom energijom lingvističke fisije i fuzije, sa rastegljivošću koje daju ritam i ton i rima i strofa, koliko ima veze sa zebnjama pesme i pesnikovom iskrenošću.
Zapravo, u lirici, iskrenost postaje vidljiva u obruču istine unutar samog medija. I upravo je neumorna potera za ovim istančanostima, istančanostima najrazvijenijim kod Emili Dikinson i Paula Celana i dovedena do raskoši kod Xona Kitsa, upravo one naprežu uho pesnika da čuje najubedljiviji glas iza svih ostalih obaveštajnih glasova.
To je način da iskažem da nikada nisam sišao s naslona tog dvoseda. Možda sam postao osetljiviji na vesti i življe se zanimao za svetsku istoriju i svetsku patnju što stoji iza nje. Ali ono čemu se najviše naprežem da čujem u izgovorenim rečima još uvek nije baš priča o onome šta se dešava; stvar je povratnija, jer ja kao pesnik zapravo napinjem reči ka naponu, u smislu da ovaj napor počiva u postojanosti koji dočarava muzički dopadljiv poredak zvukova. Kao kada bi talasić kada je najširi poželeo da bude potvrđen svojim reformisanjem, da bude uvučen i razvučen kroz svoje mesto porekla.
Takođe se ka ovome naprežem i u poeziji koju čitam. I pronalazim je, na primer, u ponavljanju jednog Jejtsovog refrena, „Svij gnezdo u praznoj kući čvorka“, s preklinjućim tonom, stubovima snage u rečima „svij“ i „kuća“ i njenog priznanja rastakanja u reči „praznoj“. Takođe je pronalazim u trouglu sila koje drže u ravni trostruka rima reči „postade“ i „grade“ i „čvorka“, i u pukoj umesnosti čitave pesme kao datom obličju unutar jezika. Poetsko obličije je istovremeno i brod i sidro. U isto vreme je i plovnost i sidrište, jer dopušta istovremeno zadovoljenje svega što je centrifugalno i centripetalno u umu i telu. I upravo na taj način Jejtsov rad čini što neophodna poezija uvek čini, a to je doticanje osnove naše saosećajnosti istovremeno upijajući nesaosećajnu stvarnost sveta kojoj je ta saosećajnost vazda izložena. Obličje pesme je, drugim rečima, suštinsko za moć poezije da čini to što jeste i što će uvek biti zasluga poezije: moć da ubedi taj ranjivi deo naše savesti da je u pravu uprkos dokazima o nepravdi oko njega, moć da nas podseti da smo mi lovci i skupljači vrednosti, da su same naše osame i nedaće verodostojne, do te mere da su i one zbilja našeg istinskog ljudskog bića.
U Stokholmu, 7. decembar 1995. godine.
Preveo sa engleskog Stefan Pajović
Šejmus Hini
Preuzeto iz časopisa Mostovi
Copyright © The Nobel Foundation (1995)
Source: Nobelprize.org
ŠEJMUS HINI (1939–2013), irski pesnik, prevodilac i profesor engleske književnosti. Rođen je u Severnoj Irskoj, a veći deo života je proveo u Dablinu. Objavio je dvanaest zbirki poezije: Prirodnjakova smrt (1966), Vrata prema mraku (1969), Prezimljavanje (1972), Sever (1975), Poljski radovi (1979), Ostrvo Stejšn (1984), Glogova svetiljka (1987), Priviđanja (1991), Libela (1996), Električno svetlo,(2001), Okružna i kružna (2006), @ivi lanac (2010). Prepevao je staroengleski ep Beovulf kao i irsku legendu o kralju Sviniju. Napisao je dve drame po ugledu na Sofokla i mnoštvo eseja o književnosti. Smatra se najboljim irskim pesnikom posle Jejtsa. Godine 1995. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Umro je u Dablinu 2013. godine.
Stefan Pajović
Pingback: „Природњакова смрт“, Шејмас Хини – Библиотека