Ja stalno
mislim na one što istinski behu veliki
Koji, iz utrobe još, pamtiše istoriju duše
Kroz hodnike svetlosti gde su sati sunca,
Beskrajna, raspevana. Čija divna ambicija
Beše da im usne, još ognjem dodirnute,
Kazuju o Duhu odevenom od glave do pete u pesmu
I koji s proletnjih dana skupiše
Želje što po tenu padaju ko cveće.
Što je dragoceno
ne zaboravlja se nikad
Osnovna naslada krvi crpene iz bezvremenih izvora
Koja se probijala kroz stene u svetove pre naše zemlje.
Neka se nikad ne porekne njeno zadovoljstvo u jutarnjem prostoru
Niti njen ozbiljni večernji zahtev na ljubav.
Ne dozvolite nikad da promet postepeno uništi
Bukom i maglom cvetanje duha.
Blizu snega,
blizu sunca, u najvišim poljima
Vidi kako toplina i njihanje trava
I beli barjaci oblaka
I šapati vetra u nebu koje osluškuje
Slavi imena onih koji se u životu boriše za život
U čijim srcima bejaše ognja centar
Koji, rođeni od sunca, kratko putovahu ka suncu
I ostaviše živ vazduh potpisan svojom čašću
Stiven Spender
Stiven Spender
(1909 – 1995) bio je engleski pesnik, romansijer i esejista. Pripada „pesnicima
tridesetih” zajedno sa Vistanom Hju Odnom, Luisom Meknisom i Sesilom Dej
Luisom.
Rođen je u Kensingtonu, školovao se u Londonu, a potom u Oksfordu, gde je
upoznao Odna i Meknisa. Zajedno sa Meknisom tokom 1929. godine izdavao je Oxford
Poetry. Posle studija boravio je nekoliko godina u Nemačkoj i putovao po
Evropi. Bio je u Španiji za vreme Španskog građanskog rata.
Spenderove najvažnije teme su društvena nepravda i klasna borba. Za politički
razvitak samog Spendera kao i cele grupe zanimljivi su njegovi napisi-studije
Napred od liberalizma (1937) i Život i pesnik (1942). Najznačajije zbirke
pesama su mu: Pesme (1933), Beč (1934), Mirni centar (1939), Pesme
posvećenosti (1974), Ivica bića (1949) i Sabrane pesme (1955).
Prevodio je Rilkea.
