VII
– To sam ja, kćeri moja! Ja sam, srce moje! – začu Katarina kad dođe k svesti i ugleda pred sobom staru služavku. Starica nagnuta nad njom, čini se nešto šapće, ispružila iznad nje svoju uvelu ruku i prska je hladnom vodom.
– Gde sam to ja? – zapita Katarina pridižući se i osvrćući se oko sebe. – Preda mnom šumi Dnjepar, iza mene neka brda… Kud si me to, ženo, zavela?
– Ja te nikud nisam zavela, već sam te izvela; na rukama sam te svojim iz zagušljivog podruma iznela. Podrum sam zaključala da ti ne bi imala problema sa panom Danilom.
– Gde je ključ? – upita Katarina gledajući u svoj pojas. Ja ga ne vidim.
– Uzeo ga je tvoj muž da vidi vešca, dete moje.
– Da ga vidi? Pa ja sam propala! – viknu uplašeno Katarina.
– Bog neka nas čuva od propasti, dete moje! Ti samo ćuti, gospo moja, i niko ništa neće saznati!
– Pobegao je taj prokleti antihrist! Jesi li čula, Katarina, on je pobegao! – reče Danilo prilazeći svojoj ženi. Iz očiju su mu sevale varnice, a sablja, tresući se, zvonila je o pojasu.
Žena sva pretrnu.
– Njega je neko pustio, mili moj mužu – progovori ona dršćući.
– Pustio ga je, u pravu si, ali ga je đavo pustio. Pogledaj samo, umesto njega stoji klada okovana u gvožđe. Bog je jedini učinio da se đavo ne boji kozačkih šaka! Kad bih samo posumljao u nekog od mojih kozaka… i kad bih saznao… ne znam kakvu bih mu kaznu smislio!
– A ako bih to bila ja?… – ote se nehotice Katarini, pa uplašivši se prekide.
– Kad bi i pomislila samo da tako nešto učiniš, ti više ne bi bila moja žena. Zavezao bih te u vreću I usred Dnjepra utopio!
Kad ovo ču Katarini dah zastade, a kosa joj se diže na glavi.
VIII
Na pograničnom putu u jednoj krčmi skupili se Ljasi i piruju već dva dana. Mnogo je nešto tih gadova. Skupili su se, sigurno, da krenu u pohod, neki čak i muškete imaju, zveckaju mamuze, zveče sablje. Panovi se vesele i hvališu, pričaju razne izmišljotine, rugaju se pravoslavlju, nazivaju ukrajinski narod svojim slugama i zavaljeni na klupama, važno suču brkove. Sa njima je i katolički sveštenik. I on je kao i oni – čak ni izgledom ne liči na hrišćanskog popa. Pije i bekrija s njima i svojim poganim jezikom govori bestidne reči. Ni sluge im ni u čemu ne ustupaju: zasukali rukave svojih odrpanih dolama, pa se šepure kao da čine nešto značajno. Kartaju se i jedan drugog udaraju kartama po nosu. Sa sobom su doveli i nekakve tuđe žene. Vika, tuča! Panovi besne i mahnitaju, hvataju za bradu Jevrejina i na njegovom bezbožnom čelu crtaju krst, gađaju u žene ćorcima, igraju krakovjak sa svojim poganim popom.
Ovakve gadosti na ruskoj zemlji nisu činili čak ni Tatari. Očigledno je bog ruskoj zemlji za grehe dosudio da trpi takvu sramotu! I kroz taj opšti metež čuje se kako govore o zadnjeprovskom imanju pana Danila, o lepoj ženi njegovoj… Nije se na dobro sastala ova razbojnička družina!
IX
Pan Danilo nalakćen na sto sedi u svojoj sobi i razmišlja. Panji Katarina sedeći na banku peva.
– Neka me tuga spopala, ženo moja! – progovori pan Danilo. I glava me boli, i srce me boli. Nekako mi je teško! Sigurno mi se smrt približava.
“O, moj voljeni mužu! Primakni mi glavu svoju! Zašto ti se po njoj vrzmaju tako crne misli”, pomisli Katarina, ali ne smede reći. Teško je bilo, njoj, krivoj, da prihvati muževljevo milovanje.
– Čuj, ženo moja! – javi se ponovo Danilo, – ne ostavljaj sina kad mene više ne bude na ovom svetu. Teško će biti mojim kostima da u vlažnoj zemlji trunu, a još teže biće mojoj duši.
– Šta to govoriš, mužu moj! Nisi li se ti rugao nama, slabim ženama? a sad sam govoriš kao slaba žena. Ti još moraš dugo da živiš.
– Neću Katarina, moja duša oseća blisku smrt. Sve mi na svetu postaje mučno. Teška vremena dolaze. Ah, sećam se, sećam se dobrih starih vremena, ona se više nikad neće vratiti! On je onda bio živ, ponos i slava naše vojske, stari Konaševič! Kao da mi i sad pred očima promiču kozački pukovi! Da, bilo je to zlatno doba, Katarina! Stari hetman jaše na vrancu, u ruci mu blista hetmanska palica, svud oko njega garda, a unaokolo talasa se crveno more Zaporožaca. Kad hetman progovori svi stadoše kao ukopani. Zaplaka se starina kad nam poče pominjati podvige i bitke. E h, Katarina, kako smo se tada klali s Turcima! Još mi se na glavi vidi ožiljak. Četiri kuršuma je prošlo kroz mene na četiri mesta i nijedna mi rana još nije sasvim zarasla. Koliko smo tada zaplenili zlata! Drago kamenje kozaci su kapama grabili. Da samo znaš kakve smo divne konje zadobili! Oh, nikad više neću tako vojevati! Nisam star, telom sam još snažan, ali kozački mač mi ispada iz ruke – živim, a ništa ne radim, i sam ne znam zbog čega živim. Nikakvog reda nema u Ukrajini: kozački pukovnici i kapetani među sobom se kolju kao psi. Nema glavnog starešine. Naše plemstvo primilo je poljske običaje, postalo lukavo… prešavši u unijate prodalo svoju dušu. Jevreji tlače jadni narod. O, dobra stara vremena, kud se dedoste lepe godine moje?… Idi u podrum, momče, i donesi bokal medovine. Hoću da pijem za nekadašnju slavu, za davne godine!
– Čime ćemo počastiti goste, pane? Otud s livade dolaze Ljasi! – reče Stecko koji u taj mah uđe u kuću.
– Znam zašto dolaze – reče Danilo ustajući. Sedlajte mi konje, moje verne sluge! Opremite ih, sablje obnažite i ne zaboravite da uzmete sačmu. Treba goste valjano dočekati!
Kozaci još ne stigoše ni konje da uzjašu, ni puške da napune, a Ljasi prekriliše brdo kao lišće kad ujesen prekrije goru.
– O, pa ovde imam s kim da se ogledam! –reče Danilo gledajući debele panove kako se na konjima u zlatnoj opremi dostojanstveno ljuljaju ispred ostalih. – Vidim da ćemo se još jednom dobro proveseliti! Uživaj, kozačka dušo, poslednji put! Veselite se momci, dođe i na nas red!
I otpoče veselje: sevaju mačevi, lete kuršumi, čuje se rzanje i topot konja. Od silne vike vrti se u glavi, od dima oči suze. Sve se izmešalo, ali kozak oseća gde mu je drug, a gde neprijatelj; zazuji kuršum – pade hrabri konjanik, zvizne sablja – zakotrlja se po zemlji glava brbljajući nepovezane reči. Usred gomile crveni se vrh kozačke kape pana Danila, pada u oči i zlatni pojas na plavoj dolami, kao vihor vijori griva konja vranca. Poput ptice leti sad ovamo sad onamo, podvikuje, zamahuje sabljom dimiskijom, seče i desnom i levom rukom. Seci, kozače! Veseli se, razveseli svoje kozačko srce, ali ne gledaj u zlatnu konjsku opremu i dolame! Gazi nogama zlato i drago kamenje! Kolji, kozače! Raduj se, ali se obazri i pogledaj! Pogani Ljasi već pale kuće i gone uplašenu stoku. Kao vihor okrete natrag pan Danilo svoga konja i kapa sa crvenim vrhom ubrzo se ukaza pred kućama, a gomila oko njega stade se proređivati.
Ne zna se više koliko se dugo biju Ljasi i kozaci, sve je manje i jednih i drugih, ali ne posustaje pan Danilo: on svojim dugim kopljem obara konjanike iz sedla, pešake gazi svojim bojnim konjem. Dvorište se poče raščišćavati. Ljasi nagoše da beže, a kozaci uzeše da skidaju sa ubijenih dolame i bogatu opremu; pan Danilo kreće u poteru, poziva svoje… zakipte od besa kad se pred njim pojavi Katarinin otac. Stoji na brdu i nanišanio puškom pravo u Danila. Danilo potera konja prema njemu… Kozače, u smrt ideš!… Puška puče, a vešca nestade. Jedino verni Stecko opazi kako iza brda nestade crvena odeća i neobična kapa.
Kozak se zaljulja i pade na zemlju. Verni Stecko pritrča svome panu – ali njegov pan leži opružen na zemlji, zatvorio jasne oči, crvena krv mu kulja iz grudi. On oseti prisustvo svoga sluge, polako podiže kapke, blesnu očima: “Zbogom, Stecko! Reci Katarini da ne ostavlja sina! Ne ostavljajte ga ni vi, moje verne sluge!” – i zaćuta. Izlete kozačka duša iz plemenitog tela, usta pomodreše. Zaspa kozak večnim snom.
Zaplaka verni sluga i pozva rukom Katarinu: “Hodi, panji, hodi, razveselio ti se tvoj pan. Leži pijan na vlažnoj zemlji, dugo se neće istrezniti!”
Katarina se udari rukama u grudi i pade kao snop po mrtvom telu: “Mužu moj mili, zar to ti ležiš ovde zatvorenih očiju? Ustani, moj premili sokole, pruži mi svoju ruku. Digni se, pogledaj samo bar jednom tvoju Katarinu, mrdni usnama, reci samo jednu reč! Ali ti ne haješ, ćutiš, moj svetli pane! Pomodreo si kao Crno more. Tvoje srce je prestalo da kuca. Što si tako hladan, pane moj? Nisu, znači, dovoljno vrele moje suze, kad ne mogu da te zagreju! Ili mi jadikovke nisu dovoljno glasne, kad ne mogu da te razbude! Ko će predvoditi vojsku tvoju? Ko će jahati tvog vranca? Ko će pred kozacima glasno viknuti i zamahnuti sabljom? Kozaci, kozaci, gde vam je dika i ponos? Ona sada leži na hladnoj zemlji. Sahranite i mene, sahranite me s njim, oči mi zapnite zemljom, na bele grudi mi pritisnite klenove daske, ne treba mi više lepota moja!”
Tako nariče Katarina, a u daljini se nazire oblak prašine – to stari jesaul Gorobec hita u pomoć.
X
Divan je Dnjepar po mirnom vremenu kada lagano i slobodno pronosi kroz šume i planine obilnu vodu svoju. Ni tutnji, ni huči. Gledaš ga i ne znaš, da li se kreće ili stoji njegova veličanstvena širina i izgleda ti da je sav sliven od stakla, a njegov plavi mut, kao ogledalo, neizmerno širok, beskrajno dug lebdi i vijuga kroz zeleni sneg. Mili se tada i vrelome suncu da se ogleda sa visine i da zagnjuri svoje znake u studen staklaste vode, i okolnim šumama da se jasno ogledaju u vodi. Zelenokose! One se mešaju sa poljskim cvećem i nagnute prema vodi – gledaju u nju i ne mogu je se nagledati, i nikako da se nadive svome svetlom licu, i smeše mu se i pozdravljaju ga mašući granama. U sredinu Dnjepra one ne smeju zaviriti, niko osim sunca i plavog neba ne gleda u nju. Retko koja ptica doleti do sredine Dnjepra. Kako je raskošan! Nema mu ravne reke na svetu. Divan je Dnjepar i u toploj letnjoj noći kada sve utone u san: I ljudi, i zveri, i ptice, a samo bog nadgleda nebo i zemlju i veličanstveno stresa svoju rizu. Sa rize sipaju zvezde. One sijaju i trepere iznad zemlje i sve se istovremeno ogledaju u Dnjepru. Dnjepar ih sve drži u svom tamnom krilu. Ni jedna ne može pobeći od njega sve dok se ne ugasi na nebu. Crna šuma načičkana zaspalim vranama i stare raspuknute planine naginju se kao da ga žele pokriti svojom dugačkom senkom – ali uzalud! Nema ničeg na svetu što bi moglo pokriti Dnjepar. Onako tamnoplav lagano protiče usred noći kao usred dana i vidi se nadaleko, dokle ljudsko oko može da dosegne. Raznežen on se privija bliže obali zbog noćne hladnoće i pravi srebrnu struju koja odbleskuje kao sablja dimiskija, a zatim onako modar ponovo utone u san. Prekrasan je Dnjepar i tada i nijedna mu reka na svetu nije ravna! A kada mrki oblaci kao brdo krenu po nebu a crna šuma se ljulja iz korena i hrastovi pucketaju, i munja, lomeći se među oblacima, odjednom obasja čitav svet – tada je Dnjepar strašan! Vodeni bregovi huče udarajući o obale, pa se potom sa svetlucanjem i jekom povlače nazad, a onda plaču i cvile u daljini. Tako tuguje kozakova stara majka kad ispraća sina u vojsku. On je veseo i čio, jaše na vrancu, podbočio se i mladićki nakrivio kapu, a ona uplakana trči za njim, hvata za stremen i uzde, krši ruke i lije suze.
Među uzburkanim talasima crne se zastrašujuće ogoreli panjevi i stene na isturenoj obali. Jedan čamac što hoće da pristane njiše se na talasima i udara o obalu. Koji se to kozak usudio da se u ovo doba vozi kad se starina Dnjepar rasrdio? On sigurno ne zna da Dnjepar guta ljude kao muve.
Čamac pristade i iz njega izađe veštac. Neveseo je, teško mu je palo što su kozaci odali onako veličanstvenu poslednju počast svome ubijenom panu. Skupo su je Ljasi platili: četrdeset četiri pana sa svim oružjem i dolamama., trideset i tri momka iskasapljena u komade, a ostali zajedno sa konjima odvedeni u ropstvo da budu prodati Tatarima.
On se niz kamene stepenice između ogorelih panjeva spusti u zemunicu iskopanu duboko u zemlji. Lagano uđe ne škripnuvši vratima, na sto prekriven stolnjakom postavi lonac i svojim dugim rukama poče u njega ubacivati nekakve trave; uze zatim krčag napravljen od nekakvog čudnog drveta, zahvati njime vode i stade je sipati u lonac, mičući pri tom usnama i govoreći nekakve vradžbine. Po sobi se razli ružičasta svetlost. Lice mu tada posta strašno, zakrvavljeno, samo su se duboke bore crnele na njemu, a oči gorele kao u vatri. Nečastivi grešniče! I brada ti je odavno seda, i lice ti je izbrazdano borama, i sav si uvenuo, a još uvek činiš bogu mrska dela. Nasred sobe zaleluja se beli oblak – i nešto nalik na radost zatitra mu na licu. Ali zašto li se najedanput ukočio, razjapio usta, ne sme ni da se mrdne, zašto mu se na glavi kosa nakostrešila? Pred njim iz oblaka svetlelo se nečije čudno lice. Ono mu je nepozvano došlo u goste! Svakog trena postajalo je sve jasnije i sve je jače upiralo svoje ukočene oči u vešca. Crte tog lica, obrve, oči, usne, sve mu je nepoznato. Nikada ga u životu nije video. Ono i ne izgleda tako strašno, ali vešca spopade jeza. A nepoznata čudna glava i dalje ga ukočeno gleda kroz oblak. I kad je oblaka već sasvim nestalo, crte nepoznatog lica još su se oštrije pokazivale a prodorni pogled nije se skidao s vešca. On sav preblede kao krpa. Divljim, tuđim glasom dreknu i ispusti lonac… Svega nestade.
XI
– Umiri se, moja draga sestro! – govorio je stari jesaul Gorobec. – Snovi retko govore istinu.
– Lezi malo, sestrice! – govorila joj je njegova mlada snaha. Pozvaću staru vračaru, ona se ne boji nikakve sile i izlečiće te od straha.
– Ničega se ne boj! – govorio joj je jesaulov sin mašući se sablje. – Niko te ne sme uvrediti.
Tužna, pogleda zamućena, gledala ih je Katarina ne znajući šta da kaže. “Ja sam kriva za svoju nesreću. Ja sam ga pustila.” Malo zatim dodade:
– Nemam mira od njega! Evo već je deset dana kako sam kod vas u Kijevu, a žalost se nije ni za trunku smanjila. Mislila sam da ću moći da u miru gajim sina za osvetu… Strašan, oh, kako mi je strašan došao na san! Ne daj bože, ni da ga vidite! Srce mi još i sad lupa! “Ja ću ti zaklati dete, Katarina!” vikao je, “ako se ne udaš za mene…” I zaplakavši Katarina pritrča kolevci, a uplašeno dete pruži ručice prema njoj i poče vrištati.
Jesaulov sin kad ovo ču, sav uskipe od besa i sevnu gnevno očima.
I sam jesaul Gorobec se raspomami:
– Neka samo proba da dođe ovamo, pogani antihrist! Uveriće se da još ima snage u rukama staroga kozaka. Bog mi je svedok – govorio je dižući prema nebu svoje bistre oči – da sam hitao da pružim ruku bratu Danilu! Njegova sveta volja je tako htela, zatekao sam ga na hladnoj postelji, na koju je leglo mnogo kozaka. Ali, nije li mu bilo bogato opelo? Jesmo li pustili jednog živog Ljaha? Umiri se, dete moje! Niko se ne sme usuditi da te uvredi dok je mene i moga sina!
Ovako završi stari jesaul i priđe kolevci, a dete, kad ugleda o pojasu srebrnom ukrašenu crvenu lulu, duvankesu sa sjajnim kresivom, pruži prema njemu ručice i nasmeja se.
– Isti otac! – reče stari jesaul, skide lulu i dade mu – još je u kolevci, a već hoće da puši lulu.
Katarina nečujno uzdahnu i uze da ljulja kolevku. Složiše se da noć provedu svi zajedno, malo zatim i pospaše. Zaspa i Katarina.
U dvorištu i u kući zavlada mir, nisu spavali samo kozaci koji su bili na straži. Najedanput Katarina vrisnu i probudi se, a za njom poskakaše i svi ostali. “Ono je ubijeno, zaklano je!” vikala je i trčala prema kolevci.
Svi se okupiše oko kolevke i skameniše se kad videše da u njoj leži mrtvo dete. Niko ne progovori ni reči zbunjen ovim nečuvenim zločinom.
XII
Daleko od Ukrajine, kad se prođe Poljska i ostavi veliki grad Lavov, nižu se lanci visokih planina.
Planina za planinom kao kamene tvrđave presecaju zemlju i desno i levo i sprečavaju da je hučno i silno more ne bi probilo. Ovi kameni lanci protežu se kroz Vlašku i Erdelj i kao kakva grdosija zaustavljaju se u vidu potkovice između galičkog i mađarskog naroda. Takvih planina kod nas nema. Strašno ih je i pogledati, a na mnoge njihove vrhove još ljudska noga nije stupila. I izgled im je čudnovat – kao da se prkosno more za vreme bure izlilo iz svojih širokih obala, vihorom podiglo ogromne talase i oni tako skamenjeni ostali nepomični u vazduhu, jer i oni imaju istu sivu boju sa belim vrhom koji se blista I preliva na suncu. Do Karpata se još može čuti ruski jezik, pa i iza njih po koja reč, a tamo dalje i vera je druga i jezik je drugi. Tamo živi dosta brojan narod – Mađari; jašu konje, biju se i piju gotovo kao kozaci, a za konjsku opremu i skupocenu odeću ne žale dati para. Između planina su prostrana i velika jezera.
Voda u njima je kao staklo nepomična, a u njoj se kao u ogledalu odražavaju goli planinski vrhovi i njihova zelena podnožja.
Ali ko je to što usred noći, sijale ne sijale zvezde, jezdi na vranom konju? Kakav je to vitez neobična rasta što juri podno planina, iznad jezera, i što se sa svojim isto tako džinovskim konjem ogleda u mirnoj vodi, dok njegova ogromna senka stravično preleće preko planinskih visova? Blista na njemu oklop; na ramenu stoji koplje, o sedlu okačena sablja zveči; šlem na čelo navučen, crne se brkovi oči su sklopljene, trepavice spuštene: on spava. On i u snu drži uzengije, a iza njega, na istom konju sedi dete – i ono takođe spava i u snu se drži za viteza. Ko je on, kuda ide i zašto? Ko bi to znao! Ne obilazi on planine od skora. Kad svane dan i sunce izađe, njega više nema, samo gorštaci s vremena na vreme primete da promakne nečija dugačka senka i to kad je nebo vedro bez ijednog oblaka na njemu. Čim se počne spuštati noć on se opet pojavi ogledajući se u jezerima, a za njim juri njegova treperava senka. Prešao je preko mnogih planina i uspeo se na Krivan, od kojega nema više planine u Karpatima. Kao kakav car on se uzdiže iznad ostalih; Tu su se i zaustavili konj i konjanik i utonuli u još dublji san, a oblaci su se spustili i prekrili ih.
XIII
“Pst… tiše, baba! Nemoj tako lupati, dete mi je zaspalo. Dugo mi je sin plakao, sad spava. Ja idem u šumu, baba! Što me tako gledaš? Ti si strašna… Iz tvojih očiju se pomaljaju gvozdena klješta… Uh, kako su dugačka! Gore kao vatra! Ti si sigurno veštica! O, ako si veštica, odlazi odavde! Ukrašćeš mi sina.
Kako je glup onaj jesaul: on misli da ja volim da živim u Kijevu; ne, ovde su moj muž i moj sin, ko će se brinuti o kući? Ja sam otišla tako nečujno da ni mačka ni pas nisu osetili. Ti bi, baba, htela da se podmladiš – pa to nije teško: treba samo igrati. Gledaj kako ja igram. “ Kad izgovori tako nepovezane reči Katarina se podboči i zaigra, bezumno bacajući poglede na sve strane. Pocikuje, udara nogama o zemlju, neumorno i bez takta zvone srebrne potkovice. Raspletena crna kosa vitla joj se oko belog vrata. Ni za trenutak ne prestajući ona leti kao ptica mašući rukama i klimajući glavom, i sve se činilo – ili da će se umoriti i pasti na zemlju, ili odleteti sa ovoga sveta.
Tužno stoji stara dadilja i njene duboke bore ispunile su se suzama; težak kamen pritiska srce vernih slugu dok gledaju svoju panji. Kad se sasvim umorila Katarina poče lagano udarati nogama u mestu, misleći da igra neku igru.“ A ja, momci, imam ogrlicu – a vi nemate!“ – reče, pošto se najzad zaustavi. “Gde je moj muž?“ vrisnu ona najednom vadeći iza pojasa turski nož. “Oh, to nije onakav nož kakav meni treba! “ Na njenom licu se tada pojaviše i suze i tuga. “Srce mog oca je daleko, ovaj nož ga ne može dohvatiti. Njegovo je srce gvozdeno. Iskovala ga je jedna veštica na paklenoj vatri. Zašto ne dolazi moj otac? Zar ne zna da je vreme da ga zakoljem? Znači, on hoće da ja sama dođem…“ Ona ne dovrši, već se čudno nasmeja. “Pade mi na pamet smešan događaj: setila sam se kako su mog muža sahranjivali…
Njega su živog sahranili… Kako sam se smejala!… Slušajte, slušajte! “ I umesto da govori, poče da peva:
Jure kola sva u krvi,
U kolima kozak leži,
Prostreljen je, isečen je.
Desnom rukom koplje drži,
S toga koplja krvca lije.
Teče reka krvava.
Iznad reke javor stoji,
Na javoru gavran grakće,
Za kozakom mati plače.
Ne plači majko i ne tuži!
Tvoj se sinak oženio,
Uze ženu gospođicu,
Na poljani zemunicu,
Bez prozora i bez vrata.
Ovoj pesmi sad je kraj.
Igrali se rak i riba…
A ko mene ne zavoli,
Majka mu se razbolela!
Tako su se kod nje izmešale sve pesme. Ima već dva dana otkako živi u svojoj kući i neće ni da čuje za Kijev, neće da se moli bogu, stalno beži od ljudi, od jutra do mrklog mraka tumara po mračnim šumama. Oštro granje grebe je po belom licu i ramenima; vetar joj mrsi raspletenu kosu, opalo lišće šušti joj pod nogama – ali ona se ni na šta ne obazire. U vreme kada se večernje rumenilo gasi i pre nego što se zvezde pojave i mesec zasija – strašno je ići kroz šumu – po drveću se penju i hvataju za grane nekrštena deca, plaču, smeju se, kotrljaju se po stazi i po bujnoj koprivi. Iz talasa Dnjepra izranjaju u povorkama devojke samoubice; kosa im sa zelene glave pada na ramena; uz glasan žubor sa njih se cedi voda, pa se kroz tu vodenu koprenu provide kao kroz staklenu košulju; usta im se divno smeše, obrazi im gore, oči mame dušu… one bi izgorele od ljubavi, ljubile bi… Beži, krštena dušo! Njihova usta su led, a postelja hladna voda; one će te zagolicati i odvući u reku. Katarina ni u šta ne gleda, ona se bezumna ne plaši vodenih vila i do duboko u noć juri sa nožem tražeći oca.
Jednog ranog jutra dođe nekakav gost, stasit, u crvenoj dolami i stade se raspitivati za pana Danila. Kad ču šta se dogodilo, on poče slegati ramenima i rukavom brisati uplakane oči. On je, kaže, vojevao sa pokojnim Buruljbašom protiv Turaka i Krimskih Tatara; ni sanjao nije da će Danilo tako završiti. Pričao je još o mnogo čemu i požele da vidi panji Katarinu.
Katarina ga u početku nije ni slušala, a onda, kao da joj se razum najednom povrati, poče pažljivo slušati. On je pričao, kako su on i Danilo živeli kao braća, kako su se jednom pred Krimskim Tatarima sakrili ispod mosta… Katarina ga je slušala netremice.
“Doći će k sebi!“, pomisliše momci gledajući je. “Ovaj će je gost izlečiti! Ona ga već sluša kao razumna!“
Ali gost poče da priča kako mu je jednom Danilo u otvorenom prijateljskom razgovoru rekao:
“Čuješ, brate Koprijane, kada mene po božjoj volji nestane sa ovoga sveta, uzmi moju ženu i oženi se njome!“
Katarina strašno upre pogled u njega. “Ah!“ vrisnu ona. “To je on! To je otac!“
On se dugo borio s njom nastojeći da joj otme nož. Najzad ga ote, zamahnu njime – i dogodi se strašan zločin: otac ubi svoju bezumnu kćer.
Zaprepašćeni kozaci jurnuše na njega, ali je veštac u međuvremenu stigao da uzjaše konja i nestane.
XIV
Iza Kijeva se pojavilo čudo nečuveno. Sva gospoda i hetmani iskupili su se da mu se dive: najednom se moglo daleko videti na sve strane sveta. U daljini se zaplaveo Liman, a iza njega se rasprostrlo crno more. Stari ljudi su prepoznali i Krim koji se uzdizao iz mora kao kakva planina, i Sivaške močvare. S leve strane videla se Galicija.
– A šta je ono – pitao je okupljeni narod stare ljude pokazujući na sive i bele vrhove koji su se, nalik oblacima, videli visoko na nebu.
– To su Karpati! – odgovoriše starci. Ima među tim planinama i takvih sa kojih se vekovima sneg nije otopio, tamo se oblaci zaustavljaju i noćivaju.
Tada se ukaza i novo čudo: na najvišoj planini oblaci se raziđoše i na njenom vrhu pojavi se u punoj viteškoj opremi čovek na konju, zatvorenih očiju, a tako se dobro vidi kao da je sasvim blizu. U tom trenutku izdvoji se jedan iz naroda, unezvereno se obazre na sve strane kao da traži svoga progonitelja, pa ažurno obode konja i pojuri što brže može. To je bio veštac. Čega li se on toliko uplašio?
Sa strahom se zagledavši u čudnog viteza, prepoznao je u njemu ono čudno lice koje se pred njim nezvano pojavilo kada je vračao. Ni sam nije znao što se toliko uznemirio kad ga je spazio i plašljivo se osvrćući jurio je na konju sve dok ga nije zateklo veče i zvezde se pojavile na nebu. On okrete prema kući u nameri da upita nečistu silu šta ovo znači. Tek što htede da s konjem preskoči reku preko rukavca koji mu se isprečio na putu, kad se konj usred skoka zaustavi, okrete prema njemu njušku i, gle čuda – nasmeja se!
Stravično blesnuše u mraku dva niza belih zuba. Vešcu se diže kosa na glavi. On divlje dreknu i zaplaka, pa kao sumanut potera konja pravo prema Kijevu. Činilo mu se da ga progone sa svih strana: drveće oko njega svud unaokolo u gustoj šumi kao da je živo, klima svojim crnim bradama i pruža dugačke grane kao da ima nameru da ga zadavi, a zvezde jure ispred njega i svima pokazuju grešnika.
Činilo mu se da ga i sam put juri. Sav očajan veštac polete prema Kijevu – ka svetim mestima.
XV
Sam u svojoj pećini sedi isposnik pred kandilom i ne skida očiju sa svete knjige. Mnogo godina je proteklo otkako se on zatvorio u svojoj pećini. Već je od dasaka napravio i mrtvački kovčeg koji mu služi za spavanje umesto postelje. Sveti starac zatvori svoju knjigu i poče da se moli bogu… U tom trenutku utrča čovek, neobičnog, strašnog izgleda. Prenerazi se sveti isposnik prvi put u životu i trže videvši takvog čoveka. Pridošlica je drhtao kao jasikov prut, oči su mu divlje sevale strašnom vatrom; njegovo nakazno lice izazivalo je strah.
– Oče, moli se! Moli se! – viknu očajnički. – Moli se za izgubljenu dušu! – i stropošta se na zemlju.
Sveti isposnik se prekrsti, uze knjigu, otvori je ali užasnut ustuknu – i ispusti knjigu.
– Ne, grešniče nad grešnicima! Nema za tebe milosti! Idi odavde, ne mogu se moliti za tebe!
– Ne možeš? – viknu kao pomahnitao grešnik.
– Pogledaj, sveta slova u knjizi puna su krvi. Još nikad na svetu nije bilo takvog grešnika!
– Oče, ti mi se podsmevaš!
– Odlazi, prokleti grešniče! Ja ti se ne podsmevam, mene strah obuzima! Nije dobro biti s tobom.
– Ne, ne, ti mi se rugaš, ne govori… vidim da su ti se usta otvorila i tvoji stari zubi se bele!…
Kao besan skoči i ubi starog isposnika.
Nešto zastenja teško i to stenjanje pronese se preko polja i šume. Iza šume se izdigoše mršave suve ruke sa dugim noktima, zatresoše se i nestade ih.
Veštac više ništa nije osećao, pa ni straha. Sve mu se pomešalo. U ušima mu je zujalo, u glavi bučalo kao od pića, a u šta god pogleda sve mu izgleda da je pokriveno nekom paučinom. On skoči na konja i uputi se pravo u Kanev u nameri da odatle preko Čerkasa ode Tatarima na Krim, ni sam ne znajući zašto. Putuje čitav jedan dan, putuje drugi dan, a Kaneva nikako nema. Put je taj, trebalo bi da ga je već odavno ugledao, ali Kaneva nema pa nema. U daljini zablistaše kupole crkava. Ali to nije Kanev, nego Šumsk. Veštac se zaprepasti kad vide da je okrenuo sasvim u drugom pravcu. On potera konja nazad prema Kijevu i posle jednog dana jahanja ugleda grad, ali ne Kijev, već Galič, grad još dalje od Kijeva nego Šumsk i sasvim blizu Mađarima. Ne znajući šta da radi, okrete opet konja natrag, ali vidi da ponovo ide u suprotnom smeru. Niko na svetu ne bi mogao da ispriča šta se zbivalo u njegovoj duši, a ako bi neko i zavirio, taj noćima ne bi znao za san i nikad se više ne bi nasmejao, videvši šta se tamo zbiva. Nije u njoj bilo ni zlobe, ni straha, niti ljutine i gneva. Nema reči kojom bi se to moglo nazvati. Žeglo ga je, peklo, teralo ga da sav svet konjem pogazi, da uzme svu zemlju od Kijeva do Galiča zajedno sa ljudima i sa svim što je na njoj, pa da sve to potopi u Crnom moru. Nije on to hteo da uradi iz neke zle volje; ne, ni sam nije znao zašto bi to uradio!… Sav pretrnu kad se odjednom pred njim pojaviše Karpatske planine i visoki
Krivan kome je teme bilo prekriveno sivim oblačićem kao kakvom kapom. A konj i dalje juri i već skače preko planina. Oblaci se iznenada raziđoše i pred njim se pojavi onaj čudni konjanik u svoj svojoj strašnoj veličini. Veštac uloži sve snage da se zaustavi, zateže uzde koliko god je mogao, konj divlje zarza, nakostreši grivu i jurnu prema vitezu. Veštac tada oseti kako u njemu sve obamre, vide gde se nepomični konjanik pokreće i odjednom naglo otvori oči, ugleda vešca gde juri prema njemu i nasmeja se. Razleže se kao grom taj smeh njegov po planinama, odjeknu u veščevom srcu i zatrese celu unutrašnjost. Učinilo mu se da je neko snažan ušao u nju, svud se po njoj kreće, ulazi čekićem u srce, u žile… takav je strahovit odjek imao taj smeh.
Konjanik svojom groznom rukom zgrabi vešca i podiže u vazduh. Ovaj istog trena umre i posle smrti otvori oči. Ali, on je sad bio mrtvac i gledao je onako kako mrtvaci gledaju. Tako strašno ne gledaju ni živi, ni koji vaskrsnu. Kolutajući mrtvim očima na sve strane, on spazi mrtvace koji se dižu od Kijeva, i od Galicije, i od Karpata, a toliko liče na njega kao dve kapi vode.
Svi bledi, vrlo bledi, sve jedan od drugog viši, jedan od drugog koščatiji, stajali su oko konjanika koji je u ruci držao strašni plen. On se odjednom nasmeja i baci plen u provaliju. Tada za njim poskakaše i ostali mrtvaci, dohvatiše mrtvaca pridošlicu i zariše u njega svoje zube! I još jedan od svih viši i od svih strašniji htede da se digne iz zemlje, ali nije mogao, jer nije bio u stanju da to učini pošto je toliko u zemlji narastao, da bi, da se kojim slučajem podigao, srušio Karpate i Erdelj i Tursku; pomeri se samo malo a od toga se zatrese cela zemlja, i mnogo kuća se poruši, i mnogo ljudi izgibe.
U Karpatima se često čuje zviždanje kao da hiljadu vodenica udaraju točkovima po vodi. To u bezdanoj provaliji, koju iz straha još niko živi nije video, mrtvaci grizu jednog mrtvaca. Dešava se često da se zemlja zatrese s jednog kraja na drugi, a to biva, vele pismeni ljudi, zato što negde blizu mora ima jedna planina iz koje izbija plamen i teku ognjene reke. Ali starci u Mađarskoj i u Galiciji znaju to bolje i kažu da to onaj veliki mrtvac, što je u zemlji toliko narastao, hoće da ustane, pa potresa zemlju.
U gradu Gluhovu okupio se svet oko starca banduriste i već čitav sat sluša slepoga pevača. Takve prekrasne pesme i tako lepo nije još nijedan bandurista pevao. Prvo je pevao o nekadašnjim hetmanima Sagajdačnom i Hmeljnickom. Bila su tada druga vremena: kozaci su uživali slavu, konjima su gazili dušmane i niko im se nije smeo narugati. Bilo je tu i veselih pesama i kad ih je pevao starac je upravljao oči na narod, kao da može da vidi, dok su prsti leteli po strunama, pa se činilo kao da same žice sviraju. Srari ljudi oborili glave, a mladi pogled uprli u slepog starca i zanemeli. Ni šapat se ne čuje.
– Čekajte – reče starac, – otpevaću vam jednu iz starina.
Narod se primače bliže i slepi pevač otpoče:
“Za vreme pana Stepana, erdeljskog kneza, a on je bio i kralj Ljaha, živela su dva kozaka: Ivan i Petar. Živeli su složno kao braća. “Čuj Ivane, hajde da sve što jedan zadobije bratski da delimo: ako se jedan veseli I drugi da bude u radosti. Kad ko šta zapleni da se plen podeli, ako koga zarobe – neka drugi sve svoje proda za njegov otkup ili neka i sam ide u ropstvo” I zaista, kozaci su sve što bi zadobili delili na ravne časti.
* * *
Ratovao kralj Stepan s Turcima. Bije bitku već tri nedelje i nikako da ih odbije; Turci su tada imali takvog pašu koji je sa jednom desetinom janičara mogao poseći čitav puk. Jednog dana objavi kralj Stepan da će onome junaku koji mu dovede pašu živog ili mrtvog platiti onoliko koliko daje svojoj vojsci. „Hajdemo brate, da uhvatimo pašu.“ – reče Ivan Petru. Tako i učiniše – jedan ode na jednu, drugi na drugu stranu.
* * *
Da li je Petar uhvatio kogaa ili nije, a Ivan već vodi pašu sa užetom oko vrata. „Ti si pravi junak!“ –reče kralj Stepan i naredi da mu se da onolika plata koliku dobija sva vojska i da mu se dodeli zemlja gde on zaželi, i stoke da uzme koliko hoće. Čim je Ivan dobio od kralja nagradu, podelio ju je istog dana sa Petrom. Petar je uzeo polovinu ali mu je teško bilo da podnese što je kral toliko počastvovao Ivana i u dubini duše naumi da mu se osveti.
* * *
Oba viteza upute se prema zemlji iza Karpata koju im je kralj poklonio. Kozak Ivan posadi iza sebe na konja i svoga sina privezavši ga uza se. I suton se već poče spuštati, a oni se ne zaustavljaju. Dete zaspa, poče dremati i sam Ivan. Ne dremaj, kozače, putevi kroz planinu su puni opasnosti!.. Ali kozak ima konja koji svuda zna put i nikad se neće spotaći ni posrnuti. Ima u planinama jedna provalija – niko joj dna još nije video, koliko je od zemlje do neba, toliko je i do njega. Iznad provalije vodi staza – njome dva čoveka mogu još i nekako proći, ali treći nikako. Ivanov konj oprezno korača. Naporedo jaše Petar, sav treperi od radosti i jedva diše. Najednom on se naglo okrene i gurne pobratima, te konj sa kozakom i detetom odleti u ponor.
* * *
Ali kozak se nekako uhvati za granu i samo konj odlete na dno, a on poče puzati prema izlazu sa sinom na ramenima, i samo još malo pa da dođe do izlaza, kad podiže oči i ugleda Petra koplja uperenog u njega u nameri da ga ponovo gurne u bezdan. “O, bože moj pravedni, bolje bi bilo da nisam očiju dizao da negledam kako rođeni brat upire koplje u mene da me gurne u provaliju. Mili brate! Ubij mene, kad mi je tako na rođenju pisano, ali poštedi sina. Šta je krivo nevino dete da i ono umre takvom groznom smrću?”
Petar se samo nasmeja i gurnu ga kopljem, te kozak sa detetom odlete na dno, a on prigrabi sva dobra i poče da živi kao paša. Niko nije imao takvih ergela kao Petar, ni tako brojno stado kao on. I umre Petar.
* * *
Kad umre Petar pozove bog duše oba brata, Petra i Ivana, na sud. “Ovaj čovek je veliki grešnik!” – reče bog. “Ivane, ja ne znam kakvu kaznu da mu izaberem – izaberi je ti sam!” Dugo je Ivan smišljao kaznu i najzad reče: “Tešku mi je uvredu naneo ovaj čovek: izdao je svoga brata kao Juda i lišio me časnog roda i potomstva na zemlji. A čovek bez roda i potomstva na zemlji, isto je što i zrno žita uzalud bačeno u zemlju i u njoj propalo. Nije niklo – i niko neće doznati da je bilo posejano.
* * *
Učini, bože, tako da sve njegovo potomstvo nema sreće na zemlji; neka poslednji iz njegova roda bude takav zločinac kakvog na svetu još nije bilo! Da od svakog njegovog zločina dedovi i pradedovi njegovi nemaju mira u grobu, i da se, podnoseći neopisive muke dižu iz grobova! A juda Petar da nema snage da iz groba ustane i da od toga trpi još veće muke: da kao besan jede zemlju i grči se pod zemljom.
* * *
A kad dođe vreme da se tome čoveku, poslednjem potomku Petrovom, sudi za zlodela, podigni me tada na konju, bože, iz one provalije na najvišu planinu. I neka mi on tada dođe da ga bacim sa nje u najdublji ponor, pa neka se svi mrtvi njegovi dedovi i pradedovi, ma gde za života živeli, skupe tu sa svih strana i grizu ga za muke koje im je naneo, i to večno tako da traje, a ja da gledam i uživam u njegovim mukama. A juda Petar da se ne može dići iz zemlje da bi i on grizao, već da grize samog sebe, da mu kosti sve više rastu i bol od toga da bude sve jači. Ta će mu muka biti najstrašnija, jer čoveku nema veće muke, nego želeti osvetiti se, a ne moći.
* * *
“Strašnu si kaznu izmislio, čoveče!”- reče bog. “Neka bude tako kako si rekao, ali ćeš i ti večno sedeti tamo na svom konju i u carstvo nebesko nećeš moći stupiti sve dok si tamo.” I bi sve tako kako je rečeno: i do dana današnjeg stoji na Karpatima čudni vitez na konju i gleda kako u bezdanom ponoru mrtvaci grizu jednog mrtvaca, i oseća kako mrtvac što leži pod zemljom raste, glođe u strašnim mukama svoje kosti i strahovito potresa svoju zemlju…”
Slepi pevač dovršio je svoju pesmu i počeo ponovo da udara u strune i peva šaljive pesme o Homi i Jerjomi, o Staklaru Stokozi… Ali ni stari ni mladi još nikako nisu mogli da se povrate – dugo su još stajali pognutih glava i razmišljali o događajima koji su se zbili u stara vremena.
Nikolaj Vasiljevič Gogolj
