Leta 1969. Bitlsi su se poslednji put našli zajedno u studiju, radi snimanja novog, ispostaviće se, hronološki poslednjeg albuma (početak snimanja albuma usledio je 22. februara 1969. nakon zloslutne i rastrzane epizode sa snimanjem albuma i filma ’’Let it be“, koji je zbog mnoštva nesuglasica i nezainteresovanosti, ostavljen po strani, sve do proleća 1970., kada je napokon realizovan i objavljen maja iste godine, mesec dana nakon zvaničnog raspada benda – ironija sudbine često je nemilosrdna). Naziv je dobio po čuvenom londonskom studiju ’’Abbey road“, mestu snimanja albuma (kao i mnogih ranijih snimaka Bitlsa). Ispred studija, na legendarnom pešačkom prelazu, napravljena je još čuvenija fotografija Bitlsa kako prelaze ulicu (London, 8. avgusta 1969.) – bila je to jedna od opraštajnih slika četvorice momaka koji su 5. oktobra 1962. objavili svoj prvi singl – pesmu Love me do i nakon toga osvojili svet, slika iskorištena za omot ploče Abbey road. Dana 22. avgusta Bitlsi su se poslednji put zajedno našli u studiju, da bi već idućeg meseca Lennon obavestio ostatak benda da napušta Bitlse (bila je to činjenica koja je dugo skrivana od očiju javnosti), sve do 10. aprila 1970. kada McCartney saopštava da Beatlesa više nema.
Par meseci ranije, početkom 1969. godine, snimljen je album i film Let it be, ali zbog sve većih nesuglasica unutar benda ostavljeni su po strani. Naime, nakon legendarnog nastupa na krovu Bitls kompanije ’’Apple“(30. januara 1969.) Lenon, Harison i Ringo Star zatražili su da poslove Bitlsa (zbog sve brojnijih finansijskih nesuglasica i autorskih prava) preuzme Alan Klajn (menadžer Stounsa), dok je Pol Mekartni insistirao da to bude porodična firma njegove supruge Linde Istman – vreme će pokazati da je ta epizoda bila konačna jabuka razdora koja je rasturila bend, formalno godinu dana kasnije, mada se sudski spor nastavio i tokom cele 1970., mesecima nakon kraja Bitlsa.
’’Let It Be bila je toliko nesretna ploča, iako na njoj ima sjajnih pesama, da sam stvarno verovao da je to kraj The Beatlesa i pretpostavljao sam da više nikad neću raditi s njima, pričao je George Martin, njihov producent. Pomislio sam: ’’Kakva šteta ovako završiti“. Stoga sam bio prilično iznenađen kada me Paul nazvao i rekao: ’’Napravićemo još jednu ploču – biste li je hteli producirati?“.
Bližio se kraj šezdesetih, bližio se kraj epohe koju su po mišljenju mnogih stvorili sami Bitlsi i pokrenuli 5. oktobra 1962. upravo svojim prvim zvaničnim singlom – Love me do. John Lennon, pevač, gitarista i njihov ideolog je već uveliko radio na solo projektima, zahvaljući najviše uticaju nove supruge, kontroverzne japanske umetnice Yoko Ono. Sve više se politički angažovao kroz razne pacifističke projekte, izdavao singl ploče (između ostalih antiratnu himnu Give peace a chance) kao i niz eksperimentalnih albuma, gledajući sve više na Bitlse kao opterećujuću prošlost. Mit se lagano krunio. Zla kob industrije zabave i nemilosrdni pritisci ’’moneymakera“ gušili su postepeno radost sviranja i stvaranja, dovodeći priču do apsurda. Muzičari su vremenom postajali marionete i robovi za ispunjavanje komercijalnih prohteva i ponižavajućih ugovora, a njihov rad kompromisno komercijalno smeće, jeftina zabava za milione.
’’Niko nije sa sigurnošću znao da će to biti poslednji album – ali svi su osećali da jeste, priseća se kraja Beatlesa njihov legendarni producent (peti Beatles, kako su ga zvali) – George Martin. Beatlesi su prošli toliko toga i tako dugo. Bili su zatvoreni jedno s drugim gotovo deceniju, i bio sam iznenađen što su izdržali tako dugo. Uopšte me nije iznenadilo što su se razišli jer su svi hteli živeti svoje živote – i ja sam takođe“.
Uprkos svemu, Bitlsi ne bi bili to što jesu da nisu smogli snage da i Abbey road urade na pravi način – ironijom sudbine ispostavilo se da su na kraju stvorili još jedan izvrstan, možda i najbolji album. I tada, kao i godinama unazad, delovali su nadahnuto, sveže i inspirativno. Stvorili su najzreliji album, predivni pop kolaž povezan jedinstvenom Bitls magijom.
Pesma koja otvara legendarni Abbey road bila je Lennonova Come together. Sa svojim seksualno – političkim naslovom – ’’Come together“ je Lenonovo poslednje zagovaranje kontrakulture tokom boravka u Bitlsima (fraza koju je skovao Timoti Liri bila je slogan za njegovu kampanju protiv kandidature Ronalda Regana za gradonačelnika Kalifornije, 1969.. Liri je Lenona zamolio da napiše pesmu za kampanju i Lenon je pristao.
Izvorno seme ideje koja je rezultirala klasičnom Lennonovom pesmom tog prelomnog perioda (početaka Lennonovog otvorenog političkog angažovanja na strani radikalnih buntovnih pokreta, levice, kao i njegovog konačnog razlaza sa Beatlesima, prošlošću i odlaska u Ameriku naredne godine, uz to još i istinskog početka solo karijere) – Come Together datira sa početka juna 1969.. Nastanak ove neobične pesme (koja otvara poslednje poglavlje Beatlesa i koja je Lennonu po prvi put donela tužbu za plagijat – navodno je koristila deo melodije pesme Chuck Berryja ’’You can’t catch me“) je vezan za Timothy Learyja, otvorenog zagovornika LSD-a, koji se odlučio kandidovati za guvernera Kalifornije protiv Ronalda Reagana na izborima 1970. godine. Leary i njegova supruga Rosemary pozvani su u Montreal u Kanadi kako bi prisustvovali drugom i poslednjem ’’bed-in“ performansu za mir Johna i Yoko. Tamo su stigli na sastanak s proslavljenim parom šestog dana njihovog ’’protesta u krevetu“, 1. juna 1969.. I upravo tamo, u sobi 1742. hotela Queen Elizabeth (ili ’’Hotel Le Reine Elizabeth“), par Leary nagovaran je da se pridruži refrenu snimanja filma ’’Give Peace A Chance“, koji je objavljen ubrzo nakon toga kao prvi singl grupe Plastic Ono Band. U slavljeničkom duhu tog događaja, John je uvrstio njihova imena ( ’’Timmy Leary, Rosemary“ ) u završni stih koji imenuje prisutne toga dana. U znak zahvalnosti na njihovoj saradnji u improviziranom snimanju ove pesme, Lennon je sledećeg dana, 2. juna 1969., pitao Learya može li išta učiniti kako bi pomogao njegovoj kandidaturi. ’’Learyovi su hteli da im napišem pesmu za kampanju“.
Napisana u stilu Lenonovih politički angažovanih, pacifističkih, postbitlsovskih pesama poput : Give peace a chance, Working class hero, Imagine, Power to the people, Happy Xmas (war is over) i Woman is the nigger of the world, ova pesma ispaljuje jetki mlaz ’’blebetanja“ prema nasilnim neprijateljstvima neprosvetljenog sveta, ukazujući na to da je jezik koji se koristi u takvim sukobima potencijalna zamka.
Here come old flat top
He come grooving up slowly
He got joo joo eyeball
He one holy roller
He got hair down to his knee
Got to be a joker he just do what you please.
He wear no shoe shine
He got toe jam football
He got monkey finger
He shoot Coca-Cola
He say I know you, you know me
One thing I can tell you is you got to be free
Come together right now over me
He bag production
He got walrus gumboot
He got Ono sideboard
He one spinal cracker
He got feet down below his knee
Hold you in his armchair you can feel his disease
Come together right now over me
Right!
Come
Come…
Come…
Come…
He roller coaster
He got early warning
He got Muddy Water
He one Mojo filter
He say. “One and one and one is three”
Got to be good looking ’cause he so hard to see
Come together right now over me
Oh!
Come together
Yeah
’’Ono što mogu da vam kažem jeste to da morate da budete slobodni“, jetko saopštava Džon Lenon u duhu jednog radikalno buntovnog vremena socijalnih nemira i društvenih previranja. Sloboda koju Lenon u pesmi priziva razlikuje se od pređašnje revolucionarne slobode po tome što je ona oslobađanje od svih normi i svih formi, uključujući i one najradikalnije – levičarske. Bio je to Lennonov opraštaj sa Beatlesima i jednim snom, kao i uvod u sve one turbulentne, pre svega politički obojene događaje i traume koje će ga pratiti tokom njegove poslednje decenije života, decenije provedene u Americi gde je nastavio radikalnu borbu za mir u svetu, solo karijeru i borbu za iseljeničku vizu (tzv. zelenu kartu koju nikako nije mogao da dobije zbog burne prošlosti, hapšenja zbog posedovanja kanabisa u Britaniji i naravno kao opasan politički protivnik američkih vlasti koje su mu preko FBI sve vreme disale za vratom, na kraju ga i brutalno uklonivši).
’’George je imao samozadovoljstvo na licu kad je ušao s ovim, i s pravom – znao je da je apsolutno briljantan. I po prvi put, John i Paul su znali da se George popeo na njihov nivo“, seća se legendarni snimatelj Beatlesa Geoff Emerick momenata tokom snimanja Harrisonove numere ’’Something“.
Sledi je još jedan melanholično smirujući George Harrison klasik Something (komponovan na klaviru, tokom pauze na radu na Belom albumu Bitlsa). Kruna stvaralaštva Džordža Harisona u Bitlsima, po mišljenju mnogih, bila je još jedna ljubavna, melanholijom obojena balada jednostavno nazvana Something, jedan od brilijanata koji su put večnosti odveli duh Bitlsa i njihov poslednji album Abbey road.
Ima nečeg u načinu kako se kreće
Privlači me kao ni jedna pre
Ima nečeg u načinu kako mi se udvara
negde u njenom osmehu ona zna
Da mi ne trebaju druge ljubavi
Ima nečeg u njenom stilu kojim mi to pokazuje
Ima nečeg u tome, ona zna
I sve što mi je ostalo da mislim o njoj
Ima nečeg u stvarima koje mi pokazuje
Ne želim da je napustim sad
Pesma za koju je Frenk Sinatra tvrdio da je ’’najveća ljubavna pesma u poslednih 50 godina“, Džon Lenon priznao da je najbolja na albumu ’’Abbey road“, i koja je stekla status druge najobrađivanije pesme Bitlsa od strane drugih izvođača (nakon Yesterday), nastala je još sredinom 1968., tokom pauze u radu na ’’Belom albumu“, kada je Harison komponovao na klaviru.
Something in the way she moves
Attracts me like no other lover
Something in the way she woos me
I don’t want to leave her now
You know I believe and how
Somewhere in her smile she knows
That I don’t need no other lover
Something in her style that shows me
Don’t want to leave her now
You know I believe and how
You’re asking me will my love grow
I don’t know, I don’t know
You stick around, now it may show
I don’t know, I don’t know
Something in the way she knows
And all I have to do is think of her
Something in the things she shows me
I don’t want to leave her now
You know I believe and how
Snimljena je za album Abbey road tokom leta 1969. (period jul-avgust), tokom pet zasebnih snimanja. Predivna melodija, bez uobičajene Harisonove gorke harmonije, ukrašena lirikom teksta i klasičnom gracioznošću (uz Bilija Prestona na Hammond orguljama i nizom studijskih muzičara – 12 violina, 4 viole, 4 violončela i jedan kontrabas) učinili su numeru Something muzičkim evergreenom.
U svojoj knjizi ’’Wonderful Tonight: George Harrison, Eric Clapton i ja“ , Pattie Boyd napisala je: ’’George je napisao pesmu pod nazivom Something . Zapravo mi je rekao da je napisao za mene. Mislila sam da je to lepo i ispala je najuspešnija pesma koju je ikad napisao, s više od 150 obrada. Georgeova omiljena verzija bila je ona Jamesa Browna. Moja je bila George Harrisona, koju mi je svirao u našoj kuhinji. Ali, zapravo, do tada je naša veza bila u problemima. Od putovanja u ašram Maharishi Mahesh Yogija u Indiji 1968. godine, George je postao opsesivan u meditaciji. Takođe je ponekad bio povučen i depresivan“.
George je kasnije tvrdio da nije imao nikoga na umu kada je napisao pesmu Something. On je u to vreme proučavao svesnost Krišne i njegova prvobitna namera tokom pisanja pesme bila je privrženost Krišni, misao o Gospodu. Zapravo, tekst pesme je glasio ’’ nešto u načinu na koji se ON kreće“, ali George ga je na kraju promenio ne želeći da ga ljudi doživljavaju kao PUT (a ne ljubavnu pesmu, posvećenu voljenoj ženi).
Maxwell’s silver hammer standardna je mccartneyjevski sladunjava pesmica za nežnije sladokusce (jedna od onih koje su nastajale tokom snimanja zloslutnog Let it be filma i albuma, pesma od koje su se ostala trojica Beatlesa prosto ježila smatrajući je jednim od najlošijih trenutaka benda), lagana uvertira u remek-delo, fantastični rokerski klasik Oh, darling!. Strasno otpevana i proživljena, pesma od koje vas podilazi jeza, jedan je od najboljih McCartneyjevih komada, emotivni rok klasik (u satiričnom du-vap stilu pedesetih) propušten kroz čudesni Bitls filter melodičnosti koja dira dušu i raduje prefinjenošću sete – savršenstvo jednostavnosti prenošenja emocije, uz moćan glas i klavirsku pratnju. Ringo Starr veselo i opušteno pevuši u ’’pomorskoj“ Octopus’s garden bašti, nepretenciozno, u svom humorom obojenom stilu, uvodeći A stranu ploče u epohalno finale. Inspiraciju za pesmu ’’Octopus’s garden“Ringo je pronašao posmatrajući život hobotnica, prilikom svog boravka na Sardiniji (u vreme kad je sit svega, avgusta 1968., na neko vreme napustio Bitlse za vreme snimanja Belog albuma) – bio je to njegov karakteristični, neobavezno-raspevani komad u kantri-vestern stilu, uz malu pomoć prijatelja Harisona na gitari).
Pesma Džona Lenona koja zatvara prvu stranu poslednjeg Bitls albuma – I want you (she’s so heavy) je neka vrsta enigme, čak i za najvernije sledbenike Bitls misije – atipično duga i čvrsta, prepuna neke neodređene tuge, gorčine i neuhvatljive jeze razvija se lagano, u session maniru, tokom ’’predugih“ osam minuta napetosti. Traje… i traje u neobaveznosti jamm session forme, neprimetno podižući tenziju. Zvuči kao neki osećaj dugog iščekivanja, pritajene sete rastanka, dugo odlaganog kraja, bez opraštaja i umirujuće nade. Seta u lepršavim pop klasicima Bitlsa bilo je ono što ih je, između ostalog, izdvajalo od većine, čineći ih tako magičnih i uvek svežim. Ma koliko je puta preslušavali, I want you deluje čudesno zavodljivo i neuhvatljivo, nudeći mogući odgovor na pitanje kako bi Bitlsi zvučali da su još koju godinu potrajali – zrelo, primamljivo, korak ispred vremena u kojem sve nestaje osim njihove neukrotive mašte. I want you bila je surovo beskompromisna Lenonova kreacija, miljama udaljena od sentimentalnosti pop balada Pola Mekartnija, udaljena od svega onoga od čega su on i Harison pokušavali da pobegnu, na kraju dovevši do raspada Bitlsa nakon dve godine rastrzanosti i tri maestralna albuma. Njeno duboko emotivno i strasno izvorište nalazilo se u beskrajnoj ljubavi koju je Lenon tih godina osećao prema Joko Ono umetnički i životno tražeći iznova sebe i bežeči od svega što su predstavljali Bitlsi, mit od kojeg se na kraju grozio duboko rezigniran i bolno sarkastičan). Ponirući duboko u sebe, iznova probuđen i rođen, svoje ustalasano emotivno vrelo kreacije i duhovnosti, Lenon stvara jedno od svojih neobičnih remek dela.
’’Recenzent je za ’’She’s So Heavy“ napisao: ’’Čini se da je izgubio talent za tekstove, tako je jednostavan i dosadan“. ’’She’s So Heavy“ je bila o Yoko. Kad dođe do toga, kao što je rekla, kad se utapaš, ne kažeš ’’Bilo bi mi neverovatno drago kada bi neko imao predviđanja da primeti da se davim i dođe mi pomoći“, već samo vrištiš. A u ’’She’s So Heavy“ ja sam samo pevao ’’Želim te, želim te tako jako, ona je tako teška, želim te“, tako“, objasnio je Lennon viđenje vlastite pesme, suprotstavljeno predrasudama neupućenih slušaoca i recenzenata.
Bila je to bluzerska melodija u a molu. Negde u isto vreme nastala je i jedna od njegovih najboljih pesama – Don’t let me down (objavljena kao singl ploča). Zanimljiva je činjenica da su se te dve pesme, ta dva lenonovska bisera (posvećena naravno dragoj Joko, njegovom novom božanstvu, muzi i inspiraciji) bile dve polovine jedne moćne izjave, koja ga je transformisala u duhovnom smislu u ono što će u naredne 2 godine postati njegova dva istinska solo albuma (nešto najbolje što je stvorio nakon Bitlsa) – John Lennon – Plastic Ono band (1970.) i Imagine (1971.), izjave koja je glasila : ’’Don’t let me down – I want you“ (’’Nemoj da me izneveriš, zato što te želim“). Svet Bitlsa lagano se gasio u Džonu Lenonu, ali je i na samom kraju ostavio iza sebe niz besmrtnih Bitls klasika – ’’Don’t let me down“, ’’Come together“, ’’I want you“, ’’The Ballad of John & Yoko“, ’’Because“.
I want you
I want you so bad
I want you
I want you so bad
It’s driving me mad
It’s driving me mad
I want you
I want you so bad, babe
I want you
I want you so bad
It’s driving me mad
It’s driving me mad
I want you
I want you so bad, babe
I want you
I want you so bad
It’s driving me mad
It’s driving me mad
I want you
I want you so bad
I want you
I want you so bad
It’s driving me mad
It’s driving me mad
She’s so heavy
Heavy, heavy, heavy
She’s so heavy
She’s so heavy
Heavy, heavy, heavy
I want you
I want you so bad
I want you
I want you so bad
It’s driving me mad
It’s driving me mad
I want you
You know I want you so bad, babe
I want you
You know I want you so bad
It’s driving me mad
It’s driving me mad
Yeah
She’s so…
I want you jedan je od poslednjih zajedničkih bljeskova Bitlsa (nakon završetka snimanja albuma ’’Abbey road“, avgusta 1969., Bitlsi su kao grupa bili praktično mrtvi), neka vrsta eksplozije supernove nakon koje su nastali mnogi drugi svetovi i zvezde (složenica sklopljena od 33 najbolja dela iz isto toliko pokušaja sa prvog dana njenog snimanja, gde su sva četvorica Bitlsa dali svoj puni, nadahnuti doprinos kao u najboljim danima, ne ostavljajući mesta bilo kakvim sumnjama zašto su bili i ostali najbolji pop rok bend svih vremena). Fascinira i sama činjenica da je miksanje i nasnimavanje ove čudesne Lenonove duhovne avanture trajalo gotovo šest meseci! Krajnji rezultat svega je autentična rok pesma, teškog, kompleksnog stila (u kojoj se tako moćno ogledao duh jednog uzburkanog, gotovo apokaliptičnog vremena), čista antiteza njihovom dotadašnjem karakterističnom pop izrazu po kojem su bili i ostali prepoznatljivi. Pesma koja se zlokobno uspinje ka svom apokaliptičnom klimaksu, poput antologijskog, orkestarskog dela pesme ’’A day in the life“, iznenada nestaje u vihoru, kovitlacu enigmatične Bitls oluje. Bio je to kraj prve strane albuma, orkanski klimaks pred smirenje i Harisonovu romantičnu, lepršavu ’’Here comes the sun“ i neprekinuti niz pesama u ,,medley“ stilu (niz nerealizovanih snimaka i delova, vešto ukomponovan i kreiran, kao neka vrsta odjavne špice) sa opraštajnim mekartnijevskim ’’The end“ recitalom o ljubavi.
Bio je to Lennonov veličanstveni uvod u kraj jednog sna, jedne neponovljive decenije i jedan od milion mogućih odgovora na pitanje kako bi u stvari zvučali Bitlsi da su potrajali bar još neko vreme. Ali, čar magije i jeste u tajnovitosti i upitnosti, onom nedokučivom što nam uvek za malo izmiče i tera nas, uprkos svemu i saznanju da sve ima svoj kraj da uvek damo sve, pa i mnogo više od onog što zapravo mislimo da možemo. I want you ostaje Lenonovim biserom i ljubavnom porukom koja ovaj čudesni svet čini jedinim mogućim i istrajnim uprkos svim poražavajućim saznanjima njegove lagodne (ne) podnošljivosti postojanja … she’s so heavy.
Drugu, B stranu ploče otvara Here comes the sun, nešto tako lepo, dirljivo prijatno, smirujuće, puno duše, unutrašnje lepote, svetlosti, jednostavne radosti življenja, prijateljstva, ljubavi. Prvi siguran znak nadolazeće kreativne oluje i sunca novog života Džordža Harisona bila je neponovljiva i neopisivo lepa lirska slika i metafora rađanja nove ljubavi, maestralna Here comes the sun, setna i božanstvena pesma sa hronološki poslednjeg i u svakom pogledu najboljeg Bitls albuma Abbey road (1969.). Džordžov najbolji prijatelj i muzički saradnik, Erik Klepton, priseća se kako je Evo dolazi sunce nastala.
’’Bilo je divno prolećno jutro i sedeli smo na vrhu velike poljane koja se graničila sa mojim dvorištem. Imali smo gitare u rukama i prebirali po žicama kada je Harison iznenada počeo da peva ’’bila je to duga i hladna zima“ i deo po deo, završio je pesmu pre nego što je bilo vreme za ručak“.
A stihovi su se pretvorili u lirske strune, setne vibracije, treperenje srca kada oseti novi dah nadolazeće ljubavi, sunca života, proleća koji topi led usamljenosti i tuge. Stihovi su obogaćeni predivnom melodijom, lepršavim zvukom gitare i Moog sintisajzera (bez Lenona u postavi), neviđenom nadahnutošću i poletnošću, optimizmom koji je raspršivao tamu kraja jedne čudesne epohe i turobnost vremena unutar kojeg je pesma nastajala. Bila je to jedna od najlepših melodija ikad napisanih, mereno čak i po vrhunskim standardima Beatles ostvarenja. Harisonove ’’Something“ i ’’Here comes the sun“ naprosto plene albumom, ostavljajući na kraju u senci i domete famoznog dvojca u čijoj se senci, do tada, nalazilo gotovo do pred sam kraj. Sunce Džordža Harisona ipak je stiglo na vreme, nakon duge, duge inhibirajuće lennonmccarteyjevske zime, ućinivši kraj jednog sna lepšim od svih očekivanja.
Mala draga, bila je duga, hladna,
usamljena zima
Mala draga, kao da nije bila ovde godinama,
Evo sunca i kažem sve je u redu
Mala draga, osmesi se vraćaju na lica
Mala draga, osećam da se led polako topi,
Evo dolazi sunce i kažem da je sve u redu
Bio je to kreativni vrhunac Harisonove bitlsovske faze stvaralaštva, začinjen sjajnim numerama sa Let it be (1970.) albuma poput maestralnih, setnih blues komada : For you blue i I me mine, pesama za sva vremena koje ostaju kao trajne spone autora sa večnošću i božanskim dahom veličanstvenosti.
Here comes the sun, doo-doo-doo-doo,
here comes the sun
And I say it’s all right
Little darling, it’s been a long cold lonely winter
Little darling, it feels like years since it’s been here
Here comes the sun, doo-doo-doo-doo, here comes the sun
And I say it’s all right
Little darling, the smiles returning to the faces
Little darling, it seems like years since it’s been here
Here comes the sun, doo-doo-doo-doo, here comes the sun
And I say it’s all right
Sun, sun, sun, here it comes
Sun, sun, sun, here it comes
Sun, sun, sun, here it comes
Sun, sun, sun, here it comes
Sun, sun, sun, here it comes
Little darling, I feel that ice is slowly melting
Little darling, it seems like years since it’s been clear
Here comes the sun, doo-doo-doo-doo, here comes the sun
And I say it’s all right
Here comes the sun, doo-doo-doo-doo, here comes the sun
It’s all right
It’s all right
Harrison je zapravo napisao jednu od svojih najlepših numera – Here Comes the Sun u kući svog prijatelja Erica Claptona, kao odgovor na mračno raspoloženje oko Beatlesa. Harrison u svojoj autobiografiji ’’I, me mine“ navodi :
’’Here Comes the Sun napisano je u vreme kad je Apple (poslovna kompanija Beatlesa) postajao poput škole, gde smo morali ići i biti poslovni ljudi: ’’Potpiši ovo“ i ’’potpiši ono“. U svakom slučaju, čini se kao da zima u Engleskoj traje večno, dok dođe proleće to stvarno zaslužujete. Tako sam jednog dana odlučio da ću se povući iz Applea i otišao sam do kuće Erica Claptona. Olakšanje što nisam morao otići videti sve one glupave knjigovođe bilo je predivno, a ja sam prošetao vrtom s jednom od Ericovih akustičnih gitara i napisao Evo dolazi sunce“.
A nakon najboljeg, dolazi još bolje! Tako nekako bi zvučalo jedinstveno čudo sveta The Beatles komparacije, čak i na dugo odlaganom kraju. Reč je o Lennonovom ultimativnom klasiku, pesmi Because. Vanvremenska, kosmička, setna ’’Because“ bila je poslednja pesma snimljena za hronološki poslednji album Bitlsa – ’’Abbey road“, Lenonova trodelna harmonija u cis -molu, inspirisana time što je Lenon čuo Joko Ono kako svira deo ’’Adagio sostenuto“ iz Betovene klavirske sonate – poznatije kao ’’Mesečeva sonata“.
’’John je napisao ovu melodiju, rekao je George Harrison. Podloga je pomalo poput Beethovena. I trodelna harmonija u pesmi. Paul obično piše slađe melodije, John, nekako više, one rave-up stvari ili one čudnije. Mislim da mi je ovo možda najdraži album. Tekstovi su tako jednostavni. Harmoniju je bilo prilično teško pevati. Morali smo to zaista naučiti. Ali mislim da je to jedna od melodija koja će impresionirati većinu ljudi. Stvarno je dobra“.
Što se same kompozicije, sonate koja je inspirisala Lennona za vlastito remek- delo kojim je u svakom smislu zaokružio priču o The Beatles (uzdigavši je poslednjim činom na najviši nivo) tiče, priča je sledeća: kada je 1801. godine Betoven završio sa komponovanjem svoje sonate br. 14, u cis-molu (op. 27 br.2), dodao je i naziv ’’Quasi una fantasia“ (kao fantazija), što se najviše odnosi na samu formu sonate. Svojim melanholičnim (blues?) karakterom, Betovenova ’’ Mesečeva“ sonata smatra se pretečom muzičkog romantizma. Naime, kod trostavnih sonata prvi i treći stav su obično brzi, a drugi je spor. Betoven je to promenio i sonatu komponovao tako da je prvi stav spor (Adagio sostenuto), drugi malo brži (Allegretto), a treći veoma brz (Presto agitato). Neki kažu da je Franc List za drugi stav prokomentarisao da je kao ’’cvet između dva ponora“. Naredne godine ovu sonatu Betoven je posvetio svojoj učenici Đulijeti Đukardi (Julie ’’Giulietta“ Guicciardi).
Naziv ’’Mesečeva sonata“ pojavio se tek pet godina nakon Betovene smrti – 1832. godine, kada je muzički kritičar i pesnik Ludvig Relštab prokomentarisao da ga atmosfera prvog stava ove sonate podseća na mesečinu na Lucernskom jezeru. Betoven, najpoznatiji tvorac sonatskih kompozicija, buntovnik po prirodi, veoma plahovitog temperamenta, istupiće iz ustaljenih muzičkih okvira i otvoriti nove perspektive koje će preovladati muzikom 19. veka. Postoji legenda vezana za nastanak ove magične sonate: šetajući pokraj reke Betoven je svako veče zaticao na klupi slepu devojčicu kojoj je majka opisivala izgled meseca. Opčinjen ovom slikom 1801. godine načinio je klavirski sonet br. 14 u cis-molu, op. 27 br. 2, koji je iste godine prezentovao javnosti. Čuvši Betovenovu sonatu: ’’Tek sada vidim koliko je mesec zaista lep“, rekla je devojčica.
Gotovo dva veka kasnije, jedan drugi buntovnik i po mnogo čemu romantik plahovitog temperamenta istupiće iz ustaljenih normi svog vremena i otvoriti novu perspektivu muzici 20. veka, zaokruživši mit koji je stvorio sa sopstvenom muzičkom grupom kao deo jednog neponovljivog vremena čiji se odblesci, poput betovenovske mesečine na Lucernskom jezeru mogu videti i danas u dušama svih onih zanesenjaka koji umeju da uživaju u plodovima venvremenske umetnosti.
Kako legenda kaže, marta 1969. John i Yoko boravili su u kući bubnjara Bitlsa Ringo Starra. Yoko Ono je sela za klavir, počela da svira čuvenu sonatu Ludwiga Van Beethowena – ’’Moonlight“, Lennona je to nadahnulo, inspiracija je učinila svoje i u tim momentima nastala je čuvena pesma ’’Because“, koja će par meseci kasnije – početkom avgusta, biti snimljena za album ’’ Abbey road“.
’’ Yoko Ono je svirala ’’Moonlight“ sonatu na klaviru“, rekao je John Lennon u intervjuu Davidu Scheffu. ’’ Bila je klasično obučena pijanistkinja. Rekao sam joj: ’’Možeš li svirati te akorde unatrag?“ i napisao sam pesmu ’’Because“ oko njih. Lirika pesme govori sama za sebe, jasna je. Nema tu sranja. Nema slika, nema opskurnih referenci“, objašnjavao je tada Lennon, aludirajući pre svega na vlastite numere ’’Lucy in the sky with diamonds“ i ’’ I’m the walrus“, njihove uvrnute, psihodelične melodije i čudesne slike, igre rečima, nadrealne i sarkastične asocijacije.
U intervjuu iz 1992., Yoko Ono se priseća
kako je nastala pesma ‘’Because”:
’’Kad to stvarno slušate”, rekla
jeYoko Ono, ’’vidite da je on u jednom trenutku svirao akorde unatrag, ali mislim
da se na kraju to malo očistilo u pop formatu. Dakle, nije upotrebio sve
akorde. Ali to je bila početna inspiracija“.
Baš kao što je Ludwig Van Beethoven u svoje vreme bio revolucionaran kompozitor, hrabro sledeći svoj novi put i zauvek menjajući klasičnu muziku , tako su i Beatlesi na neki način otvorili vrata novom dobu u pisanju pesama i muzici. Beethoven je rođen u klasičnoj muzičkoj eri, gde je muzika bila uravnotežena, čista i elegantna. Pretvorio ga je u romantičarsko doba, gde je muzika postala puna energije i strasti. Beatlesi su na sličan način uzeli jednostavnu i ogoljenu rock-’n’-roll muziku 50-ih i transformisali je u takozvanu popularnu muziku. Oni su uticali na kantautore da postanu kreativniji, sofisticiraniji i imaju više umetničke slobode.
Aaaaaahhhhhh…
Because the world is round it turns me on
Because the world is round…aaaaaahhhhhh
Because the wind is high it blows my
mind
Because the wind is high…aaaaaaaahhhh
Love is old, love is new
Love is all, love is you
Because the sky is blue, it makes me
cry
Because the sky is blue…aaaaaaaahhhh
Aaaaahhhhhhhhhh…
Aaaaahhhhhhhhhh…
Aaaaahhhhhhhhhh…
Melodija akorda poseduje ledenu gracioznost koja ne uspeva da angažuje emocije, već lebdi na povetarcu uzvišene igre reči. Pesma je snimljena početkom avgusta 1969. (1., 4. i 5. avgusta 1969.) u postavi: John Lennon – vocal & lead guitar, Paul McCartney, vocal & bass guitar, George Harrison – vocal i Moog synthesizer i George Martin (legendarni producent Bitlsa) koji na ovom snimku svira electric spinet Baldwin harpsichord. Bila je to ujedno jedina pesma snimljena bez bubnjeva, bez učešća Ringo Starra. ’’Because“ je završena na sam dan kada je napravljena i čuvena fotografija Bitlsa na pešačkom prelazu ispred studija (dakle 5. avgusta 1969.), buduća omotnica albuma ’’Abbey road“, objavljenog krajem septembra iste godine (tačnije 26. septembra 1969).
’’Bila je sredina popodneva“, priseća se u svojoj knjizi ’’ Here, there and everywhere – My life recording music of the Beatles“ legendarni inženjer snimanja muzike Bitlsa Geoff Emerick. Svetla u studiju 2 bila su prigušena zbog atmosfere. Četiri Bitlsa – i Ringo je bio tamo, pružajući moralnu podršku, bili su okupljeni u polukrugu, a oskudna prateća muzika tiho im je svirala u slušalicama. Trebalo je više od pet sati snimanja tog popodneva da se izvedu i snime svi zahtevni vokali, i premda je strpljenje Džona Lenona bilo jako isprobano tog dana niko nije odustao. Cilj je bio savršenstvo i niko nije bio spreman prihvatiti ništa manje. George Martin je zauzeo svoje mesto pored mene u kontrolnoj sobi, pažljivo slušajući. Yoko je bila gore s nama, ali celo popodne nije progovorila ni reči. John, Paul i George Harrison imali su svaki svoj mikrofon, ali svi su snimani na jednu traku, pa sam bio usredsređen na balansiranje svega. Njih trojica pevali su tog popodneva iznova i iznova pesmu ’’Because“, prošavši je dvadeset-trideset puta. Retko su pevali u neskladu i dobro su se sećali svojih delova, ali nije bilo ni malo lako precizno frazirati, započinjati i završavati svaku reč tačno u isto vreme. Tog popodneva neobično strpljivi Lennon u jednoj je trenutku puknuo i rekao: ’’Isuse Hriste, daj mi malo odmora. Voleo bih da nisam napisao ovu prokletu stvar“. Ipak, nastavili su do kraja, sva trojica zajedno. Znali su da rade nešto posebno, nije bilo uobičajenog zezanja, bili su vrlo ozbiljni i skoncentrisani. Tog dana video sam četiri Bitlsa u najboljem izdanju. Postojala je stoprocentna koncentracija svih njih – čak je i Ringo, koji je mirno sedeo zatvorenih očiju, ćutke nagovarao članove benda za njihov najbolji nastup. Bio je to fantastičan primer njihovog timskog rada koji je godinama toliko nedostajao. Primamljivo je bilo zamisliti šta bi još Bitlsi mogli postići da su ostali zajedno i zadržali taj duh“.
Bilo je to vreme kada je heroin hladno lebdeo oko tela Džona Lenona dajući pesmi atmosferu vizionarskog otplovljavanja u neke druge ravni postojanja, poznate samo autoru ove nezaboravne melodije, setnog, mističnog, atipičnog, opraštajućeg kraja neponovljive Bitls magije, dodir večnosti od kojeg vas obuzima neka čudesna seta i jeza, nemoć da bilo šta preduzmete nego da se prepustite hipnotičkim čarima vanvremenske melodije, magične aure koja je upravo zatvarala jedan mistični krug Bitlsa i jednu neponovljivu deceniju koja je upravo počela i završila se sa njima – kao i sve slobode i kreativni usponi oslobođeni nepreglednim poljima mašte i inspirativnosti koji je svetu ponudio ovaj bend, predvođen pre svega Džonom Lenonom.
McCartneyjeva You never give me your money uvod je u opraštajni niz (tzv. Medley) povezan nevidljivom, unutrašnjom niti. Paul McCartney je svakao najzaslužniji čovek što su se uopšte pojavila poslednja dva albuma Bitlsa – razdor je trajao prilično dugo i do 1969. se produbio do usijanja. Sukobi oko novca i autorskih prava, sve veća težnja za ostvarenjem novih, samostalnih životnih i umetničkih vizija, kao i gubitak interesovanja za zajednički rad (koji je usledio već nakon albuma ’’Sergeant Pepper’s lonely hearts club band“, jednog od njihovih kreativnih vrhunaca, a potom i smrti jednog od ključnih ljudi koji h je usmeravao i držao na okupu – menadžera Brajana Epštajna) koji kulminiraju tokom snimanja ’’White“ albuma, a naročito prilikom rada na ’’Let it be“ doveli su Bitlse početkom 1969. na ivicu raspada. I dok je Pol Mekartni pokušavao da spase stvar i održi Bitlse kao komercijalno-kreativni pop bend (neku vrstu vlastitog sna u kojem bi on ostao večno petarpanovski mlad), Lenon i Harison su bili prezasićeni tom vrstom sadržaja i ideja (izdajući tokom 1968. i 1969. niz samostalnih projekata, miljama udaljenih od Bitls sveta), okrećući se žestini rokenrola u njegovog najbuntovnijoj i najkreativnijoj fazi, procesima samoizražavanja i eksperimentisanja, avangardi i drugačijoj vrsti duhovnosti, a u Lenonovom slučaju i sve otvorenijem i radikalnijem političkom angažovanju.
’’Budućnost Beatlesa možda je nestala, ali McCartney je bio odlučan spasiti njihov duh, i duh šezdesetih, za svoju budućnost. ’’You Never Give Me Your Money“ označava psihološki početak njegove solo karijere“, objasnio je britanski novinar Ian MacDonald u svojoj čuvenoj knjizi o Beatlesima – ’’Revolucija u glavi“.
U tom smislu i pesma You never give me your money predstavljala je Mekartnijev žal za jednim vremenom romantičarske Bitls magije i snom, vremenom idealizma i nevinosti šezdesetih (čije su vedre boje i tonovi već uveliko bile uprljane gramzivošću industrije, uplivom droga, nemirom jednog prelomnog vremena i raspršivanjem određenih iluzija u izmaglici ’’kiseline“ i beskrajnim ego tripovima koji su uništavali nekadašnju spontanost i prostodušnost bazičnih ideja rokenrola), a s druge strane, svestan blizine kraja tog sna o Bitlsima, on oseća neku novu vrstu slobode – ova pesma je bila je na neki način psihološki početak njegove solo karijere.
’’To je Paul. Ali to nije pesma, znaš. ’’Abbey Road“ su stvarno činile nedovršene pesme koje su sve zaglavile zajedno. Svi toliko hvale album, ali nijedna pesma nije imala nikakve veze jedna s drugom, niti jedna nit, samo to što smo ih spojili“, bilo je karakteristično, Lennonovo pociničeno viđenje završetka albuma ’’Abbey road“ i Paulove pesme You never give me your money.
Ipak, bez obzira na svu tu zloslutnu atmosferu skorog raspada, na muzičkom planu Bitls magija ne nedostaje ni na ’’Abbey road“ albumu (mada se sama završnica albuma uglavnom oslanjala na niz nedovršenih polupesama iz prethodnog perioda, Mekartnijev entuzijazam i Lenonovu priličnu nezainteresovanost prilikom završnog dela rada na albumu tokom jula i avgusta 1969, nakon dvomesečnog letnjeg odmora benda). Stilski doteran od strane njihovog legendarnog producenta Džordža Martina (nakon anarhije ’’Belog“ albuma i rasula zvanog ’’Let it be“), Abbey road album i karijera Bitlsa završava se u poletnom i nadahnutom stilu , epohalnom Medley finalu – neprekinutom nizu melodija. ’’You never gime me your money“, sklopljena od nekoliko delova, pesma je ili neka vrsta svite koja album pretvara u opraštajnu, labudovu pesmu Bitlsa.
Opušteno – neobavezna, lennonovska Sun king početak je kraja (’’To je komad smeća koji sam imao u blizini“, tvrdio je Lennon) albuma ’’Abbey road“. Sledi potom uglavnom mekartnijevski niz kratkih bitls-dosetki, stilski raznovrsnih pasaža, pretapajući se u melodiju odjavne špice i pesmu The end.
’’Postojala je stvar u Liverpoolu koju smo mi deca radili, a to je umesto da kažemo ’’fuck off“, mi bismo rekli ’’chicka ferdy!“. Zapravo postoje u stihovima pesme The Beatlesa ’’Sun King“. U toj smo pesmi samo nekako izmislili stvari, i svi smo bili uključeni u šalu. Mislili smo da niko neće znati što to znači, a većina ljudi bi pomislila: ’’Oh, mora da je španski“ ili tako nešto. Ali, tu smo dobili malu buntovnu reč!“, objasnio je kasnije šaljive tonove i reči Lennonove pesme Paul McCartney (igre reči i njihovo skromno poznavanje i korišćenje španskog jezika unutar pesme).
Poslednja pesma na poslednjem snimljenom albumu The Beatlesa – osim 23-sekundnog ’’Her Majesty“ (nakon Lennon-McCartney medley niza nedovršenih pesama: Mean mr. Mustard, Polythene Pam, She came in through the bathroom window, Golden slumbers, Carry that weight – bila je prikladan hvalospev najvećoj grupi koju je svet ikada poznavao, i prikladan oproštaj od benda njihovoj legiji obožavaoca – zvala se simbolično The end.
… I na kraju ljubav koju primaš jednaka je ljubavi koju daješ, završne su reči Beatlesa, dvostih koji je napisao Paul McCartney imajući na umu velikog Shakespearea.
Malo je verovatno da bi bilo koji drugi Beatle osim Paul McCartneyja na kraju napisao epitaf Beatlesa. John Lennon uopšteno nije voleo medley završnicu Abbey roada – iako je dao nekoliko pesama (Sun king, Mean mr. Mustard, Polythene Pam) – u jednom je trenutku želeo da njegove i McCartneyjeve pesme budu na odvojenim stranama albuma. George Harrison (koji je već na kratko napustio Beatlese tokom snimanja ’’Let it be“) se u međuvremenu dodatno umorio od McCartneyjeve dominacije i prepotencije, usmerivši vlastitu energiju na druge projekte. Osim uopšteno ljubaznog Ringo Starra, McCartney je jedini koji je do kraja bio potpuno posvećen Beatlesima i prepoznao je da zaslužuju pravo na dostojan ispraćaj.
Dana 26. septembra 1969. ploča Abbey road je ugledala svetlost dana. Bio je to verovatno najbolji i najzreliji album Bitlsa, ali Bitlsa više nije bilo. Stigli su do samog kraja epohe, ere koju su svojim duhom, maštom, energijom i kreacijom stvorili i na kraju je ostavili da počiva u snovima, sećanjima i dušama onih koji istinski osećaju i vole. Ostavili je da počiva unutar legendarnih ploča na prašnjavim policama sećanja i šire pozitivne vibracije kroz vreme. Samo za one dovoljno otvorene i spremne da prihvate i podele vanvremensku lepotu muzike najboljeg pop benda svih vremena i … mnogo više od toga.
… and in the end
the love you take
is egual to the love you make
by Dragan Uzelac, winter 2021/2022.
